Moral i brak u Indiji

Moral i brak u Indiji su bile „darme”, životna pravila za svakog čoveka određenog njegovom kastom. Biti Hindus nije toliko značilo prihvatanje vere, koliko zauzimanje mesta u kastinskom sistemu i prihvatanje „darme”, ili dužnosti koje su bile vezane za to mesto drevnom tradicijom i pravilima. Svako mesto imalo je svoje obaveze, svoja ograničenja i svoja prava; sa njima i unutar njih pobožni Hindus bi vodio svoj život, pronalazeći u njemu određeno zadovoljstvo u rutini, ne razmišljajući nikada da pređe u drugu kastu. Ovo shvatanje morala je toliko staro, da je čak i danas svim Hindusima teško, a većini i nemoguće, da misle o sebi drugačije sem kao o pripadnicima određenih kasti, koje vode i obavezuju njihova pravila. Uz svoju „darmu”, svaka hinduska kasta priznaje opštu „darmu” ili dužnost koja obavezuje sve kaste, a uglavnom podrazumeva poštovanje bramana i obožavanje krava.

Indijski Hindu brakovi

Brak i dužnosti

Sledeća dužnost je rađanje dece. „Jedino onda je čovek savršen”, kaže Kodeks Manu. Ne samo što su deca bila ekonomsko obezbeđenje za svoje roditelje, jer je bilo prirodno da ih izdržavaju u starosti, već su nastavljala praksu domaćinstva da obožava svoje pretke, i da im povremeno prinose hranu bez koje bi ovi duhovi izgladneli. Zato u Indiji nije bilo kontrole rađanja, a abortus se smatrao zločinom ravnim ubistvu bramana. Dešavala su se ubistva dece, ali je to bio izuzeak; otac je bio srećan da ima decu i ponosan da ih ima mnogo. Nežnost starih prema mladima je jedan od najlepših vidova hinduske civilizacije. Dete jedva da se i rodilo, a roditelji bi počeli da razmišljaju o njegovom braku.

Brak je, u hinduskom sistemu, bio obavezan; neoženjen čovek bio je otpadnik, bez društvenog položaja ili važnosti, a produženo devičanstvo bilo je sramota. Niti se brak prepuštao hiru individualnog izbora ili romantičnoj ljubavi; on je bio od životnog značaja za društvo i rasu, i nije se mogao sa sigurnošću poveriti kratkovidoj strasti ili slučajnim okolnostima; obaveza roditelja je bila da ga ugovore pre nego što bi seksualna groznica imala vremena da ubrza sklapanje zajednice osuđene, prema hinduskom verovanju, na razočarenje i gorčinu. Manu je brak nazivao sklapanjem zajednice prema obostranoj želji i žigosao ih kao rođene iz želje; bile su dozvoljene, ali teško da su bile vredne poštovanja. Rano sazrevanje kod Hindusa, gde devojčica od dvanaest godina izgleda kao četrnaestgodišnja ili petnaestgodišnja devojčica u Americi, stvaralo je težak moralni i društveni problem. Da li da se brak ugovori tako da se poklopi sa seksualnim sazrevanjem ili da se odloži, kao u Americi, dok muškarac ne stekne ekonomsku zrelost? Prvo rešenje očigledno slabi snagu nacije, prekomerno ubrzavajući rast stanovništva i žrtvujući ženu gotovo u celosti reprodukciji; drugo rešenje ne rešava problem neprirodnog odlaganja, seksualne frustracije, prostitucije i veneričnih bolesti. Hindus je birao dečji brak kao manje zlo i pokušao da ublaži njegove opasnosti uvođenjem, između braka i njegovog konzumiranja, perioda u kome je nevesta do puberteta ostajala sa svojim roditeljima. Običaj je bio star i stoga svet; on je imao koren u želji da se spreči brak između kasti zbog prolazne seksualne privlačnosti; a kasnije ga je ohrabrivala činjenica da je, inače nemilosrdnim muslimanskim zavojevačima, vera prečila da udate žene odvode u ropstvo; konačno je dobio strogi oblik zbog odlučnosti roditelja da zaštite devojčicu od erotskih nagona muškarca.

