Mari Bonapart

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mari Bonapart
Datum rođenja1882.
Mesto rođenjaSent-Kudu,  Francuska
Datum smrti1962
Mesto smrtiSen Trope,  Francuska

Mari Bonapart (franc. Marie Bonaparte; Sent-Kudu, 1882 — Sen Trope, 1962) bila je pra-praunuka Lusijena Bonaparte (brata cara Napoleona Bonaparte), grčka i danska princeza, pisac, prevodilac, istaknuti psihoanalitičar, omiljeni učenik Sigmunda Frojda i pionir psihoanalize u Francuskoj.[1] Ostaće zapamćena i po tome što je umnogome pomogla Frojdovoj porodici da izbegne iz nacističke Austrije u Englesku 1938. godine, u vreme ekspanzije nacionalsocijalizma.[2] Bila je udata za Đorđa od Grčke i Danske, sa kojim je imala dva deteta.

Život i karijera[uredi | uredi izvor]

Rođena je u Sent-Kudu, Francuska, 1882, kao pra-praunuka Napoleonovog brata. od oca princ Roland Bonaparte. Mesec dana od njenog rođenja u julu 1882. godine, njena majka je umrla od embolije. Njen otac je bio naučnik amater i stručnjak za glečere, koji je prokupiran istraživanjima bio udaljen od svoje ćerke koju je retko viđao. U porodici u kojem je Mari Bonapart odrastala činile su njene sestre i očeva baka. Odrastala je u izolovanoj sredini bez mnogo druženja, i osećala se izolovano i preosetljivo. Nije iznenađujuće što je u takvim uslovima patila od noćnih mora, morbidnih strahova od bolesti i opsesivnih strahova.[3]

Ono što je neobično za njeno rano detinjstvo je to da je ja kao devojčica, između 7 i 10 godina, ispisala pet beležnica pričama koje su otkrile njenu bedu i poreklo njenih neurotičnih simptoma. Ove zabeleške su kasnije igrale važnu ulogu u njenoj psihanalizi, i objavila ih je u svojim komentarima zajedno sa i onima iz Frojdovih dela.[3]

Udaja Mari Bonapart
Mari i njena deca Pjer i Eugenija u Grčkoj

U njnoj 17 godina, otac je uključio u društveni život, ali je ubrzo njeno neurotično stanje utivcalo na to da ona ispolji niz psihosomatskih simptoma i postane ubeđena da će umreti prerano kao i njena majku. Bila je fascinirana pričama Edgara Alana Poa, koje su kasnije bila predmet njenog psihoanalitičkog nadzora. Godine 1907, kada je imala 25 godina, njen otac joj je za supruga izabrao princa Đorđa od Grčke, za koga se udala 1907. godine. Udajom je stekla zvanje grčke princeze, i rodbinske veze sa sa kraljevskim porodicama Danske, Rusije i Velike Britanije. Bila je tetka oba princeze Marine, vojvotkinja od Kenta, i princa Filipa, vojvode od Edinburga i muža kraljice Engleske. S njim je imala dvoje dece (Petra i Evgeniju), a brak (koji je u emocionalnom smislu za nju bio neuspešan) trajao je do smrti princa Đorđa 1957. godine. Njegova osećanja su bila usmerena prema njegovom stricu Valdemaru, a ne prema ženi, a njihove bračne noći, Mari Bonaparte se ovako priseća:

Izvinjavao se govoreći..mrzim to koliko i ti. Ali mi to moramo učiniti ako želimo decu.[3]

Vođena nezadovoljstvom ljubavnim životom i seksualnim potrebama, počela je da se druži sa brojnim ljubavnicima, od kojih je najpoznatiji bio Aristid Brijan, koji je 11 puta bio premijer Francuske.[3]

Ali kako je ubrzo otkrila, nijedna ljubav nije mogla prevladati njenu frigidnost, počela je da se leči. Tokom lečenja sklopila je prijateljstvo sa francuskim psihijatrom Reneom Laforgueom. On je uputio Frojdu, naglašavajući da je imala jak strah od virusa. Tokom 1925. godine, konsultovala se Frojdom koji je imao 69 godina i već je bio ozbiljno bolestan od rakom koji ga je na kraju i usmrtio. Odmah su se dopali jedan drugom, i bio je oduševljen kada mu je rekla da ga voli. Tako je postala jedna od učenica Sigmunda Frojda. [3]

