Сигмунд Фројд

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сигмунд Фројд

Sigmund Freud LIFE.jpg
Сигмунд Фројд

Датум рођења: 6. мај 1856.
Место рођења: Фрајбург ин Мерен (Аустријско царство)
Датум смрти: 23. септембар 1939.
Место смрти: Лондон (Уједињено Краљевство)

Сигмунд Фројд (нем. Sigmund Freud; Фрајбург ин Мерен, 6. мај 1856Лондон, 23. септембар 1939) је био аустријски лекар и психијатар, оснивач психоанализе. Рођен у Фрајбергу, у Моравској. Образован у Бечу, где је студирао медицину. У Паризу је студирао код Шаркоа (Ј. М. Charcot), 1885-86. До психоанализе га је довело истраживање последица хипнозе на хистерију, које је објавио заједно са Бројером 1895. Основао је Годишњак за психоаналитичка и психопатолошка истраживања, 1908. године, и Међународну психоаналитичку асоцијацију, 1910.

Фројдова схватања[уреди]

Улаз у Фројдову собу за испитивање

Примарно заинтересован за психолошку терапију, Фројд је морао да развије хипотезу о људској природи (та се хипотеза сада назива дубинском психологијом), помоћу које би могао да изведе своју терапију. У својим каснијим списима он је онда развио импликације ове хипотезе. У човековој психолошкој структури разликовао је три чиниоца, Ид, Его и Суперего. Ови чиниоци, уз појмове несвесног (цензура, репресија, сублимација), и хипотезе о улози сексуалности у људском животу, чине оквир његовог гледишта.

Его је центар рационалне свесности и ефективне делатности. Суперего је дестилат притисака и захтева друштва, и оно је извор моралних прописа и упутстава. Ид је извор притицања либида у психу. Пошто је та енергија по својој природи сексуална, его је, такорећи, ухваћен између притисака ида и суперега. У тој ситуацији, его тражи начин да ове различите притиске доведе у хармонију, па задовољава једне, а одбацује друге.

Када је захтев ида у превеликом сукобу са суперегом, его и суперего ће га се отарасити потискујући његов садржај у несвесни део психе. Тај репресивни чин је назван цензуром. Иако проширује појам психе тако да поред свесног у њега укључује и несвесне садржаје, Фројд је остао присталица емпиризма, и инсистира на томе да је сваки несвесни садржај некада био свестан и да је у психу ушао преко искуства.

Пошто потиснути садржаји задржавају своју ефикасност, они утичу на наш свесни живот на разне скривене начине. Тако се извор креативности у свим пољима објашњава помоћу сублимације овог складишта енергије у прихватљиве и плодне канале. Неуроза се јавља кад нормални канал репресија-сублимација из неког разлога не функционише како треба. У тој ситуацији, повратак у нормалност може се постићи помоћу психоанализе. Психоанализа је процес испитивања несвесног који води аналитичар који стимулише сећање и користи фрагменте снова да би обновио и разумео проблематични садржај који је изазвао блокаду. Претпоставка је да незгодни садржај, када се једном синтетише у свести, губи своју моћ да омета нормално функционисање психе.

Најчешће потискивани јесу они садржаји који се концентришу око инцестуозних односа, поготово у Едиповом и Електрином комплексу (жељи сина за мајком, и кћери за оцем).

Једно од средстава да се избегну и индивидуална неуроза и зрелост јесте упражњавање религије. Религија је пројекција оца с његовим забранама и наређењима у космичке димензије. Кроз религију одрасли постижу сигурност детињства, и продужавају своју инфантилност кроз читав живот. Хватањем за неку илузију, учествовањем у масовној неурози, често се може избећи индивидуална неуроза.

Зрелост се, према Фројду, постиже замењивањем лагодности и нелагодности свих наших илузија принципом реалности и принципом задовољства (чија је парадигма сексуални ужитак) као циљевима живота.

Посматрајући Ерос, или задовољство, као животни инстинкт, Фројд му је супротставио Танатос, инстинкт смрти. Говорећи на митолошки начин, он је био спреман да људску историју посматра као резултат борбе ова два принципа.

Фројдизам[уреди]

Фројдизам је општи појам за утицај Фројдових идеја и психоанализе у многим подручјима науке и уметности, посебно у антропологији, психологији, психијатрији, социологији, менталној хигијени, социјалном раду, књижевности, васпитању. Према истраживањима у разним подручјима науке, културе и опште цивилизације, Фројдов допринос несумњиво спада у врх научних открића, посебно у друштвеним и хуманистичким наукама.[1]

Главни списи[уреди]

  • Расправе о хистерији, 1895.
  • Тумачење снова, 1899.
  • Психопатологија свакодневног живота, 1904.
  • Хумор и његов однос према несвесном, 1905.
  • Тотем и табу, 1913.
  • Уводна предавања из психоанализе, 1916-18.
  • С оне стране принципа задовољства, 1920.
  • Его и Ид, 1923.
  • Будућност једне илузије, 1927.
  • Нелагодност у култури, 1930.
  • Проблем анксиозности, 1936.
  • Мојсије и монотеизам, 1939.

Извори[уреди]

  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :