Ластавичја кула

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lastavičja kula
Orig. naslovWieża Jaskółki
AutorAndžej Sapkovski
ZemljaPoljska
Jezikpoljski
Sadržaj
Žanr / vrsta delaepska fantastika
LokalizacijaIzmišljeni svet, "Kontinent"; srednji vek
Izdavanje
Datum1997. (Poljska)[1]
2013. (Srbija)[1]
Broj stranica462[1]
Tip medijaMeki povez
Prevod
PrevodilacZorana Lutovac
Hronologija
PrethodnikVatreno krštenje
NaslednikGospodarica jezera

Lastavičja kula (polj. Wieża Jaskółki) je roman poljskog književnika Andžeja Sapkovskog iz 1997, šesti deo Sage o Vešcu.[1]

Zaplet[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

U Nilfgardu[uredi | uredi izvor]

Visogota iz Korva, bivši profesor etike na akademijama u Oksenfurtu (Temerija) i Kastel Garaupijanu (Nilfgard) koji živi kao pustinjak u Pereplutskoj močvari (u Nilfgardu osuđen na smrt, a zatim proteran zbog ateizma i pacifizma), nalazi ranjenu Ciri blizu svoje kolibe i leči je, brinući se za nju dok ne bude spremna da nastavi svoje putovanje.[2] Tokom svog oporavka, Ciri pripoveda o događajima poslednjih nekoliko meseci, u kojima je bila rastavljena od bande mladih razbojnika poznatih kao "Pacovi" i zarobljena od strane okrutnog lovca na glave (i nepobedivog mačevaoca) u službi Nilfgarda, Lea Bonharta. Umorivši se od potucanja po drumovima, Ciri - pod imenom "Falka" - je napustila Pacove i pokušala da se vrati u Cintru i zatraži svoje pravo po rođenju, raskrinkavši dvojnicu koju Nilfgard (i car Emhir var Emris) javno priznaje za Cirilu, naslednicu Cintre. Umesto toga, saznavši da čuveni Leo Bonhart goni Pacove, ona je odlučila da se vrati i upozori svoje prijatelje. Prekasno stiže u selo i vidi Bonharta kako ubija njene prijatelje, uključujući i njenu ljubavnicu, Mistle. Ciri pokušava da se bori protiv Bonharta, ali on je previše jak za nju.[3] Umesto da je ubije kako mu je naloženo (od strane carskog mrtvozornika Stefana Skelena, kome je car naredio da je pronađe i dovede nepovređenu), Bonhart namerava da na njoj ostvari profit, dok istovremeno nastoji da sazna njen pravi identitet - kao veštice i princeze Cintre - na koji sumnja. Odvodi je arenu bogatog trgovca po imenu Huvenagel, u kojoj se životinje i čudovišta - a ponekad i ljudi - bore na život i smrt, praćeni opkladama publike. Bonhart natera Ciri u borbu za život u areni, u kojoj ona pokazuje svoje veštine veštice i potvrđuje svoj identitet.[4]

U Prekorečju[uredi | uredi izvor]

