Moskovska hirurška bolnica u Nišu bila je prva saitetska ustanova Rusije u Srbiji u Prvom svetskom ratu, koju je je osnovala sanitetska ekipa upućena iz Rusije. Bolnica je osnovana sa zadatkom da pomogne Srbiji i gradu Nišu u kome je šest meseci vladala nezapamćena epidemija, sa visokim procentom smrtnosti, i Moravskoj vojnoj bolnici u kojoj se u 1914. i 1915. godini pored ranjenika lečilo preko 3.000 ljudi od pegavog tifusa, i dnevno umiralo i do 36 bolesnika.
Sa početkom Prvog svetskog rata rata 1914. godine u Srbiji je nastala humanitarna katastrofa, na koju zdravstvena i medicinska služba Kraljevine Srbije, upravo izašla iz balkanskih ratova nije mogla adekvatno da odgovori. Iako je srpska vojska 1914. godine godine izvojevala bitke, na Ceru i Kolubari, uz velike gubitke. Sledeća, 1915. godina donela je Srbiji nove žrtve i razaranja, svojevrsni holokaust. Srbija je bila na vrhuncu stradanja, pogođena epidemijama zaraznih bolesti i pegavog tifusa. Ali, događaji u Srbiji bili su potisnuti u drugi plan. Rat na zapadu, na „dosadnom“ frontuu kome su rovovsku bitku vodili Francuzi i Britanci naspram Nemaca, odneo je milion života. Rusi su se povlačili duž celog istočnog fronta, uz velike gubitke. Bitka za Dardanele završila se krahom saveznika. Ali, bez obzira na sve, na apel za pomoć Srbiji, koja joj je bila najpotrebnija, odazvali su se...novi junaci rata, koji nisu nosili oružje u ruci, koje je vodila jedna nova ideja, ideja humanizma i samarićanstva. Rodili su se heroji i heroine čovekoljublja i humanosti. Glas humanista nadjačao je ratničke trube, njihov moral nadvisio je „podvige“ vojskovođa, kraljeva, političara ...
Među tim junacima našli su se i Ruski državljani, koje su krajem 1914. godine, prihvatili inicijativu kneza Grigorija Nikolajeviča Trubeckog, novoimenovanog ruskog ambasadora u Beogradu i njegove supruge Marije Konstantinovne, da formiraju Komitet pomoći Srbiji i Crnoj Gori pri imperatorskom ruskom poslanstvu u Srbiji, i u njegovoj organizaciji angažuju dobrovoljce i obezbede neophodni sanitetski materijala, bolesničko rublje i lekove, odeće i obuću (200.000 toplih odela i 50.000 kratkih bundi), pa čak i oružje.
Dana 15. januara 1915, krenula je u Srbiju misija Odred RDCK i grada Moskve, radi pružanja hirurške i medicinske pomoći srpskim ranjenicima i bolesnicima.[1] Misiju su činila 34 lica:
knjeginja Trubecki kao pomoćnica upravnika bolnice,
Rusku sanitetsku misiju Niš je dočekao izlepljen ovim upozorenjemnekoliko pomoćnih radnika.
Maršruta putovanja: Kijev – Razdeljnaja – Kišinjev – Ungeni ruski i dalje kroz Rumuniju u Srbiju sve do Niša u koji je stigla 27. januara 1915. godine.[2] U Nišu su ruski misionari na čelu sa knjeginjom odmah ppristupili formiranju Moskovske hiruršku bolnicu u nedovršenoj zgradi nove niške gimnazije.[3]
Ruska sanitetska misija sa zadatkom da u Nišu osnuje bolnicu stigla je u Niš u septembru 1914. godine, preko Soluna. Ovu medicinsku ekipu lično je opremila grofica Trubeckaja, opremom vrednom preko 250.000 američkih dolara. Na čelu ekipe nalazio se dr Arsenije Džuverović, Srbin koji je u Moskvi diplomirao na Medicinskom fakultetu i bio na praksi u Kalugi.
Po dolasku u Niš u ekipu su prvo bila:
dva lekara,
dva sanitetska inspektora
pet medicinskih sestara.
Taj broj se dolaskom novih kadrova ubrzo povećao na:
10 lekara
110 medicinskih sestara
U, tada nedovršenoj zgradi Prve niške gimnazije radila je Moskovska hirurška vojna bolnica
Hirurška bolnica je osnovana u nedovršenoj zgradi Prve niške gimnazije i po planu trebalo je da ima 350 kreveta za ranjenike (u danima koji nastupaju, kada bude sasvim gotova zgrada). Međutim kako je neprestano rastao broj zaraznih bolesnika deo personala je odvojen za bolnicu za zarazne bolesnike, smeštene u barakama kod železničke stanice Niš.[4]
Njen upravnik je bio je poznati hirurg dr S. I. Sirotkin, a lekari dr V. V. Semjanikova, Srbin dr Arsenije Džuverović i dr N. V. Marčinkovičeva (koji će, kao epidemiolog, preuzeti nešto kasnije Zaraznu bolnicu koja je izdvojena i smeštena na kraju grada u barakama za koleričare iz prethodnog rata kod železničke stanice).[5]
Moskovska bolnica je u svom sastavu pored hirurškog dela i ambulante, imala i rendgenski i stomatološki kabinet. U grupi koja je radila u bolnici bili su zubni lekar dr Jelena Sabeović, apotekar Đorđe Blejević, deset bolničara, tri rendgen-tehničara i drugo osoblje. Sve medicinske sestre u Moskovskoj bolnici bile su učenice Ženske visoke škole u Moskvi, koju je organizovalo Iversko društvo (Jekaterina Badurlova, Marijana Gorlainova, Jelena Lebeduhova, Sofija Gorbe, Tatjana Nevzorova, Marija radiona, Olimpijada Lobanova, Aleksandra Kvjatkovskaja, Tatjana Tolst, Ljubov Gorčom, Margarita i Jelisaveta Sundečić).
Od svih stranih sanitetskih misija koje su boravile u Kraljevini Srbiji, jedino su Ruske sanitetske ekipe u Nišu, i Kragujevcu u svom sastavu imale zubne lekare sve do povlačenja srpske vojske.[6] Kako je ovaj period srpske stomatologije slabo je razjašnjen, ostaje otvoreno pitanje da li je već tada u vojno zubno lekarstvo uvedena i rekonstruktivna stomatologija, ili je to učinjeno tek u Vodeni, na Solunskom frontu.[7]
Za materijalnu pomoć stanovništvu sredstva su pristizala iz Rusije sa svih strana, slali su bez izuzetka svi ko je šta mogao: odeća, rublje, čak i dečje igračke, knjige, medicinski instrumenti - stizali su u Komitet u ogromnim količinama. Bilo je otvoreno specijalno skladište u koje je smešteno na kraju godine više od 50 vagona raznih stvari. Posebno je bio bogato opremljen medicinsko-sanitetski deo i ruska centralna apoteka koja je stanovništvu davala sve lekove koje su lekari propisivali.[8]
Moskovska hirurška bolnica je prvobitno imala 200 postelja u hirurškom delu, a nešto kasnije i 150 u zaraznom.
U februaru 1915. epidemija pegavog tifusa dostigla je u Nišu velike razmere. Gradom su lutale izbeglice. Improvizovane bolnice u rekviriranim zgradama bile su pretrpane tifusarima i ranjenicima. Ljudi su umirali na ulicama, nije bilo nijednog dana bez smrti od pegavca. Rusi su iz sastava moskovske hirurške bolnice izdvojili poseban epidemiološki odred i formirali odeljenje za zaražene sa 150 postelja, koje je smešteno u barake Crvenog Krasta zaostale iz Balkanskih ratova kod železničke stanice.[9][10]
Ovoj bolnici u lečenju pegavog tifusa ubrzo se pridružila i moderno opremljena bolnica sa 400 postelja koju je opremila Aleksandrinska opština br. 3. Na njenom čelu nalazio se docent dr Spaski. Pored njega u bolnici je radilo sedam lekara i četrdeset sestara.
Posredstvom srpske poslanstva novembra 1914. u Niš su prispele lekari bakteriolozi dr Ekaterina Morozova i dr Ksenija Davidova, a januara 1915. i četiri mlada lekara dr Lev Tunik, dr Morduh Ciriškij, dr Klinger i dr Zilberšlang.
