Korisnik:Nattije/pesak

Kultura estetske hirurgije skup stavova i ponašanja vezana za promene svog fizičkog izgleda putem plastične hirurgije. Prvi svetski rat ostavio je na hiljade vojnika sa neviđenim nivoima oštećenog lica, stvarajući veliku potrebu za rekonstruktivnom hirurgijom. Harold Gillies sa Novog Zelanda razvio je metode vraćanja funkcije i strukture lica vojnika i ovi procesi su vrlo brzo stekli popularnost. Tokom 1940-ih i 50-ih godina, lični izgled je postao od značaju u Sjedninjenim Američkim Državama. Kako su se standardi lepote menjali, razvijali su se novi proizvodi i tehnike kako bi ispunili te zahteve.

Istorija

Rekonstruktivna hirurgija posle Prvog svetskog rata

Razvoj rekonstruktivne plastične hirurgije tokom Prvog svetskog rata

Nakon hiljade vojnika sa ekstremnim nivoima oštećenja lica kao posledica rovovskog ratovanja i progresivnog oružja dolazi do ogromnih količina smrti i raziranja. Eksplozije i brza paljba ostavili su, onima koji su preživeli, unakažena lica i time stvarajući potrebu za medicinskom intervencijom. Doktor Harold Gilles sa Novog Zelanda razvio je i testirao metode vraćanja fukncija i strukture na lica vojnika, kao što je uzimanje hrskavice ili kože sa lako sakrivenog dela pacijentovog tela i njihovo korišćenje za reformisanje povređenog područja. Zbog hiljade vojnika kojima je bila potrebna hitna medicinska pomoć, nije nedostajalo lica koji su bili spremni da se na njima testira.

Gillies je zasnovao svoj rad na metodama koje su prethodno razvijene, ali nikada nisu bile namenjene za tako drastičnu primenu. On je poboljšao ove napore i u kombinaciji sa anestezijom i sedativima, otkrio je da njegove tehnike brzo dobijaju na popularnosti. Poziv za doktore koji bi mogli da izvrše rekonstrukciju lica brzo je rastao i privukao nacionalnu pažnju. Dr Varaztad Kazanjian postao je prvi priznati posleratni specijalista plastične hirurgije na Harvardskoj medicinskoj školi. Godinama nakon završetka rata, ponuda pacijenata kojima je bila potrebna spasonosna rekonstrukcija lica se stalno smanjivala. U tom slučaju, hirurzi su mogli da preuzmu manje teške slučajeve, kao što su industrijske nesreće ili druge povrede. Tehnike i procedure su postale naprednije i javno znanje o njima je raslo.

Društveni faktori u Sjedinjenim Američkim Državama

Tokom 1940-ih i 50-ih moda i lični izgled bili su jače naglašeni u Sjedinjenim Državama; oba svetska rata su bila i normalnost se vraćala u prosečno američko domaćinstvo. Kako su se menjale ideje o tome šta se smatra lepim, tako su se razvijale usluge, proizvodi i tehnike kako bi se pomoglo potrošačima da ispune te standarde ukoliko su oni tako želeli. Žene su osećale pritisak da budu simetrične, da imaju glatku kožu i da budu vitke, ali zaobljene na svim pravim mestima. Biti suviše mršav se izjednačavao sa krhkom i bolešću, a gojaznost sugeriše lošu brigu o sebi. Naglasak na merenju obima grudi, struka i kukova je rastao, a ideal za Mis Amerike 1950-ih je bio 36-24-36. Uprkos fizičkim rizicima koji nose, korseti i steznici za struk su dobili na popularnosti kako bi ženama pomogli da postignu figuru „peščanog sata” koja je bila poželjna.

Kako su određeni komadi odeće koji vizuelno poboljšavaju izgled tela bili dostupni, neke žene su se ipak odlučivale na operacije kako bi poboljšale izgled svog tela. Stopa operacija za povećanje grudi porasla je 1960-ih, a deceniju kasnije stopa anoreksije dostiže vrhunac. Sedamdesetih godina prošlog veka, operacija smanjenja grudi postala je sve češća, kao i smanjenje butina i gluteusa. Ove operacije su bile novorazvijene i eksperimentalne; neki uobičajeni neželjeni ishodi bili su utrnulost, gubitak mogućnosti kretanja i infekcija.

Istovremeno, žene su bile nestrpljive da izgledaju mlađe kako stare kako bi „zadržale svoje muškarce”. Patnja od loše slike o sebi takođe je postala razlog za poboljšanje izgleda putem operacije. Zaposlene žene verovale su da dobar izgled pomaže da obezbede ili unaprede svoj život kao i da obezbeđuje veću zaradu i brži napredak na radnom mestu. Pored toga, ljudi iz različitih etničkih grupa su se borili da što više liče na druge Amerikance žudeći za ravnim nosevima i grudima kakvi su viđeni u Plejboj magazinima.

