Kultura pamćenja
Kultura pamćenja je simboličko nasleđe predstavljeno u tekstovima, ceremonijama, spomenicima, proslavama, svetim spisima i drugim medijima koji služe kao mnemotehnički pokretači značenja koja se odnose na to šta se desilo u prošlosti.[1]
Pod istim pojmom često se kao sinonimi koriste i termini: kultura sećanja, nacionalno pamćenje i kultruralno pamćenje.[2]
Termin kulturno pamćenje prvi je upotrebio nemački egiptolog Jan Asman u svojoj knjizi Kultura pamćenja, koja je razvila teoriju kolektivnog pamćenja Morisa Halbvaksa[3]. Jan Asman i kasniji naučnici kao što je Andreas Huesen počeli su da se interesuju za pamćenje, ilustrovano tako raznolikim fenomenima kao što su memorijalna mesta i retro kultura, i mnemotehnika iz ranih 1980-ih.
Pošto sećanje nije isključivo individualno, lično iskustvo, već i deo kolektivnog iskustva, kulturno pamćenje je postalo tema proučavanja kako u istoriografiji (Pjer Nora, Ričard Terdiman), tako i u kulturološkim studijama (Suzan Stjuart). Ovi pravci razlikuju proces pamćenja (istoriografija) i njegov podtekst i objekte (kulturologija). Pojavile su se dve škole mišljenja: jedna smatra da sadašnjost određuje naše razumevanje prošlosti; drugi je da prošlost utiče na naše ponašanje u sadašnjosti[4].
Istoriografski pristup[uredi | uredi izvor]
Da bi se razumeo fenomen kulturnog pamćenja, ključno je napraviti razliku između sećanja i istorije. Ovu razliku je izneo Pjer Nora, koji je ukazao na razliku između istorije i sećanja.
Naučnici se ne slažu oko toga kada se takva ideja proširila. Nora tvrdi da se to dogodilo tokom formiranja evropskih nacionalnih država. Za Ričarda Turdimana, polazna tačka je Francuska revolucija: promena političkog sistema, kao i početak industrijalizacije i urbanizacije, koje su zakomplikovale život. Kao rezultat toga, ne samo da je ljudima postalo teže da razumeju novo društvo, već su zbog toga što su promene bile tako drastične, imali i probleme koji se odnose na prošlost pre revolucije. U takvoj situaciji više nije bilo zajedničkog shvatanja prošlosti. Razumevanje prošlosti postalo je moguće samo kroz istoriju. Kako su ljudi shvatili da je istorija samo jedna verzija prošlosti, postali su sve više zabrinuti za sopstveno kulturno nasleđe, što je pomoglo u oblikovanju njihovog kolektivnog i nacionalnog identiteta. U pokušaju da pronađu identitet koji bi mogao da ujedini državu ili narod, vlade su konstruisale kolektivna sećanja u vidu sećanja na mrtve, koja je trebalo da ujedine manjinske grupe i pojedince koji su se protivili nečemu. Postaje očigledno da se opsesija pamćenjem poklapa sa strahom od zaborava i željom za autentifikacijom (potvrdom sopstvenog identiteta).
Međutim, kasnije se postavljaju pitanja da li je postojalo vreme u kome je postojalo „čisto” neposredovano pamćenje, kako Nora konkretno tvrdi. Neki naučnici, kao što je sociolog Toni Benet, s pravom ističu da je indirektno predstavljanje nečega ključni uslov za ljudsku percepciju uopšte: nemoguće je posmatrati čista i objektivna sećanja.
