Rukovođenje

Rukovođenje ili menadžment u svim poslovima i organizacionim aktivnostima je okupljanje ljudi u cilju postizanja određenog cilja efektnim korišćenjem dostupnih resursa. To obuhvata planiranje, organizovanje, vođenje, kontrolisanje organizacije da se postigne određeni cilj.

Pojam

Sama reč menadžment potiče od engleske reči management koja vodi koren od francusko-engleske reči ménage što u izvornom značenju ima smisao biti sposoban (kadar) učiniti nešto, upravljati nečim, te je najbolje prevesti kao upravljanje ili rukovođenje.

Menadžment je posebna naučna disciplina, multidisciplinarnog karaktera, koja se bavi istraživanjem problema upravljanja poslovima, poduhvatima i društvenim sistemima. Ova disciplina proučava upravljanje kao složeni proces sa nizom potprocesa, i kao grupu ljudi koja upravlja procesima i sistemima, a takođe proučava sve pojedinačne upravljačke probleme i fenomene vezane za efikasno izvršavanje određenih zadataka i poslova. Ovde se mogu postaviti mnoga pitanja, a vezana su za to da li menadžment uopšte možemo smatrati naučnom disciplinom. Takođe se može konstatovati da je ovakav, pogrešan pristup koji imaju ljudi u našoj zemlji, dovodi menadžment u direktan sukob sa afirmisanim naukama i njihovim disciplinama jer menadžer u svetu predstavlja poziciju unutar nekog preduzeća.

Istorijat

Kada se govori o istorijatu menadžmenta neophodno je napraviti razliku između menadžmenta kao prakse i menadžmenta kao naučne discipline. Suština industrijske revolucije sastoji se u naglašenoj tehničkoj podeli rada i zameni rada radnika radom mašina. Do industrijske revolucije došlo je tek u Engleskoj krajem osamnaestog veka. Osnovu industrijske revolucije činila je parna mašina koju je usavršio i osposobio za praktičnu industrijsku primenu Džejms Vat. Primena parne mašine uticala je na snižavanje troškova i cena proizvoda, kao i proširivanje tržišta. Neophodni su bili menadžeri da bi planirali šta treba uraditi, da bi odredili ko će šta raditi, kao i da bi vodili i koordinirali ljudske napore i obezbedili da se postavljeni ciljevi ostvare. Ono što je bilo zaista revolucionarno a desilo se u fabrikama tekstila koje su masivno prelazile na parni pogon bilo je to da je došlo do sistematske podele rada, tako da su određene grupe ljudi radile samo određene, zadate poslove koji su činili samo deo procesa proizvodnje, a ne kao pre da jedan čovek vrši proizvodnju od početka do finalnog proizvoda. Tako je izgubljena potreba za kvalifikovanim skupim radnicima, već su posao obavljali polukvalifikovani radnici koji su se brže i lakše uvodili u posao i lakše zamenjivali. Krajnji rezultat je bio daleko veći kvantitet naspram neznatno lošijeg kvaliteta, ali je cena proizvodnje značajno smanjena i time profit daleko skočio.

Definisanje

Aktivnosti usmerene na efikasno obezbeđivanje, raspoređivanje i korišćenje ljudskih i materijalnih resursa radi postizanja datog cilja predstavljaju funkciju menadžmenta. Nosioci ovih aktivnosti su posebno osposobljeni ljudi za obavljanje funkcija menadžmenta – menadžeri. Pod pojmom menadžment u anglosaksonskoj terminologiji podrazumeva se upravljanje organizacionim sistemima u različitim oblastima društvene delatnosti. U takvom obliku, uz specifičnu transkripciju i izgovor, ovaj pojam ušao je u mnoge svetske jezike, pa i u srpski jezik. Pod pojmom upravljanje, u širem smislu, podrazumeva se odlučivanje o ciljevima organizacionog sistema, zatim o načinu i sredstvima kojim se takvi ciljevi mogu ostvariti, kao i o korišćenju rezultata poslovanja toga sistema.

