Корисник:Nattije/песак

Култура естетске хирургије скуп ставова и понашања везана за промене свог физичког изгледа путем пластичне хирургије. Први светски рат оставио је на хиљаде војника са невиђеним нивоима оштећеног лица, стварајући велику потребу за реконструктивном хирургијом. Харолд Гиллиес са Новог Зеланда развио је методе враћања функције и структуре лица војника и ови процеси су врло брзо стекли популарност. Током 1940-их и 50-их година, лични изглед је постао од значају у Сједнињеним Америчким Државама. Како су се стандарди лепоте мењали, развијали су се нови производи и технике како би испунили те захтеве.

Историја

Реконструктивна хирургија после Првог светског рата

Развој реконструктивне пластичне хирургије током Првог светског рата

Након хиљаде војника са екстремним нивоима оштећења лица као последица рововског ратовања и прогресивног оружја долази до огромних количина смрти и разирања. Експлозије и брза паљба оставили су, онима који су преживели, унакажена лица и тиме стварајући потребу за медицинском интервенцијом. Доктор Харолд Гиллес са Новог Зеланда развио је и тестирао методе враћања фукнција и структуре на лица војника, као што је узимање хрскавице или коже са лако сакривеног дела пацијентовог тела и њихово коришћење за реформисање повређеног подручја. Због хиљаде војника којима је била потребна хитна медицинска помоћ, није недостајало лица који су били спремни да се на њима тестира.

Гиллиес је засновао свој рад на методама које су претходно развијене, али никада нису биле намењене за тако драстичну примену. Он је побољшао ове напоре и у комбинацији са анестезијом и седативима, открио је да његове технике брзо добијају на популарности. Позив за докторе који би могли да изврше реконструкцију лица брзо је растао и привукао националну пажњу. Др Варазтад Казањиан постао је први признати послератни специјалиста пластичне хирургије на Харвардској медицинској школи. Годинама након завршетка рата, понуда пацијената којима је била потребна спасоносна реконструкција лица се стално смањивала. У том случају, хирурзи су могли да преузму мање тешке случајеве, као што су индустријске несреће или друге повреде. Технике и процедуре су постале напредније и јавно знање о њима је расло.

Друштвени фактори у Сједињеним Америчким Државама

Током 1940-их и 50-их мода и лични изглед били су јаче наглашени у Сједињеним Државама; оба светска рата су била и нормалност се враћала у просечно америчко домаћинство. Како су се мењале идеје о томе шта се сматра лепим, тако су се развијале услуге, производи и технике како би се помогло потрошачима да испуне те стандарде уколико су они тако желели. Жене су осећале притисак да буду симетричне, да имају глатку кожу и да буду витке, али заобљене на свим правим местима. Бити сувише мршав се изједначавао са крхком и болешћу, а гојазност сугерише лошу бригу о себи. Нагласак на мерењу обима груди, струка и кукова је растао, а идеал за Мис Америке 1950-их је био 36-24-36. Упркос физичким ризицима који носе, корсети и стезници за струк су добили на популарности како би женама помогли да постигну фигуру „пешчаног сата” која је била пожељна.

Како су одређени комади одеће који визуелно побољшавају изглед тела били доступни, неке жене су се ипак одлучивале на операције како би побољшале изглед свог тела. Стопа операција за повећање груди порасла је 1960-их, а деценију касније стопа анорексије достиже врхунац. Седамдесетих година прошлог века, операција смањења груди постала је све чешћа, као и смањење бутина и глутеуса. Ове операције су биле новоразвијене и експерименталне; неки уобичајени нежељени исходи били су утрнулост, губитак могућности кретања и инфекција.

Истовремено, жене су биле нестрпљиве да изгледају млађе како старе како би „задржале своје мушкарце”. Патња од лоше слике о себи такође је постала разлог за побољшање изгледа путем операције. Запослене жене веровале су да добар изглед помаже да обезбеде или унапреде свој живот као и да обезбеђује већу зараду и бржи напредак на радном месту. Поред тога, људи из различитих етничких група су се борили да што више личе на друге Американце жудећи за равним носевима и грудима какви су виђени у Плејбој магазинима.