U međuvremenu, veštac Geralt od Rivije nastavlja put sa svojom družinom, u kojoj su njegov prijatelj, bard Neven, streličarka Milva (tražena kao teroristkinja zbog pomaganja Vevericama), Regis (travar, iscelitelj i viši vampir, koji se odrekao pijenja krvi), i nilfgardski plemić Kahir ap Kelah (sin carevog ličnog komornika, koji je spasao Ciri pri padu Cintre), s kojim veštac ima zategnut odnos. Nakon što je primljen u vojsku kraljice Meve u Riviji, Geralt i družina su neko vreme uživali u novom herojskom statusu, ali, kako Neven priča - u onome što naziva svojim 'memoarima' - uskoro su prisiljeni da dezertiraju kako bi nastavili potragu za Ciri. Oni traže grupu druida, za koje veruju da bi mogli da pruže informacije o Cirinom kretanju.[5] Tokom putovanja, saznaju da je misteriozni polu-vilenjak (koji je ranije likvidirao Kodringera i Fena) i banda kriminalaca, na čelu sa razbojnikom po imenu Slavuj, stavio ucenu na njihove glave. Udružujući se sa bivšim članom ove bande, devojkom po imenu Angulema (koju Geralt izbavlja iz nilfgardske tamnice, obećavši nilfgardskom guverneru da će u zamenu za njen život likvidirati Slavujevu bandu), Geralt odlučuje da zarobi nekoliko bandita i ispita ih o tome ko ih je angažovao - sumnjajući da je to čarobnjak Vilgeforc. [6] Tražeći Slavuja, oni nabasaju na polu-vilenjaka, razbojnika po imenu Širu, i pokušavaju da ga na prevaru ispitaju, ali izbija borba, u kojoj je Kahir povređen, ali ga Geralt spasava i skriva u šumi: posle toga, Geralt i Kahir se mire.[7] Na Regisovu preporuku, Geralt se susreće sa vilenjačkim mudracem poznatim kao Avalakh, dok su ostali (Milva, Neven, i Angulema) otišli ​​u Tusen (nilfgardsku vazalnu kneževinu) prateći druide. Avalakh objašnjava Geraltu istoriju ratova ljudi i vilenjaka: vilenjaci su mudriji, dugovečniji i lepši, ali ljudi se mnogo brže množe, jer vilenjaci posle pedesete ne mogu imati decu, osim sa ljudima; tako je došlo do mešanja ljudske i vilenjačke (Drevne) krvi, između ostalog i u kraljevskoj porodici Cintre, čiji je Ciri jedini potomak. Vilenjak tvrdi da se Itlinino proročanstvo o kraju sveta (čiji je Ciri deo, kao majka budućeg Izbavitelja sveta) još može ostvariti, ako Geralt ne prestane da traži Ciri. Geralt ga odbija, i Avalakh mu daje magičnu viziju, u kojoj vidi smrt svojih prijatelja. Geraltova družina brani druide i hodočasnike od razbojnika, ali su greškom zarobljeni od strane druida (koji su oživeli drveće da ih brani), koji spaljuju razbojnike u vrbovom kavezu (koji su druidi namenili za hranu šumskim životinjama tokom zime) za primer, pre nego što ih je Geralt mogao ispitati. Družina je najzad oslobođena na jemstvo vampira Regisa, koji je prijatelj druida. Geralt gubi svoj vešterski medaljon (koji izgori zajedno sa Slavujem i Širuom), i odriče se poziva vešca, jer više ne može da ostane neutralan, što je uslov vešterskog kodeksa.[8]

Na Severu[uredi | uredi izvor]

Na dalekom Severu, Sigismund Dajkstra putuje u neutralnu državu Kovir (bivšu vazalnu državu Redanje koja se odavno odvojila i proglasila stalnu neutralnost), poznatu po bogatim rudnicima i pomorskoj trgovini, u pokušaju da dobije zajam za naoružanje Redanje u očekivanju velikog napada Nilfgarda. Esterad Tisen, kralj Kovira, odobrava tražena sredstva i još više, snabdeva Redanju velikom najamničkom vojskom, sastavljenom od političkih disidenata oslobođenih iz tamnica; u tome ga savetuje kraljica Zulejka, koja je tajni agent Lože (u zamenu za pomoć čarobnica - da izleči jedinca sina od razvrata, kocke i poroka).[9]

Na Skeliškim ostrvima, Tris Merigold, tehnički u službi Lože, ali privatno preispitujući njene motive, traži informacije o Jenefer: saznaje da je Jenefer preživela bekstvo iz Lože i da se sklonila na Skelige, dobivši pomoć od jarla, Kraha ap Kajtea (sa kojim ima romantičnu prošlost, i koji je i dalje verni vazal Cirine porodice), da pronađe Vilgeforca i izbavi Ciri. Tokom bdenja u hramu boginje Freje (iako ateistkinja, Jenefer dolazi u hram kako bi pozajmila ogromni brilijant sa kipa boginje za svoj dimenzioni portal), ona ima viziju Ragnaroka, kraja sveta, i podstaknuta je vizijom boginje Freje da izabere stranu u borbi dobra i zla. Jenefer najzad saznaje da se Vilgeforc teleportovao sa Taneda u opasan deo mora izvan Skeliga (Sedin bezdan, na isto mesto gde je nestao brod sa Pavetom i Dunijem, Cirinim roditeljima, 13 godina ranije) i kreće tamo, gde čitav njen brod nestaje u magijskom vrtlogu, zajedno sa čitavom posadom. Pred odlazak, Jenefer moli pomoć za Geralta od Filipe Ejlhart, ali je ova odbija, pošto je cilj Lože da Ciri ostane sama na svetu, kako bi njome lakše manipulisali.[10]

U Tusenu[uredi | uredi izvor]