Prvobitno, vlasnici kapitala uloženog u preduzeće bili su nosioci funkcije upravljanja i rukovođenja. Oni su čak učestvovali u izvršnim poslovima. To je bilo moguće u manjim preduzećima i u uslovima jednostavnih delatnosti. Međutim, razvojem privrede i društvenog života uopšte došlo je do delegiranja upravljačkih i rukovodilačkih nadležnosti i odgovornosti na profesionalne menadžere. Menadžment se posmatra, s jedne strane kao veština upravljanja i rukovođenja organizacionim sistemima kao i nosioci te funkcije, a s druge strane kao teorija koja izučava ovaj fenomen i doprinosi njegovom usavršavaju. U tom smislu, menadžment kao fenomen može da se posmatra sa tri aspekta i to kao:

• veština upravljanja,
• teorija o upravljanju i
• upravljačka struktura.

S obzirom na kompleksnost oblasti koju obuhvata, nije lako dati preciznu, valjanu i sveobuhvatnu definiciju menadžmenta. Meri Parker Folet smatra da menadžment predstavlja veštinu obavljanja posla preko (ili posredstvom) drugih ljudi. Suština rada menadžera ogleda se u nastojanju da zaposleni u preduzeću kvalitetno, racionalno i blagovremeno obave svoje zadatke koji su u funkciji postavljenih ciljeva preduzeća. Navedena definicija ima jedan nedostatak, a to je što nigde ne ističe da je proces donošenja odluka o poslu koji treba da se obavi u preduzeću takođe jedna od veoma značajnih funkcija menadžmenta.

Autor Stenli Vens menadžment definiše i kao proces donošenja odluka i kontrole rada ljudi na ostvarivanju postavljenih ciljeva. Viljem Sprajgel smatra da menadžment predstavlja takvu funkciju preduzeća koja se sastoji u usmeravanju i kontroli različitih aktivnosti u preduzeću radi postizanja postavljenih ciljeva. Jedan od najznačajnijih autora iz oblasti menadžmenta Piter Draker smatra da se suština menadžmenta ogleda u funkcijama koje on obavlja, a to su planiranje, organizovanje, zapošljavanje, uticanje i kontrolisanje.

Razvoj

U svim organizacijama potrebno je planirati, organizovati, voditi i usmeravati rad zaposlenih ka ostvarivanju postavljenih ciljeva. Date ciljeve treba ostvariti racionalnim korišćenjem raspoloživih resursa i u optimalnom vremenu, kao i u skladu sa potrebama tržišta i drugih korisnika. Piter Draker smatra da se, pre svega, zahvaljujući adekvatnom menadžmentu, japanska privreda razvila iz nerazvijene u jednu od najrazvijenijih na svetu. Japanci su preuzeli američki menadžment, a zatim ga prilagodili svojim kulturnim specifičnostima i primenili u svojoj privredi. Henri Fajol smatrao je da svako preduzeća mora da ima sledeće funkcije: menadžment, tehničku funkciju, komercijalnu funkciju, finansijsku funkciju, funkciju sigurnosti i računovodstvenu funkciju. Fajol je funkciju menadžmenta nazvao administrativnom funkcijom preduzeća i smatrao je da je ona jedna od najvažnijih aktivnosti u preduzeću. Frederik Tejlor je smatrao da menadžment ima odlučujuću ulogu u poslovnom uspehu preduzeća i da, usled toga, mora biti postavljen na naučnim osnovama. Danas preovlađuje mišljenje da je u savremenim, kompleksnim i veoma promenljivim uslovima privređivanja uloga menadžmenta u ostvarivanju poslovnog uspeha preduzeća presudna. Piter Draker smatra da je kritična tačka prelaska na sistem profesionalnog menadžmenta 300 do 1000 zaposlenih (u zavisnosti od specifičnosti poslovanja konkretnog ekonomskog subjekta). Glavni zadatak profesionalnih menadžera jeste uspešno i racionalno ostvarivanje planiranih ciljeva preduzeća.

Naučni pristup

Iako je funkcija menadžmenta stara koliko i ljudsko društvo, menadžment kao naučna disciplina novijeg je datuma. Prvi autor koji je oblast menadžmenta proučavao sistematski i koji je dao značajan doprinos njegovom razvoju jeste Frederik Tejlor. Tejlor je koristio naučne metode i vršio konkretne eksperimente u upravljanju proizvodnim pogonima. Značajan doprinos razvoju naučnog menadžmenta dali su i sledeći autori: Gant, Emerson, Ford, Gilbret i Berner. Posebno se može izdvojiti Francuz Anri Fajol koji je proučavao problematiku upravljanja preduzećem kao celinom, te je formulisao 14 principa efikasnog upravljanja preduzećem.

