Muavija I

Muavija I
Lični podaci
Datum rođenja	603.
Mesto rođenja	Meka,
Datum smrti	18. april 680.
Mesto smrti	Damask,
Porodica
Potomstvo	Jezid I
Roditelji	Abu Sufyan ibn Harb Hind bint Utbah
Dinastija	Omejadski kalifat
Prethodnik	-
Naslednik	Jezid I

Muavija I (puno ime Muavija ibn Abi Sufijan) (603, Meka - 6. maj 680, Damask), je bio prvi omejadski halif (661—680), pošto je 656. godine postao uzurpator halifa Alije. Muavija je bio osnivač dinastije Omejada.

Mladost

Kada je halif postao Osman ibn Afan (644—656 g.), koji je pripadao veoma uglednom korejšitskom rodu Omeja, postavljao je svuda po osvojenim provincijama za upravnike svoje srodnike, a i Muavija je kao njegov rođak postao namesnik Sirije. Svemoć aristokrata iz Meke, koji su često pribegavali nasilju i iznuđivanjima, izazivala je proteste i revolt. 656 g. Arabljani iz osvojenih oblasti, podržani od medinskog stanovništva, svrgli su i ubili Osmana i proglasili za halifu Aliju, Muhamedovog brata od strica i zeta.

Građanski rat

Muavija je, kao rođak ubijenog Osmana, oslanjajući se na plemena svoje provincije, otpočeo oružanu borbu protiv Alije. Ta je borba bila praćena daljim razvitkom protivrečnosti u arapskom društvu i poslužila je kao jedan od uzroka postanka sekte haridžitâ. To su bili pobornici vojne demokratije, koji su proglasili princip vrhovne vlasti muslimanske zajednice. Polazeći od tog principa, oni su samo zajednicu priznavali za ovlašćenu da bira i svrgava halife, pri čemu je vrhovni izbranik zajednice mogao biti svaki pobožan musliman. Oba pretendenta za vrhovnu vlast u halifatu oni su smatrali za uzurpatore, koje treba silom ukloniti.

Halifat

Muavija postaje halif

661 g. Alija je u Kufi pao kao žrtva jednog haridžita. Atentat na Muaviju nije uspeo. On se proglasio za halifa i osnovao. dinastiju Omejada. Pristalice i sledbenici Alije, čiji je broj iz pokolenja u pokoljenje brzo rastao, postali su poznati pod imenom šiita. Oni su predstavljali aktivnu opoziciju prema Omejadima.

Dinastija Omejada

Dinastija Omejada (661—750 g.), koju je Muavija osnovao, zastupljena svojim prvim predstavnicima, bila je nosilac društvenih odnosa karakterističnih za robovlasnički poredak Arabije VI—VII veka. Zato je glavna provincija halifata pod tom dinastijom postala Sirija, gde se u VI—VII veku već razvijao feudalni način proizvodnje, ali gde su u isto vreme još bili jaki robovlasnički odnosi. Iran (uključujući i Irak — Vaviloniju), gde se još pod Sasanidima obrazovalo rano feudalno društvo, postao je poprište sve jače eksploatacije i borbe. U Siriji, gde se nalazila prestonica omejadskog halifata — Damask, vladala je relativno umerena eksploatacija i zapažao se znatan porast proizvodnih snaga. Od tri nadleštva koja su, po definiciji Marksa i Engelsa, imale vlade na Istoku, pod Omejadima su stalno funkcionisala samo dva — finansijsko i vojno, koja su rukovodila globljenjem sopstvenog stanovništva i, pljačkom tuđih zemalja. Funkcije pak trećeg nadleštva — društvenih radova, koje je imalo da se stara o reprodukciji, bile su u potpunosti prepuštene pokorenom stanovništvu. Predstavnici damaske vlade mešali su se u stvari lokalnog stanovništva samo u slučaju da izbije ustanak ili se smanji priliv dažbina i poreza. U prvoj polovini omejadskog perioda, kao i za vlade četiri prva halife, Arabljani nisu uzeli učešća u društvenoj proizvodnji, već su bili zauzeti gotovo isključivo ratom, međuplemenskim sukobima i ugušivanjem ustanaka.