U Tusenu, Neven je praktično vladar kao ljubavnik kneginje Ane Henrijete, dok Geralt i družina jedva čekaju proleće i otapanje snegova kako bi nastavili put. Geralt prekraćuje vreme ljubavlju sa čarobnicom Fringilom Vigo, koja je tajni agent Lože, sve dok slučajno (prisluškujući u podrumu u koji je sišao loveći čudovišta) ne otkrije zaveru velikaša Nilfgarda protiv cara Emhira, koji su ljuti jer su njihove kćeri (i supruge!) odbačeni od Cara korist lažne Ciri, za koju Geralt ne zna da je dvojnica.[11]

U močvari[uredi | uredi izvor]

U Visogotinoj kolibi, Ciri zaključuje svoju priču, uključujući priču o njenom bekstvu: Bonhart stiže u selo sa Ciri, gde se sastaje sa Stefanom Skelenom - takođe poznatim kao Šumska Sova - carskim mrtvozornikom, zaduženim za lociranje Ciri. Skelen je prvobitno angažovao Bonharta da pronađe i ubije Ciri, protivno carevom naređenju. Uz pomoć vidovnjakinje po imenu Kena, Skelenova grupa saznaje da ih prati čarobnjak Rjens, Vilgeforcov pomoćnik. Skelen, Rjens i Bonhart žele Ciri, svako za svoje ciljeve, a Rjens koristi čarobnu napravu koja im omogućava da komuniciraju sa Vilgeforcom, koji pridobija Skelena na svoju stranu informacijama o zaveri protiv Cara. Pre nego što postignu dogovor, Ciri je oslobođena od carskih lojalista u Skelenovim redovima, a njene čarobne sposobnosti su obnovljene - prigušene od njenog boravka u pustinji Korat - kada Kena pokušava da pročita njen um. Koristeći svoje moći, Ciri uspeva da zgrabi svoj mač, skoči na konja i pobegne, ali je Skelen ranjava šurikenom u lice, dajući joj ožiljak koji je nosila kada ju je Visogota našao. Visogota zatim otkriva da mu je neki putujući seljak rekao da Skelenovi agenti čekaju u zasedi u obližnjim selima, a Ciri napušta sklonište starog filozofa, prvo da bi se osvetila, a zatim potražila mitsku Lastavičju Kulu.[11]

Za to vreme, Skelenova družina se raspada, pošto ga napuštaju preostali lojalisti (koji odbijaju da napuste Cara i pređu Vilgeforcu) koje predvodi Kena; Ciri navodi preostale na zaleđeno jezero, a zatim ih napada u gustoj magli, leteći na starim klizaljkama Visogotine kćeri: Rjens gine, a ostali propadaju u led, dok Ciri beži u dimenzioni portal Lastavičje kule. Na drugoj strani nalazi svet naseljen jednorozima, i Avalakha, koji je nestrpljivo čeka.[12]

Likovi[uredi | uredi izvor]

  • Geralt od Rivije (polj. Geralt z Rivii) poznat i kao Gvinblejd (Drevni vilenjački govor: "Beli vuk") i Kasapin iz Blavikena,[13] je glavni junak Sage o Vešcu. Veštac, koji putuje Kontinentom (uglavnom Severnim kraljevstvima) i živi od lova na čudovišta, koja muče celu zemlju. Mutant, izložen mutagenim travama kao dete (tokom procesa poznatog kao Kušnja) obdaren natprirodnom snagom, brzinom i oštrinom čula (koje pojačava magičnim eliksirima), dugovečnošću (implicirano je da je stariji od sto godina, i ne pokazuje znake starenja) i osnovnim poznavanjem magije, ali je proklet sterilitetom, sudbinom svih mutanata. Oprezan, usamljen i ćutljiv čovek, vanbračni sin čarobnice koja ga se odrekla, odgajen na vešterskoj akademiji u Kaer Morenu, od starijeg vešca po imenu Vizimir. Strogo se pridršava kodeksa veštaca: ne ubija razumna bića i čuva strogu neutralnost u političkim sukobima.[14] Piter Apor tvrdi da on oličava neoliberalni anti-politički duh poljske popularne kulture iz devedesetih.[15]
Devojka u kostimu Jenefer.
  • Jenefer od Vengerberga (polj. Yennefer z Vengerbergu) slavna čarobnica stara 94 godine[10], sa izgledom prelepe crnokose devojke. Članica Saveta čarobnjaka, borila se kod Sodena na strani Edirna, gde je oslepljena (ali je izlečena magijom). Ponosna, nezavisna i temperamentna žena, ali duboko zaljubljena u Geralta; opterećena nemogućnošću da ima decu, pošto se sve polaznice škole magije u Aretuzi sterilišu u detinjstvu. U mladosti grbava, poreklom iz poluvilenjačke porodice.[10]
Devojka u kostimu Ciri.
  • Cirila Fiona Elen Rijanon (poznata kao Ciri, od reči Zirael u Drevnom govoru (što znači lastavica) polj. Jaskolka, poznata i kao Lavić od Cintre i Čedo Drevne Krvi, je princeza Cintre, kći Pavete i Dunija, i unuka kraljice Kalante. Usvojena kći Geralta i Jenefer, potomak Lare Doren ap Šijadel, vilenjačke čarobnice, i Kregana, ljudskog čarobnjaka, nosilac prorečene Drevne Krvi, gena koji joj daje moć da putuje kroz vreme i prostor snagom magije.[8] Mršava plavokosa devojčica zelenih očiju, obučena u vešterskim veštinama u Kaer Morenu, kao i osnovama magije od Jenefer.
  • Neven (engl. Dandelion, polj. Jaskier) pravim imenom grof Julijan, čuveni pesnik, bard i Geraltov prijatelj. Neke od njegovih najslavnijih balada opisuju ljubav Geralta i Jenefer; prve dve zbirke pripovedaka predstavljene su u trećoj knjizi kao pesme koje Neven peva slušaocima pod svetim drvetom.[16] U vreme sage blizu četrdesete, neobično visok, mladolik i privlačan, ponekad ga zamenjuju za vilenjaka. Učesnik većine Geraltovih avantura.