Škole

Od pojave „teorije naučnog upravljanja“ do danas razvilo se više škola menadžmenta. Najvažnije su sledeće:

• klasična škola menadžmenta,
• škola ljudskih odnosa,
• škola teorije odlučivanja,
• škola nauke o menadžmentu,
• škola teorije sistema i
• situaciona škola menadžmenta

Klasična škola menadžmenta

Klasična škola menadžmenta predstavlja prvi sistematski pristup izučavanju problematike upravljanja. Temelje ove škole postavili su svojim naučnim istraživanjima autori: Tejlor, Fajol, Veber i njihovi sledbenici. Klasična škola menadžmenta obuhvata tri teorije:

1. teoriju naučnog menadžmenta,
2. administrativnu teoriju ili teoriju procesa menadžmenta i
3. birokratsku teoriju menadžmenta.

Teorija naučnog menadžmenta potiče od rezultata istraživanja čuvenog američkog inženjera Tejlora koji se smatra i tvorcem ove teorije. Tejlor je nastojao, da koristeći saznanja iz prakse, formira menadžment kao nauku koja se zasniva na čvrstim, dobro postavljenim principima. Administrativnu teoriju ili teoriju procesa u okviru klasične škole menadžmenta razvio je Fajol. Glavni cilj njegovih istraživanja bio je sistematsko razumevanje celokupnog menadžerskog procesa. Birokratsku teoriju menadžmenta razvio je Maks Veber. Ova teorija ima veliki uticaj na razvoj menadžmenta kao naučne discipline, ali i na njenu primenu u praksi. Neke postavke birokratske teorije menadžmenta još uvek se koriste prilikom uspostavljanja menadžerskog sistema u određenim organizacijama. Pored svojih nesumnjivih prednosti, klasična škola menadžmenta ima i određene slabosti, pa je često trpela i kritike. Jedna od najčešćih kritika jeste zanemarivanje ljudskog faktora organizacije. Pristalice ove škole takođe su smatrali da zaposlene interesuje samo plata, kao i da se zaposleni uvek ponašaju racionalno (što je praksa demantovala). Klasična škola, zbog manjkavosti u pristupu prema određenim problemima, nije adekvatno rešila mnoga značajna pitanja menadžmenta, kao što su: vođstvo, motivacija, komunikacije, međuljudski odnosi.

Škola ljudskih odnosa

Začetnik škole ljudskih odnosa bio je Elton Mejo koji je prvi uočio važnost ljudskog faktora u organizaciji. Škola ljudskih odnosa ili ponašanja počela je da se razvija tridesetih godina prošlog veka. Predstavnici škole ljudskih odnosa smatrali su da su motivacija za rad, moral u radu i učinak (produktivnost) veoma usko povezani sa socijalnim odnosima među radnicima i između radnika i menadžera. Smatralo se da su ljudi zavisni od međuljudskih odnosa, a ne od fizičkih uslova rada. Tvorci škole međuljudskih odnosa svoja istraživanja fokusirali su, uglavnom, na proučavanje uloge čoveka i njegovog ponašanja u jednom organizacionom sistemu.

Škola teorije odlučivanja

Osnivač škole teorije odlučivanja je Simon. Prema ovoj teoriji menadžment je proces donošenja odluka, a ne proces obavljanja menadžerskih funkcija. Učinak svih menadžerskih funkcija podrazumeva donošenje odgovarajućih odluka tako da se celokupna problematika menadžmenta može svesti na posmatranje i proučavanje procesa donošenja odluka. Autori škole teorije odlučivanja svoje proučavanje usmerili su na posmatranje: odluka, donosilaca odluka i na proučavanje socijalnog i psihološkog ambijenta donosilaca odluke.

Škola nauke o Menadžmentu

Škola nauke o menadžmentu spada u red najstarijih škola i potiče još iz daleke prošlosti, ali je svoj najveći zamah dobila u vreme Tejlora i njegovih pristalica „naučnog upravljanja“. Intenziviranje nastojanja da se menadžment pretvori u nauku naročito je naglašeno za vreme Drugog svetskog rata. Tada su menadžeri vladinih predstavnika i naučnici nastojali da uspostave red i strogu racionalnost u radu pozadinskih službi koje su bile angažovane u ratnim operacijama. Škola naučnog menadžmenta takođe ima svoje slabosti koje se ogledaju, pre svega, u tome što sve pojave teži da kvantifikuje i podvede pod matematičke formule.

