Minhag
Minhag (hebrejski: מנהג - „običaj“, biblijski hebrejski - מנהגות, moderni hebrejski - מנהגים, minhagim) je prihvaćena tradicija ili grupa tradicija ili običaja u judaizmu koji je stekao zakonsku obavezujuću snagu halaha (hebr. הלכה — „smer puta“, od halah, hodati),[1] jevrejske pravne tradicije, kao dela Talmuda posvećenog pravu i pojedinačnim pravnim odlukama.[2] Pošto se sama Halaha može smatrati zasnovanom na običaju, minhag može stupiti na snagu iako predstavlja očiglednu kontradikciju sa prethodnim zakonima. Problem minhagima svojevremeno je bio je glavna tema za judaističke naučnike.[3]
Etimologija[uredi | uredi izvor]
Hebrejski koren N-H-G (נ-ה-ג) znači prvenstveno „voziti“ ili, šire, „voditi (se)“.
Prava reč minhag se pojavljuje dva puta u hebrejskoj Bibliji; oba puta u istom stihu i prevedena je kao "vožnja":
...Stražar je izvestio, rekavši: „A stražar je rekao, govoreći: Došao je do njih i ne vraća se; a vožnja je kao vožnja Jehua, sina Nimšijevog, jer on besno vozi.[4]
Homiletski, moglo bi se tvrditi da upotreba reči minhag u jevrejskom zakonu odražava njeno biblijsko hebrejsko poreklo kao „(način) vožnje (kočije)“. Dok halakha (zakon), od reči za „put za pešačenje“, znači put ili pravac koji je namenjen za putovanje, minhaga (običaja), od reči za vožnju, znači način na koji su se ljudi razvili da više putuju tom stazom jako brzo.
Na današnju upotrebu izraza minhag za "običaj" možda je uticao arapski minhaj, koji je u trenutnoj islamskoj upotrebi, mada se on koristi za intelektualnu metodologiju učenjaka ili škole mišljenja, a ne za običaje lokalne ili etničke zajednice.
Oblici[uredi | uredi izvor]
Postoje dva koncepta blisko povezana sa pojmom minhag:
- Lokalni minhag (minhag ha-makom) - običaj koji je obavezan za određenu jevrejsku zajednicu.
- Liturgijski minhag - jevrejski verski obred koji se razvio na određenom lokalitetu.
Dakle, prihvatanje mnogih elemenata palestinskog minhaga od strane Jevreja Aškenaza i mnogih elemenata vavilonskog minhaga od strane Jevreja Sefarda rezultovalo je posebnim obredima, koji se takođe nazivaju minhagim.[5]
Minhag i jevrejski zakon[uredi | uredi izvor]
Pored 613 zapovesti, Jevreji tradicionalno smatraju da je Halaha (jevrejski zakon izveden iz Talmuda, Tore i kasnijih kodeksa) obavezujuća za sve Jevreje. Pored ovih, uvek su postojali običaji i tradicija ne u samom zakonu. Neki običaji su u nekim trenucima bili univerzalno prihvaćeni (npr pokrivanje glave kod muškaraca) ili skoro univerzalno (npr monogamija). Druge su ih posmatrali ili ih posmatraju kao glavne segmente Jevreja, ali drugi ne (npr ne jedu kitnijot na Pashu). Ostali običaji su vezani za određene lokalitete ili grupe koje su nastale na određenim lokacijama. Ovi minhagim postoje u različitim oblicima:
- Drevni minhagim sežu u vreme Talmuda i ranije. Danas se oni generalno smatraju univerzalno obavezujućim. Najstariji zabeleženi minhag je onaj o 'prebijanju aravota' (vrbovih grana) na Hošana Rabi za koji se veruje da datira iz doba jevrejskih proroka.
- Kasnije minhagime prate određene grupe.
Jevreji čiji su preci nastavili da žive na Bliskom istoku i u Africi do uspostavljanja Države Izrael, bez obzira gde sada žive, imaju tendenciju da slede različite običaje, kao što su Mizrahi, Sefardi ili Temani Jevreji.
Jevreji čiji su preci živeli u srednjoj Evropi u srednjem veku (bez obzira gde sada žive) teže da slede aškenazičke običaje,.
Jevreji čije porodice potiču sa Iberijskog poluostrva uglavnom slede sefardske običaje. (Talmud daje detaljna pravila za ljude koji posećuju ili se presele na mesto gde se običaj razlikuje od njihovog.)