Koncept kulturne istorije se često pogrešno shvata. To je uglavnom zbog činjenice da se pamćenje shvata suviše usko: kao privremena pojava. Nora je bila prva koja je povezala sećanje sa fizičkim, opipljivim mestima sada poznatim kao mesta sećanja. U svojim spisima on dokazuje da su mesta sećanja; objekti koji simbolizuju složenije trenutke istorije. Iako se fokusira na prostorni pristup procesu pamćenja, već u svojim ranim istoriografskim teorijama, Nora primećuje da sećanje prevazilazi opipljive i vizuelne aspekte, postajući tako fleksibilno i nestabilno. Ovo je prilično problematično svojstvo, koje Terdimen takođe karakteriše kao „sveprisutnost“ sećanja.
Jedna od glavnih poteškoća u perpetuiranju prošlosti je neizbežna činjenica da ona ne postoji. Svako sećanje, kada pokušate da ga reprodukujete, postaje, kako tvrdi Terdiman, „sadašnja prošlost“. Upravo ta iracionalna želja da se seti ono što je zauvek nestalo izaziva osećaj nostalgije, što nije teško primetiti u mnogim aspektima svakodnevnog života, a posebno u kulturnim objektima.
Kulturološki pristup[uredi | uredi izvor]
Nedavno je interesovanje naučnika privuklo „utelotvoreno pamćenje”. Pol Konerton tvrdi da se telo može posmatrati kao kontejner, nosilac sećanja, dve različite vrste društvenih praksi; otisak i angažman. Prvi uključuje sve aktivnosti koje pomažu u čuvanju i pronalaženju informacija: fotografisanje, pisanje, video snimanje, itd. Drugi uključuje izvođenje naučenih radnji kroz fizičke radnje, kao što su izgovorena reč ili stisak ruke. Takve radnje izvodi svaki pojedinac posebno u nesvesnom stanju i može se tvrditi da je takvo pamćenje, prenošeno gestovima i navikama, autentičnije od „posredovanog” sećanja prenošenog utiskivanjem.
Prve ideje o otelotvorenom sećanju, u kome prošlost „nalazi“ u telu pojedinca, datiraju iz dela takvih evolucionista krajem 19. veka. kao Žan Batist Lamark i Ernst Hekel. Lamarkov zakon o nasleđivanju stečenih osobina i Hekelov biogenetički zakon izneli su ideju da je individua zbir sve prethodne istorije (međutim, oba ova koncepta moderna nauka odbacuje).
Na primer, memorija se može uskladištiti u objektima. Suveniri i fotografije zauzimaju značajno mesto u diskursu kulturnog pamćenja. Nekoliko autora naglašava da se odnos pamćenja i predmeta promenio od 19. veka. Stjuart, na primer, tvrdi da je naša kultura prestala da bude kultura proizvodnje, već je postala kultura potrošnje. Roba, prema Terdimanu, tokom masovne proizvodnje i komodifikacije. ljudi su izgubili „sećanje na sopstveno postojanje“. Istovremeno, kaže on, odnos sećanja i predmeta se institucionalizuje i eksploatiše u vidu trgovine suvenirima. Ovi neobični predmeti mogu se odnositi ili na daleku prošlost (antikviteti) ili na udaljeno (egzotično) mesto. Stjuart objašnjava kako suveniri postaju potvrda našeg iskustva i znak događaja koji postoje samo zbog nastanka narativa.
Ovaj prikaz se lako može primeniti na drugu aktivnost koja ima poseban odnos sa pamćenjem: fotografije. Ketrin Kinan objašnjava kako proces fotografisanja može da istakne važnost sećanja, kako individualnog tako i kolektivnog. Ona takođe tvrdi da fotografije ne samo da mogu stimulisati ili pomoći pri pamćenju, već i zamagliti samo pamćenje kada su fotografije osnova sećanja, ili mogu da služe kao podsetnik na sklonost zaboravu. Drugi istraživači tvrde da fotografija može postati deo sećanja i na taj način ga podržavati.