Dečji brakovi su predstavljali barijeru za predbračne odnose, a stroge verske odredbe korišćene za usađivanje ženske vernosti učinile su preljubu daleko težom i ređom nego u Evropi ili Americi.

Odnosi između muža i žene

Zakonom je određeno da kroz ceo život žena mora biti pod tutorstvom, najpre svog oca, potom svog muža, i naposletku svog sina. Napolju je išla iza njega, a on joj se retko obraćao. Od nje se očekivalo da pokaže svoju odanost brzom uslugom, pripremom obroka, jedući nakon što bi oni završili hranu preostalu posle muža i sinova, i prigrlivši muževljeve noge u krevetu. Po Kodeksu Manu, žena mora da služi muža kao gospodara i da mu nikada ne zadaje muke. Žene u Indiji su dobijale obrazovanje samo ako su imale visok položaj ili bile prostitutke u hramu.

Umeće čitanja smatralo se za ženu nečim neprikladnim: njena vlast nad muškarcem time nije dobijala ništa, a njena privlačnost bi se time smanjila. Po Kodeksu Manu, tri osobe nisu bile pogodne da poseduju imovinu: žena, sin i rob; štogod bi zaradili postajalo je vlasništvo njihovog gospodara. Žena je, međutim, mogla da smatra svojom imovinom miraz i darove koje je primila na venčanju; a majka princa mogla je da vlada u njegovo ime za njegove maloletnosti. Muž je mogao da se razvede od žene zbog poročnosti; žena nije mogla da se razvede od muža ni po kom osnovu. Žena koja bi pila, ili se razbolela, ili se bunila, ili bila rasipna, ili svadljiva, mogla se u svako vreme zameniti (iako ne i od nje razvesti). Delovi Kodeksa zagovaraju prosvećenu blagost prema ženi. Iako žena nije mogla da vlada kao žena, mogla je da vlada kao majka; najveća briga i poštovanje ukazivalo se majci sa mnogo dece.

Običaj da se udovica spali zajedno sa mrtvim mužem takođe je uvezen u Indiju. Herodot opisuje da su ga praktikovali stari Skiti i Tračani; ako mu se može verovati, žene Tračana su se borile za privilegiju da ih zakolju na muževljevom grobu. Verovatno da se ovaj ritual razvio iz gotovo sveprisutnog primitivnog običaja žrtvovanja jedne ili više žena ili konkubina princa ili imućnog muškarca, zajedno sa njegovim robovima i drugom imovinom, kako bi se o njemu brinuli u zagrobnom životu. Žrtva se prinosila spaljivanjem žene u jami ili, među Telugusima na jugu, spaljivanjem žive žene. Straboa govori da je sati bio rasprostranjen u Indiji u vreme Aleksandra i da je pendžabsko pleme Kathej uvelo sati kao zakon da bi se sprečilo da žene truju svoje muževe. Manu ovu praksu ne pominje. Bramani su mu se najpre protivili, potom su ga prihvatili i konačno mu dali verski blagoslov tumačeći ga kao simbol večnosti braka: kada se jednom žena uda za muškarca ona zauvek ostaje njegova i pridružuje mu se u kasnijim životima.

Svadbene ceremonije

Svadbe u Indiji variraju u zavisnosti od regiona, religije, zajednice i ličnih sklonosti mladenka i mladoženje. U Indiji su to svečane prilike, a u većini slučajeva slave se širokim ukrasima, bojama, muzikom, plesom, kostimima i obredima koji zavise od zajednice, regiona i religije mladenke i mladoženje, kao i od njihovih sklonosti.Indija slavi oko 10 miliona venčanja godišnje, od čega je oko 80% hinduističkih venčanja. Iako u hinduizmu postoji mnogo rituala, „vivaah” (venčanje) je najopsežniji lični ritual koji Hindu odrasla osoba preduzima u svom životu.

Spoljašnje veze

• Devet tipova brakova u Indiji(na jeziku: engleski)
• Indijski brakovi (na jeziku: engleski)