Škola teorije sistema

Škola teorije sistema nastala je šezdesetih godina dvadesetog veka i rezultat je razvoja opšte teorije sistema. Do pojave opšte teorije sistema došlo je i kao posledica istraživanja u oblasti upravljanja složenim dinamičkim sistemima kao i istraživanja koja su se odnosila na razvoj matematičkih modela optimizacije. Sve to rezultovalo je u novim naučnim saznanjima, kao i u novim metodologijama. Glavna odlika škole teorije sistema jeste tretiranje organizacije kao organskog otvorenog sistema, čiji delovi (podsistemi) su međusobno povezani i isprepleteni. Može se reći da ova škola menadžmenta ima dosta pristalica zbog čega je za relativno kratak vremenski period postala preovlađujuća u literaturi o menadžmentu.

Situaciona škola

Prema situacionom konceptu nije moguće izgraditi jedan opšti menadžerski princip ni pristup već menadžer treba da projektuje organizaciju, da definiše njene ciljeve, strategiju, politiku i planove saglasno konkretnim uslovima u okruženju.

Principi

Principi menadžmenta predstavljaju određene zahteve u obavljanju menadžerske funkcije da bi se ostvarili postavljeni ciljevi. Prvi autori koji su proučavali ovu oblast bili su začetnici teorije „naučne organizacije rada“ ili „naučnog upravljanja“. Tejlor je formulisao princip „upravljanja putem izuzetka“, koji predstavlja zahtev ili težnju da menadžeri usmeravaju svoju pažnju samo na one slučajeve kojima se postavljene norme ne ostvaruju ili se prebacuju iznad određene granice i u kojima se ne slede ili ne mogu da slede, propisane procedure. Princip efikasnosti predstavlja zahtev da se određeni cilj ostvari na najracionalniji način (u smislu odnosa rezultata i ulaganja); Princip efektivnosti predstavlja zahtev da se određenom aktivnošću postigne željeni efekat.

Fajolovi principi

Frederik Fajol svojim izučavanjima dao je veoma značajan doprinos razvoju teorije menadžmenta. On je formulisao 14 principa menadžmenta koji su umnogome i danas aktuelni.

1. Povezanost ovlašćenja i odgovornosti. Ovlašćenja koje ima menadžer pri obavljanju svojih zadataka proističu iz njegove odgovornosti. U skladu s tim, menadžeru ne bi trebalo davati ovlašćenja bez preuzimanja odgovornosti, odnosno odgovornost menadžera trebalo bi da bude u skladu sa njegovim ovlašćenjima.
2. Jedinstvo komande – svodi se na zahtev da zaposleni u preduzeću treba da imaju samo jednog šefa i da samo od njega primaju naloge. Sa zaposlenima treba da komunicira samo jedan (njihov) neposredni rukovodilac da se ne bi stvarala konfuzija oko toga čiji nalog treba pre izvršiti.
3. Jedinstvo vođenja – predstavlja zahtev da sve menadžerske i druge aktivnosti u preduzeću koje imaju isti cilj budu objedinjene i vođene. Te aktivnosti treba da imaju jedan plan i jednog rukovodioca.
4. Uspostavljenost skalarnog lanca komande – predstavlja zahtev da komandni sistem organizacije, sastavljen od lanca nadređenih i podređenih, bude postavljen duž čitave organizacije, od njenog vrha do dna.
5. Uspostavljenost podele rada – predstavlja zahtev da se primeni specijalizacija rada za sve vrste posla i menadžerske i tehničke.
6. Disciplinovanost – predstavlja zahtev da svi zaposleni obavljaju svoje zadatke i međusobno komuniciraju saglasno pravilima, normama i običajima organizacije.
7. Podređenost individualnog opštem interesu – predstavlja zahtev da interes organizacije bude iznad interesa pojedinaca i grupa, a to se može postići samo ako top menadžeri daju primer poštenja, pravednosti, integriteta itd.
8. Pravednost nagrađivanja – predstavlja zahtev da nagrade budu uspostavljene u skladu sa težnjom i složenošću posla, kvalitetom zaposlenih, odgovornošću, radnim uslovima i sl.
9. Centralizovanost – jeste zahtev da organizaciona struktura preduzeća bude visoko centralizovana. Pri tome, to ne znači da u određenim domenima ne treba primenjivati decentralizaciju.
10. Zastupljenost reda – podrazumeva zahtev da pravi čovek bude na pravom mestu i da se sve što mu treba nalazi na njegovom radnom mestu.
11. Pravednost – predstavlja zahtev da zaposleni budu tretirani na pravedan i ljubazan način. Zastupljenost ovog principa predstavlja uslov lojalnosti i požrtvovanosti zaposlenih.
12. Stabilnost zaposlenja – jeste zahtev da se kod zaposlenih stvori osećaj razumne sigurnosti posla. Zaposleni treba da budu ubeđeni da je otpuštanje rezultat dobro osmišljene personalne politike, a ne kaprica nadređenih.
13. Podsticanje inicijative – predstavlja zahtev da menadžeri kreiraju radni ambijent tako da on podstiče sposobnost, dovitljivost i preduzimljivost zaposlenih.
14. Postojanje timskog duha – predstavlja zahtev za podsticanje kohezije i timskog duha među zaposlenima.