Edvard Čejni je skovao termin „kulturni spomenik“ da bi opisao kako opšte tipove, kao što su obelisci i sfinge, tako i specifične objekte, kao što su obelisk Dometijana, Abu Simbela ili „mladog Memnona“, koji su razvili značenja koja im se pripisuju. Čitanja drevnih egipatskih rukopisa od strane Herodota, Plinija, kolekcionara grofa Arundela, putnika iz 18. veka, Napoleona, Šelija, Vilijama Benksa, Harijet Martino, Florens Najtingel, Sigmunda ili Lusijana Frojda pokazuju širok spektar tumačenja ovih autora, svaki od kojih je u različitom stepenu fasciniran rekonstrukcijom sopstvenih namera.
Između kulture i pamćenja[uredi | uredi izvor]
Za razliku od ranije pomenute kolektivne prirode studija kulturnog pamćenja, postoji još jedna „škola“ koja vodi poreklo iz postkolonijalnih i rodnih studija. Ona ističe važnost individualnog i individualnog sećanja onih čiji se glas obično ne čuje u društvu: žena, manjina, homoseksualaca i drugih.
Iskustvo, proživljeno ili zamišljeno, pripada i kulturi i pamćenju. Oba ova faktora utiču na njega, ali on ih zauzvrat određuje. Nasuprot tradicionalnoj teoriji ženstvenosti i živog pamćenja, Friga Haug zaključuje da kultura utiče na iskustvo sugerišući posredovanu percepciju koja utiče na njega. Istoričari, kao što je Nil Gregor, smatraju da iskustvo utiče na kulturu, o ličnom iskustvu se može raspravljati i tako ono postaje kolektivno. Spomenik, na primer, može predstavljati zajednički osećaj gubitka.
Uticaj pamćenja postaje očigledan u načinu na koji se prošlost oseća u sadašnjim uslovima, prema Polu Konertonu, na primer, ne može se isključiti iz ljudskog postojanja. S druge strane, percepcija, vođena željom za autentičnošću, ulepšava sećanje, jasno izražena željom da se doživi stvarno (Suzan Stjuart). Dakle, iskustvo je neophodno za tumačenje kulture i pamćenja, i obrnuto.
Studije kulturnog pamćenja[uredi | uredi izvor]
Novije studije i teorije u oblasti kulturnog pamćenja ističu značaj razmatranja sadržaja kulturnih identiteta u razumevanju proučavanja društvenih odnosa i predviđanja kulturnih stavova.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Cultural memory: the link between past, present, and future”. iea.usp.br. 05. 08. 2017. Pristupljeno 07. 05. 2016.
- ^ „Kultura pamćenja i forme zaborava”. behar.hr. 05. 08. 2017. Arhivirano iz originala 29. 12. 2018. g. Pristupljeno 07. 05. 2016.
- ^ Assmann, Jan (1992). Das kulturelle Gedächtnis. Verlag C.H.BECK oHG. ISBN 978-3-406-70340-9.
- ^ Culture and collective memory: Comparative perspectives, Routledge, 2010-09-13, str. 643—652, ISBN 978-0-203-89137-7, Pristupljeno 2023-01-05
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Assmann, J. (1992) Das Kulturelle Gedächtnis: Schrift, Erinnerung und Politische Identität in frühen Hochkulturen. Munich: Verlag C.H. Beck
- Assmann, A. & Assmann J. (1987). Schrift und Gedächtnis: Beiträge zur Archäologie der literarischen Kommunikation. München: Fink.
- Assmann, A. & Shortt, L. (2011). Memory and Political Change. London: Palgrave Macmillan.
- Assmann, J. & Hölscher, T. (1988). Kultur und Gedächtnis, Frankfurt: Suhrkamp.
- Assmann, J. (2000) [2006]. Religion und kulturelles Gedächtnis: Zehn Studien. München: Verlag C.H. Beck.
- Assmann, A. (2006). ‘Memory, Individual and Collective’. In Goodin, E.; Tilly, C. (2006). The Oxford Handbook of Contextual Political Analysis. Oxford: Oxford University Press.