Психолошки односи према естетској хирургији

Многи људи који су прошли кроз процес пластичне хирургије у данашњем доба бирају то да ураде због свог менталног стања и недостатка самоуверености у сопствени изглед и тело. Уместо да раде на прихватању сопственог изгледа, милиони људи се окреће да хируршки промени нешто на себи, јер то захтева мање менталног и емоционалног рада и постало је лако доступно. Један од таквих примера су људи који имају телесну дисморфију који могу извршити операцију како би се осећали мршавије него што тренутно јесу. Главни проблем са овим је што многи пацијенти са поремећајем у исхрани немају прекомерну тежину, тако да ова операција неће бити од помоћи њиховом физичком здрављу или изгледу. Ови пацијенти очекују да ће изаћи из операционе сале као нова особа и верују да ће моћи да се осећају задовољно у овом новом телу. Ово се може десити одређеним људима, али за већину људи са овом дијагнозом, операција неће моћи да промени њихов начин размишљања. Овим пацијентима је потребна терапија и ментални третмани, тако да ће физичка операција бити губљење времена и новца.

Осим пацијената са поремећајима у исхрани, велики број људи који се одлуче на пластичну операцију су жртве анксиозности, депресије или других менталних болести. Ови људи, баш као и пацијенти са поремећајем у исхрани, лажно верују да ће операција поправити њихово ментално стање. Ови пацијенти заслужују лечење менталног здравља јер операција највероватније неће моћи да промени њихов начин размишљања.

Међутим, естетска хирургија може имати изузетно дивне ефекте на оне који имају значајна оштећења лица. Трансродни људи који се одлуче на операцију како би њихова физичка форма била ближе њиховом родном идентитету, често се осећају угодније у сопственој кожи и могу да виде своју спољашњу фигуру онако како желе да је виде, дајући маргинализованој и недовољно признатој групи значајну количину моћи да врате сопственим животима. Жртве опекотина и други пацијенти који су искусили значајну деформацију лица такође имају психолошке користи од пластичне хирургије; жртве несреће или напада обично осећају да им је велики део моћи одузет, а постојање мноштва хируршких процедура које су им доступне може олакшати процес зарастања. Ове процедуре имају за циљ да врате нормалност људима који су имали трауматска искуства и помогну им да воде што нормалнији живот.

Савремени трендови

Пластична хирургија је почела да се користи током светских ратова како би се помогло рањеним војницима и ветеранима. Хирурзи су користили пресађивање коже да преобликују лица која су била погођена бомбама и мецима. Након тога, пластична хирургија је постала преовлађавајућа током 1950-их да су америчке жене мењале себе како су се мењали стандарди лепоте. Најпопуларније су биле, и данас су треће по популарности, ринопластике, што је реконструкција носа. Током 1900-их амерички стандарди лепоте постали су ужи и створили ригидну дефиницију лепоте, што је ове процедуре учинило чешћим да би људи сматрали да се уклапају у дефиницију лепоте.

Данас се многе процедуре могу урадити како би се испунила друштвена дефиниција лепоте, а истраживање је пронашло најчешће процедуре које се траже сваке године. Најпопуларнија процедура урађена у 2018. години била је повећање груди, затим липосукција, преобликовање носа, операција капака и затезање стомака. Ове процедуре су постале мање инвазивне и доступније како пластични хирурзи проширују своје услуге и приступачност. Ове процедуре су и даље скупе, али у последње време постоји више начина да се делови покрију здравственим осигурањем.

Критеријуми за медицинску интервенцију у савременом друштву постали су једноставни као несвиђање изгледа неког дела тела; естетска хирургија је једина медицинска специјалност где пацијент одлучује шта је са њом и какав ће бити ток лечења. Распрострањеност естетске хирургије у Сједињеним Америчким Државама, као и у Србији, може учинити да се мање осећа као избор, а више као медицинска потреба; рекламе у свакодневним медијима, идолизација познатих личности које трансформишу своја тела и стална критика природног женског облика могу да сугеришу да постоји нешто урођено погрешно или мањкаво у начину на који човек изгледа, и да је потребна хируршка интервенција да би се ови проблеми „поправили“.