Potom je radila kao psihoanalitičarka do svoje smrti 1962. godine, a u naučnom radu koristila je devojačko prezime.[1] Međutim, bavljenjem psihoanalizom nije uspela da izleči sopstvenu frigidnost, pa je 1927. godine šokirala Frojda operacijom za pomeranje klitorisa bliže vaginalnom otvoru. Kao što se moglo očekivati, ovaj manevar nije uspeo da izleči njen problem. Iako psihoanaliza nije izlečila Mari Bonapart, ona je svakako oslobodila njezine konvencionalnost u kojoj je odrastala. Godine 1932. pisala je Frojdu da je stupila u incest sa sinom, koji joj je pružio zadovoljenje strasti. Frojd je savetovao da ne postupa prema svojim željama.[3]

Počela je da prevodi dela Frojda na francuski i da prima pacijente za analizu. Njene metode bile su još neoriginalnije od onih njenih mentora. Šoferi su slani da u sjajnim automobilima dovoze pacijente u njenu kuću u Sain - Kloduu, gde su najčešće bašti nalaizirali probleme. Kada je putovala u Atinu ili San Trope ohrabrivala je pacijente da dođu na tretman i nudila im je smeštaj.

Finansijski je pomogla i organizovala beg iz Austrije Sigmunda Frojda i njegove porodice, nakon što je ona bila pripojena nacističkoj Nemačkoj 1938. Otkupila je i sačuvala Frojdova pisma, uprkos Frojdovoj želji da ona budu uništena.

Godine 1915. osnovala je Francuski institut za psihoanalizu (Société Psychanalytique de Paris, SSP).

O njenom životu snimljen je 2004. francuski film Princesse Marie, režiser: Benoît Jacquot, sa Katrin Denev u glavnoj ulozi.

Preminula je od leukemije u Sen Trope-u. Njeni posmrtni ostaci su kremirani u Marseju, pepeo je posle kremacije rasut na grobu njenog supruga u Tatoiju, u blizini Atine.[4]

Delo[uredi | uredi izvor]

Objavila je preko pedeset eseja, dvadesetak knjiga i prevela desetak Frojdovih radova na francuski jezik.

I pre nego što je počela da se bavi psihoanalizom kod Sigmunda Frojda, Bonaparta je pod pseudonimom izdala esej „Anatomska osnova frigidnosti kod žena“, zasnovan na razgovoru sa preko dvesta Parižanki, kao i merenja razdaljine od klitorisa do vagine.

Prvi psihoanalitički rad, izdala je 1927. pod nazivom „Slučaj gospođice Lefevr; o psihoanalizi ubica“ zasnovan je na intervjuu sa ženom koja je ležala u zatvoru u Lilu zbog ubistva svoje trudne snaje. Mari Bonapart je u svojoj autobiografiji povezala svoju zainteresovanost za ubice sa ličnom porodičnom istorijom.

Za razliku od Frojda koji je seksualnost razumeo kao psihološki fenomen, ona je pokušala da prevede psihoanalitičku teoriju u biološku teoriju nagona.[5]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • "Le Printemps sur mon Jardin." Paris: Flammarion, 1924.
  • "Topsy, chow-chow, au poil d'or." Paris: Denoel et steele, 1937.
  • The Life and Works of Edgar Allan Poe: A Psycho-Analytic Interpretation with a foreword by Sigmund Freud – 1934 (translated into English, 1937)
  • Topsy – 1940 – a love story about her dog
  • "La Mer et le Rivage." Paris: for the author, 1940.
  • "Monologues Devant la Vie et la Mort." London: Imago Publishing Co., 1951.
  • "De la Sexualite de la Femme." Paris: Press Universitaires de France, 1951.
  • "Psychanalyse et Anthropologie." Paris: Press Universitaires de France, 1952.
  • "Chronos, Eros, Thanatos." London: Imago Publishing Co., 1952.
  • "Psychanalyse et Biologique." Paris: Press Universitaires de France, 1952.
  • Five Copy Books – 1952
  • Female Sexuality – 1953

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Moniek (2019-07-13). „The Bonaparte Women: Marie Bonaparte - A Freudian Princess”. History of Royal Women (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-03. 
  2. ^ Bertin 1982, str. 17–19, 24–25, 64, 66, 82–84, 94, 96–98, 105–106, 120, 136
  3. ^ a b v g d đ Storr, Anthony. „An unlikely analyst”. The New York Times Company, 1983. Pristupljeno 28. 4. 2018. 
  4. ^ „22 Marie Bonaparte, author and psychoanalyst 1882-1962). She was closely linked to Sigmund Freud. ideas | bonaparte, sigmund freud, psychoanalyst”. Pinterest (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-03. 
  5. ^ Mari Bonapart U: [1] “Dakle, ovo je jači pol.“ Žene u psihoanalizi, Specijalna izložba Muzeja Sigmund Frojd, Kolarčeva zadužbina Studentski trg 5 Beograd, Muzička galerija.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mari Bonapart na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мари_Бонапарт&oldid=25919746”