Бихевиоризам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иван Павлов, руски психијатар, један од утемељитеља бихевиоризма. Године 1904., добио је Нобелову награду за физиологију или медицину.

Бихевиоризам је „јака“ грана психологије која је остварила практичну доминацију у психолошкој теорији. Значење појма бихевиоризам потиче од енглеске речи behavior (понашање) које се дефинише као „свака акција појединца укључујући и оне подложне посматрању, мерљиве психолошке промене, когнитивне (свесне) слике, фантазије и емоције“. Грану су усавршили Павлов, Вотсон, Скинер и други, међу којима је најзначајнији Берус Фредерик Скинер (енг.). Наиме, ова теорија тврди да су многа маладаптивна понашања, у делу или целини, стечена кроз процес учења и могу се потенцијално „одучити“. Зато класичан бихевиоризам у обзир узима само доказе који се могу мерити као реакција на стимулусе и не занимају га идеје и емоционално искуство.[1]

Бихевиоризам објашњава развитак појединца као одређеним условима усмерен процес стицања нових облика понашања. Интересовање бихевиористички оријентисаних психолога усмерено је на утврђивање оних услова путем којих се мења и чијим стварањем се може мењати понашање.

Тако, на пример, амерички психолог Скинер показује како се награђивањем и ненаграђивањем одређених начина реаговања може стећи или напустити одређени вид понашања.

Бихевиоризам не пориче постојање наслеђа, али сматра да нема потребе да се њиме баве психолози. Постоји више праваца бихевиоралне психотерапије. Неки користе принципе класичног, други инструменталног условљавања, а трећи учење по моделу. Они долазе од претпоставке да је узрок тешкоћама и неприлагођеном понашању у наученом рђавом реаговању на одређене ситуације. Како је неадекватно понашање стечено учењем, тако га се особе са поремећајима морају и ослободити коришћењем учења и стећи здраво и прилагођено понашање.

Бихевиористичке теорије зову се ситуационим теоријама. Тиме се наглашава зависност понашања од ситуација у којима се појединац налази. За објашњење понашања у целини или личности битно је познавање законитости учења. Главни проблем којим се бихевиористичке теорије личности баве је проблем развоја: проблем како се учењем формира личност јединке. Одлика бихевиористичких теорија јесте ослањање на податке о понашању добијене емпиријским, често и експерименталним истраживањима.

Бихевиористичка школа мишљења деловала је у 20. веку истовремено са психоанаитичким покретом у психологији. Њени главни представници били су Иван Павлов, који је истраживао класично условљавање, Џон Вотсон (1878—1958) који је одбацио интроспективне методе и тражио ограничавање психологије на експерименталне лабораторијске методе. Његов ученик, Скинер, покушао је да да етичку позадину бихевиоризму повезујући га са прагматизмом.

Приступи бихевиоризму[уреди]

Унутар тог широког приступа постоје различити нагласци. Неки бихевиористи једноставно сматрају да је посматрање понашања најбољи или најпоузданији начин истраживања психолошких и менталних процеса. Једни верују да је то заправо једини начин истраживањатаквих процеса, док други сматрају да је само понашање једини одговарајући предмет психологије, те да се уобичајени психолошки термини (веровања, циљеви, итд не односе ни на шта него само нили једино на понашање. Они који заузимају такво гледиште понекад своје поље проучавања називају бихевиоралном аналитом или бихевиоралном науком радије него психологијом.

Врсте бихевиоризма[уреди]

Не постоји општа договорена класификација бихевиоризма.

  • Класични: Вотсоном бихевиоризам; објективно проучавање понашања; без менталног живота, без унутрашњих стања; мисо је прикривени говор.
  • Методолошки: Објективно проучавање понашања треће особе; психолошки подаци морају бити међусобно поверљиви; без теоријских прописа. Апсорбован је у опште експерименталну и когнитивну психологију. Два популарна подтипа су:
    • Неометодолошки: Хулианов и пост-Хулианов, теоријски, груписање података, нединамичан, физиолошки
    • Пурпозивни: Толманова бихевиористичка антиципација когнитивне психологије.
  • Радикални: Скинеров бихевиоризам, укључује бихевиорални приступ ‘менталном животу;’ немеханистички; унутрашња стања нису дозвољена.
  • Теолошки: Пост-Скинеровски, пурпозиван, лизан микроекономији.
  • Теоретски: Пост-Скинеровски, прихвата унутрашња стања (кожа ствара разлику); динамичан, али еклектичан у избору теоретских структура, истиче штедљивост.

Извори[уреди]

  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.

Спољашње везе[уреди]