Ksant iz Sarda
Ksant iz Sarda ili Ksant Lidijski (grč. Ξανθος ο Λυδος) je bio starogrčki istoričar, logograf i građanin Lidije koji je sredinom 5. veka p. n. e. pisao tekstove o istoriji Lidije poznate kao Lidijaka (što je visoko pohvalio Dionisije iz Halikarnasa[1].
Ksant je povremeno pisao i o geologiji. Veruje se da je Ksant bio prvi istoričar koji je napisao značajne tekstove na temu lidijske istorije. Takođe se veruje da je napisao delo pod naslovom Magika (Mαγικα), kao i jedno pod naslovom Život Empedokla. Veruje se da je Ksant imao izvesno znanje o persijskim tradicijama, i verovatno je da bi on, Lidijac, pisao o persijskoj religiji, ali se čini malo verovatnim zbog dostupnih dokaza. Verovalo se da je njegovo sedište u Sardu, glavnom gradu[2]. Herodotov savremenik i kolega, većina njegovih spisa odnosila se na lozu i dela lidijskih kraljeva. Ksant je bio poznat po pisanju u tradicionalnom jonskom stilu pokušavajući da uspostavi scenu popularnih mitova. Jedan primer Ksanta koji koristi ovu vrstu stila pisanja je kada je scenu „kazne diva” smestio u Katakekaumene. Ksant je takođe bio poznat po prilagođavanju istorijskih događaja koji su se često smatrali dosadnim u odlomke u kojima bi šira grčka javnost uživala. Bio jedan od glavnih autoriteta koje je koristio Nikolaj iz Damaska.
Lidijaka[uredi | uredi izvor]
Prema referencama Stefana Vizantijskog, veruje se da je Lidijaka (grčki: Λυδιακα) sastavljena od četiri različite knjige. Nažalost, nemoguće je reći kako je Ksant rasporedio svoj materijal unutar knjiga, kao i kolika bi količina toga bila u vremenima pre dinastije Mermnada (tj. pre 700. godine p. n. e.).
Zbog njegove tendencije da koristi anegdote, veruje se da su njegovi istorijski aranžmani u njegovim delima možda bili labavi, poput Herodota. Prema referenci Stefana Vizantijskog, veruje se da deo 4. knjige Lidijake opisuje osnivanje Askalona, centra za kult Atargatisa, sa stanovišta Lidijca po imenu Askal, Himenijevog sina ( takođe poznat kao Timenaj) za vreme vladavine kralja Alkimosa (poznatog i kao Akijamos).
Verodostojnost Lidijake je više puta dovedena u pitanje zbog oprečnih citata i zbog činjenice da su sačuvani samo fragmenti Ksantovih dela. Dionisije iz Halikarnasa, daje Ksantu najveći kredibilitet, jer u svom radu o Tukididu pominje da je većina istoričara pre Herodota imala „mitografske tendencije“, ali Ksantu daje priličnu količinu pohvala. Dionisije iz Halikarnasa govori o Ksantu kao o „čoveku sa izuzetno dobrim poznavanjem rane istorije, koji se mora smatrati bez premca u uspostavljanju istorije svoje sopstvene zemlje“ (1. 28.).
Da bi jedan inteligentan pisac poput Dionisija dao tako snažnu izjavu o Ksantu i njegovim delima, zaključuje se da je do svog zaključka došao proučavajući originalnu Lidijaku ili barem oličenje Menipa, a ne čitajući nepouzdane citate Skitobrahiona. Mnogi ovo tumače kao dokaz da je Ksantov rad bio sadržajan i legitiman, a ne samo izmišljotina nekog drugog pisca kao što je Skitobrahion koji je Ksantu pripisivao citate koji nikada nisu izrečeni i koji su zapravo njegove izjave. Prema Strabonu, u prvoj knjizi Lidijake Ksantus pominje pronalaženje stena u obliku školjki u mnogim unutrašnjim oblastima, kao što su Jermenija, Matijena i Donja Frigija, a iz ovog zapažanja on spekuliše da je celo Anadolsko poluostrvo nekada bilo pod vodom[3].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Thomas, Joseph (2010-01-01). The Universal Dictionary of Biography and Mythology: Pro - Zyp (na jeziku: engleski). Cosimo, Inc. ISBN 978-1-61640-074-3.
- ^ Gomme, A. W. (1939). „Early Ionian Historians - Lionel Pearson: Early Ionian Historians. Pp. viii+240. Oxford: Clarendon Press, 1939. Cloth, 15s.”. The Classical Review. 53 (5-6): 207—208. ISSN 0009-840X. doi:10.1017/s0009840x00084602.
- ^ Tozer, Henry Fanshawe (1971). A History of Ancient Geography (na jeziku: engleski). Biblo & Tannen Publishers. ISBN 978-0-8196-0138-4.