Veberovi principi

Veber je pokušao da definiše osnovne principe menadžmenta i oni se mogu svesti na sledeće

1. Stalnost pravila – kao zahtev da postoji određena stalna grupa pravila po kojoj se obavlja sav menadžerski posao.
2. Definisanost nadležnosti za određena radna mesta – kao zahtev da se u preduzeću utvrde određena nadležna mesta, izvršioce na tim mestima, a zatim i ovlašćenja za obavljanje odgovarajućih poslova.
3. Izgrađenost hijerarhije pozicija – kao zahtev da se obezbedi nadzor svake kancelarije od strane višeg autoriteta.
4. Univerzalnost kriterijuma imenovanja i unapređenja – jeste zahtev da menadžeri, čija je kompetentnost potvrđena, prilikom imenovanja i unapređenja zaposlenih koriste univerzalne kriterijume, koji bi omogućili pravednost u donošenju datih odluka.
5. Obaveznost davanja svih dokumenata u pismenoj formi – kao zahtev da sve odluke, akcije i druga akta budu prosleđena pismeno kako bi se omogućila provera (kontrola) budućeg permanentnog izveštavanja.

Vrste

Ako se posmatra stepen nadležnosti u procesu odlučivanja i odgovornosti za ostvarivanje ciljeva preduzeća, teorija i praksa menadžmenta razlikuju tri osnovne varijante upravljačkih aktivnosti i to:

• strategijski menadžment
• operativni menadžment
• menadžment poslovnih područja

Proces menadžmenta

1. Planiranje je faza menadžment procesa u kojoj se donose odluke o misiji i ciljevima organizacije i određivanje kursa akcije neophodnog za njihovo ostvarivanje.
2. Organizovanje je faza menadžment procesa u kojoj menadžeri moraju odrediti resurse, definisati poslove i konkretne zadatke, izvršiti podelu rada, odrediti aktivnosti i ljude koji su neophodni za ostvarenje postavljenih ciljeva.
3. Vođstvo je proces kojim se utiče na druge kako bi se angažovali na najbolji način radi efikasnog i efektivnog ostvarivanje organizacionih resursa.
4. Kontrola je faza menadžment procesa koja mora da omogući da se sve planirane aktivnosti i rezultati zaista i ostvare; njena suština se sastoji u monitoringu aktivnosti zaposlenih.

U neposrednom dodiru sa fazom planiranja su još dve faze od kojih jedna prethodi – predviđanje, a druga sledi – odlučivanje.

Teorije upravljanja

• Rane teorije
• Post-rane teorije
• Klasične naučne teorije - Henri Fajol
• Biheviorističke teorije
• Kvantitativne i sistemske teorije
• Situacione teorije
• Inovativne teorije
• Teorije zasnovane na kulturi
• Teorije zasnovane na etici
• Teorije zasnovane na marketingu
• Teorije zasnovane na preduzetništvu

Vidi još

• Facility Management - Upravljanje i održavanje arhitektonskih objekata u eksploataciji
• Facility Management - Upravljanje i održavanje arhitektonskih građevina u toku korišćenja
• Naučni menadžment
• Klasična škola menadžmenta
• Menadžment konsalting
• Menadžment kanala marketinga