Hasidi imaju tendenciju da slede svoje sopstvene minhagime.
Unutar ovih širokih kategorija postoje i podgrupe po poreklu (npr litvanski, poljski ili nemački običaji), po lokaciji (npr „minhag Yerushalayim“) ili po konfesionalnoj pripadnosti (npr Skverrer Hasidim prate drugačije običaje od Habad Hasida) .
Porodice, pa čak i pojedinci, mogu se pridržavati određenog minhagima koji drugi ne prate.
Minhag ne poništava jasne biblijske ili talmudske odredbe, a ne može se prekoračiti ovo drugo zarad prvog. U stvari, svaki minhag koji suštinski uključuje element kršenja Halahe smatra se ništavnim.[6]
Talmud propisuje da je važeći minhag koji su prihvatile prethodne generacije porodice ili zajednice obavezujući za sve kasnije generacije. Roš navodi da se Talmudska presuda u osnovi primenjuje na praksu koju preduzimaju učeni pojedinci; inovacije neučenih treba samo javno pratiti. Drugi halahijski autoriteti smatraju da se talmudska presuda primenjuje na sve važeće prakse koje su pokrenuli ili učeni ili neučeni pojedinci.[7]
U većini slučajeva, lično prihvatanje novog minhaga je jednako zavetnom izvođenju tog minhaga. Shodno tome, napuštanje takvog minhaga obično zahteva hatarat nedarim ili sh'eilat chakham: halahijske procedure za oslobađanje od zakletve. Ovo je često bilo neophodno kada se, na primer, jedan Jevrej Aškenazi preselio u Otomansko carstvo i želeo da se pridruži lokalnoj zajednici Sefarda.
Menjanje minhagima[uredi | uredi izvor]
Jevrejski zakon predviđa niz mehanizama za promenu ili uklanjanje običaja kada se smatra da je pogrešan ili nelogičan.[8] Ortodoksni rabin i istoričar jevrejskog zakona Menahem Elon piše:
Običaj, zbog svoje spontane i neusmerene prirode, ponekad zahteva meru nadzora i kontrole. Ponekad se običaj može zasnivati na grešci, ili se razvijati nerazumno ili nelogično u određenom pravcu, ili čak može biti u sukobu sa materijalnim i fundamentalnim principima jevrejskog zakona na način koji ne ostavlja prostora za njegovu integraciju u sistem. S vremena na vreme halahičari su vršili takvu kontrolu kako bi obuzdali ili u potpunosti diskreditovali određeni običaj.[9]
Sadašnjost[uredi | uredi izvor]
Akutno raseljavanje izazvano Drugim svetskim ratom i holokaustom, i imigracija velikih razmera u Sjedinjene Američke Države, razne evropske zemlje, a posebno Državu Izrael, doveli su do mešanja različitih minhagima i verovatno postepenog prestanka upotrebe određenih običaji. Pored toga, pokret baal tešuva stvorio je veliku grupu koja nema jasnu tradiciju od svojih roditelja. Kao odgovor na ove pojave, određeni naučnici su se usredsredili na minhagim, a učinjeni su i pokušaji da se ožive minhagim koji je nestao.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Definition of Halacha | Dictionary.com”. www.dictionary.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-07.
- ^ Neusner, Jacob (2003). The Formation of the Babylonian Talmud. Wipf and Stock Publishers. str. ix.
- ^ „Minhag | Judaism | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-07.
- ^ „2 Kings 9 / Hebrew - English Bible / Mechon-Mamre”. mechon-mamre.org. Pristupljeno 2023-04-07.
- ^ Kalir, Joseph (1965). „The Minhag”. Tradition: A Journal of Orthodox Jewish Thought. 7 (2): 89—95. JSTOR 23256064.
- ^ See Piskei Riaz, Pesachim 4:1:7
- ^ For discussion of this point see Bach and Beit Yosef to Yoreh Deah 214; Shach, ibid., 214:7
- ^ See Tosafot on Talmud Pesachim 51a; Maimonides, Mishneh Torah, Hilchot Issurei Biah; Be'er Heitev, Orach Chaim 182, Orach Chaim 653, Orach Chaim 551:4
- ^ The Principles of Jewish Law, single volume English edition
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Encyclopedia Judaica, Bd. 12, S. 4–26.