U haosu epidemije pegavca Ruska epidemiološka bolnica kod Železničke stanice u Nišu izašla je na glas po maloj smrtnosti pacijenata zahvaljujući izvanrednoj nezi i zalaganju osoblja koje je najvećim delom i samo prebolelo bolest, uključujući i dr N. V. Marčinkovičeva.
Kraj rada i nastavak rada na Solunskom frontu[uredi | uredi izvor]
Krah srpskog odbrane u Prvom svetskom ratu nastupio je posle žestokog napada skoro trostruko nadmoćnijih neprijatelja sa tri strane duž granične linije od 1.290 kilometara, na jesen 1915. koju je bilo nemoguće braniti bez pomoći saveznika (koja je mimo srpskih očekivanja izostala).
Prilikom evakuacije iz Niša u jesen 1915. godine, sa srpskom vojskom i rekom izbeglica krenuli su u albansku golgotu i članovi Moskovski hirurške bolnice sa ostalim članovima ruske misija sve do obale Jadranskog mora, odakle su savezničkim brodovima evakuisani u Rusiju.
U kasnijem periodu rata oni su se dobrim delom uključili u rad novoosnovani ruskih sanitetskih ustanova na Solunskom frontu.[11]
U ograničenim uslovima za evakuaciji u Nišu je neprijatelju ostala velika količina sanitetskog materijala, uključjući tu i 12 vagona tek prispele opreme (odeća i specijalnih šatora za zimske uslove).
^Pismo predsednika Glavne uprave Društva Crvenog krsta ministru inostranih poslova A. A. Neratovu, o formiranju bolnice Crvenog krsta za medicinsku pomoć Srbiji, 3. januara 1915. AVPRI, f. Slavjanski stol; op. 495; 1915; d. 8685; l. 13–14
^Saopštenje Glavne uprave Društva Crvenog krsta MIPu o upućivanju bolnice u Srbiju radi ukazivanja medicinske pomoći, 9. januara 1915. AVPRI; f. Slavjanski stol; op. 495; 1915; d. 8630; l. 5–5 ob
^Pismo M. K. Trubecke o upućivanju bolnice Društva Crvenog krsta u Srbiju AVPRI; f. Slavjanski stol; op. 495; 1915; d. 8630; l. 3–3 ob. kopija.
^Marković S. Grof Čedomilj Mijatović, Viktorijanac među Srbima. Beograd: Pravni fakultet, Univerzitet u Beogradu; 2006.
^Aleksandar S. Nedok Ruska sanitetska pomoć Srbiji u njenim oslobodilačkim i odbrambenim ratovima XIX i ranog XX veka (1804. do 1917. godine), Predavanje u organizaciji Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva održano 21. aprila 2008. godine
^Petrović M. O zubarstvu u srpskoj vojsci od 1914 do 1919; iz Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta, Naše ratno sanitetsko iskustvo, Beograd 1925; 710.
^Dimitrijević B. dr Atanasije Puljo, “Danica 2003.“ (166-76.). Ta- kođe: Atanasije Puljo – osnivač stomatologije u Srbiji, “Brat- stvo” 1991-2000 (Društva “Sveti Sava”), Beograd, br. III-IV, 59-74.
^M. Jovanović u: V. Stanojević, Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo, prir. M. Jovanović, M. Perišić, Beograd, 1992, str. 874-882.
^Nedok A. Ruska sanitetska pomoć Srbiji u njenim oslobodilačkim i odbrambenim ratovima XIX i ranog XX veka (1804. do 1917. godine). Vojno sanitetski pregled 2009; 66(7): 587–96.
^Dva članka iz novina „Večernje vreme“ o ruskoj medicinskoj pomoći Srbiji, 8. jula 1915. AVPRI; f. Slavjanski stol; op. 495; 1915; d. 8710; l. 1–3.
^Bojić Dušica, Prilog istraživanju povlačenja srpske vojske 1915–1916. godine: iz neobjavljene arhivske građe, štampe i ličnih dnevnika učesnika i svedoka, u: Vesnik, God. 54, br. 35 (2008), str. 74–84.
Rusija
Kraljevina Srbija