Psihološki odnosi prema estetskoj hirurgiji

Mnogi ljudi koji su prošli kroz proces plastične hirurgije u današnjem doba biraju to da urade zbog svog mentalnog stanja i nedostatka samouverenosti u sopstveni izgled i telo. Umesto da rade na prihvatanju sopstvenog izgleda, milioni ljudi se okreće da hirurški promeni nešto na sebi, jer to zahteva manje mentalnog i emocionalnog rada i postalo je lako dostupno. Jedan od takvih primera su ljudi koji imaju telesnu dismorfiju koji mogu izvršiti operaciju kako bi se osećali mršavije nego što trenutno jesu. Glavni problem sa ovim je što mnogi pacijenti sa poremećajem u ishrani nemaju prekomernu težinu, tako da ova operacija neće biti od pomoći njihovom fizičkom zdravlju ili izgledu. Ovi pacijenti očekuju da će izaći iz operacione sale kao nova osoba i veruju da će moći da se osećaju zadovoljno u ovom novom telu. Ovo se može desiti određenim ljudima, ali za većinu ljudi sa ovom dijagnozom, operacija neće moći da promeni njihov način razmišljanja. Ovim pacijentima je potrebna terapija i mentalni tretmani, tako da će fizička operacija biti gubljenje vremena i novca.

Osim pacijenata sa poremećajima u ishrani, veliki broj ljudi koji se odluče na plastičnu operaciju su žrtve anksioznosti, depresije ili drugih mentalnih bolesti. Ovi ljudi, baš kao i pacijenti sa poremećajem u ishrani, lažno veruju da će operacija popraviti njihovo mentalno stanje. Ovi pacijenti zaslužuju lečenje mentalnog zdravlja jer operacija najverovatnije neće moći da promeni njihov način razmišljanja.

Međutim, estetska hirurgija može imati izuzetno divne efekte na one koji imaju značajna oštećenja lica. Transrodni ljudi koji se odluče na operaciju kako bi njihova fizička forma bila bliže njihovom rodnom identitetu, često se osećaju ugodnije u sopstvenoj koži i mogu da vide svoju spoljašnju figuru onako kako žele da je vide, dajući marginalizovanoj i nedovoljno priznatoj grupi značajnu količinu moći da vrate sopstvenim životima. Žrtve opekotina i drugi pacijenti koji su iskusili značajnu deformaciju lica takođe imaju psihološke koristi od plastične hirurgije; žrtve nesreće ili napada obično osećaju da im je veliki deo moći oduzet, a postojanje mnoštva hirurških procedura koje su im dostupne može olakšati proces zarastanja. Ove procedure imaju za cilj da vrate normalnost ljudima koji su imali traumatska iskustva i pomognu im da vode što normalniji život.

Savremeni trendovi

Plastična hirurgija je počela da se koristi tokom svetskih ratova kako bi se pomoglo ranjenim vojnicima i veteranima. Hirurzi su koristili presađivanje kože da preoblikuju lica koja su bila pogođena bombama i mecima. Nakon toga, plastična hirurgija je postala preovlađavajuća tokom 1950-ih da su američke žene menjale sebe kako su se menjali standardi lepote. Najpopularnije su bile, i danas su treće po popularnosti, rinoplastike, što je rekonstrukcija nosa. Tokom 1900-ih američki standardi lepote postali su uži i stvorili rigidnu definiciju lepote, što je ove procedure učinilo češćim da bi ljudi smatrali da se uklapaju u definiciju lepote.

Danas se mnoge procedure mogu uraditi kako bi se ispunila društvena definicija lepote, a istraživanje je pronašlo najčešće procedure koje se traže svake godine. Najpopularnija procedura urađena u 2018. godini bila je povećanje grudi, zatim liposukcija, preoblikovanje nosa, operacija kapaka i zatezanje stomaka. Ove procedure su postale manje invazivne i dostupnije kako plastični hirurzi proširuju svoje usluge i pristupačnost. Ove procedure su i dalje skupe, ali u poslednje vreme postoji više načina da se delovi pokriju zdravstvenim osiguranjem.

Kriterijumi za medicinsku intervenciju u savremenom društvu postali su jednostavni kao nesviđanje izgleda nekog dela tela; estetska hirurgija je jedina medicinska specijalnost gde pacijent odlučuje šta je sa njom i kakav će biti tok lečenja. Rasprostranjenost estetske hirurgije u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i u Srbiji, može učiniti da se manje oseća kao izbor, a više kao medicinska potreba; reklame u svakodnevnim medijima, idolizacija poznatih ličnosti koje transformišu svoja tela i stalna kritika prirodnog ženskog oblika mogu da sugerišu da postoji nešto urođeno pogrešno ili manjkavo u načinu na koji čovek izgleda, i da je potrebna hirurška intervencija da bi se ovi problemi „popravili“.