Geografija[uredi | uredi izvor]


Kovir i Povis
Hengfors
Kedven

Redanja
Mahakam
Edirn

Cintra
Temeria
Lirija i Rivija

Nilfgard

Iako zvanična mapa još ne postoji[17], na osnovu opisa iz knjiga[18], izmišljeni "Kontinent" može se grubo podeliti u tri dela:

  • severozapadni deo Kontinenta zauzimaju Severna Kraljevstava: Redanja (severozapadno), Kedven (severoistočno), Temerija, Mahakam, Soden i Bruga (jugozapadno) i Edirn, Lirija i Rivija (jugoistočno); uz zapadnu obalu leže Cidaris i Skeliška ostrva; severno od Redanje nalaze se Kovir i Povis. Granica Severnih kraljevstava i Nilfgarda ide rekom Jarugom (koja se uliva u more kod Cintre): severno od Jaruge su kneževine Bruga i Verden (vazali Temerije), a južno od reke su Donji Soden i Cintra, od skora pod vlašću Nilfgarda, i carske provincije Ebing (uz obalu) i Dol Angra (u unutrašnjosti), kao i vazalna kneževina Tusen.[18]
  • jugozapadni deo Kontinenta (južno od reke Jaruge) zauzima carstvo Nilfgard, sastavljeno od provincija, od kojih se pominju: Dol Angra, Tusen (južno od Jaruge), Metina, Nazair, Ebing, Vikovaro (dalje na jugu).[18]
  • istočni deo Kontinenta, gde se nalaze pustinja Korat, Zerikanija, Hakland i Vatrene planine, uglavnom je nepoznat.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  2. ^ Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 14—37. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  3. ^ Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 41—82. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  4. ^ Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 125—171. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  5. ^ Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 85—121. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  6. ^ Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 175—207. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  7. ^ Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 211—244. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  8. ^ a b Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 247—285. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  9. ^ Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 289—321. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  10. ^ a b v Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 325—372. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  11. ^ a b Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 375—420. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  12. ^ Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 423—462. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  13. ^ Sapkowski, Andrzej (maj 2008). The Last Wish: Introducing the Witcher (Original title (Polish): Ostatnie Zyczenie) (1st izd.). New York: Orbit. str. 92, 149. ISBN 978-0-316-02918-6. 
  14. ^ Sapkovski, Andržej (2015). Krv vilenjaka. Beograd: Čarobna knjiga. str. 87-120. ISBN 978-86-7702-432-1. 
  15. ^ Apor, Péter (2008). Past for the eyes: East European representations of communism in cinema and museums after 1989. Central European University Press. str. 198. ISBN 978-963-9776-05-0. Pristupljeno 28. 5. 2011. 
  16. ^ Sapkovski, Andržej (2015). Krv vilenjaka. Beograd: Čarobna knjiga. str. 7-46. ISBN 978-86-7702-432-1. 
  17. ^ „"Nie bądź, kurwa, taki Geralt" - interview on author's page” (na jeziku: Polish). Arhivirano iz originala 15. 12. 2007. g. 
  18. ^ a b v Sapkovski, Andržej (2015). Krv vilenjaka. Beograd: Čarobna knjiga. str. 287-290. ISBN 978-86-7702-432-1. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ластавичја_кула&oldid=26915733”