Ali su već najbliži potomci osvajača-varvara podlegli uticaju više ekonomike i razvijenijih društvenih odnosa, koji su vladali po osvojenim-feudalnim zemljama. Tim uticajem može se objasniti težnja arapske aristokratije da se konsoliduje u vladajuću klasu halifata i da stane na čelo državne uprave.

Ratovi sa Vizantijom

Carigrad je bio u opasnosti od Muavije, i vizantijski car Konstans II, smatrajući da je Istok izgubljen, otišao je na Zapad da tamo provede poslednje godine svoga života (663—668 g.).

To je olakšalo poduhvate Muavije, čije je ratovanje sa Vizantijom dostiglo široke razmere. Otada, svake godine, Arabljani su pravili upade u Malu Aziju; 668 g., doprli su do Halkedona (Kalkedon) i osvojili su Krit. Istovremeno su produžili ratovanje na Zapadu i utvrdili se u severnoj Africi, gde su osnovali Kajruan (669 g.) i zapretili Siciliji, pa čak se i iskrcali na nju. Najzad, 673 g., oni su preduzeli krajnji pothvat: napali su na Carigrad, pošto su uzeli Kizik na Mramornom Moru. Ali je novi car, Konstantin IV (668-685 g.), bio energičan vladalac. Uzalud su jurišali Arabljani punih pet godina (673-678 g.) na vizantijsku prestonicu i sa suva i sa mora; nisu uspeli da je osvoje. Grčka flota, kojoj je nedavni pronalazak grčke vatre osiguravao neospornu nadmoćnost, natera muslimanske lađe na povlačenje i strahovito ih porazi u silejskim vodama. Na kopnu, halifova vojska bila je potučena u Aziji. Muavija bi prinuđen da potpiše mir (678 g.). To je bio prvi zastoj islama. Konstantin IV mogao se ponositi svojim delom. Ugled carstva bio je tako visoko podignut da su se svi neprijatelji monarhije priklonili pred njom: "I veliki mir, kaže hroničar Teofan, vladaše na Istoku i na Zapadu".

Ove napade Arapa iskoristili su Bugari, da se prebacuju na desnu stranu Dunava, nešto željni pljačke, a nešto i iz potrebe da prošire svoje područje.

Porodično stablo

2. Abu Sufyan ibn Harb

1. Muavija I

3. Hind bint Utbah

Literatura

• Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“, poglavlje: Bugari i balkanski Sloveni
• Šarl Dil, „Istorija vizantijskog carstva“, poglavlje III: Iraklijeva dinastija. Arabljanska opasnost i preobražaj carstva u VI veku (610-717 g.)., potpoglavlje: Arabljanska opasnost
• Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka I. Beograd. 
• Athamina, Khalil (jul 1994). „The Appointment and Dismissal of Khalid ibn al-Walid from the Supreme Command: A Study of the Political Strategy of the Early Muslim Caliphs in Syria”. Arabica. Brill. 41 (2): 253—272. JSTOR 4057449. doi:10.1163/157005894X00191. 
• Bosworth, C.E. (1991). „Marwān I b. al-Ḥakam (search results)”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VI: Mahk–Mid. Leiden: E. J. Brill. str. 621—623. ISBN 90-04-08112-7. 
• Bosworth, C. Edmund (jul 1996). „Arab Attacks on Rhodes in the Pre-Ottoman Period”. Journal of the Royal Asiatic Society. 6 (2): 157—164. JSTOR 25183178. doi:10.1017/S1356186300007161. 
• Christides, Vassilios (2000). „ʿUkba b. Nāfiʿ (search results)”. Ur.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. str. 789—790. ISBN 90-04-11211-1. 
• Crone, Patricia (1994). „Were the Qays and Yemen of the Umayyad Period Political Parties?”. Der Islam. Berlin: Walter de Gruyter & Co. 71 (1): 1—57. ISSN 0021-1818. doi:10.1515/islm.1994.71.1.1. 
• De Goeje, M. J. (1910). „Caliphate”. The Encyclopaedia Britannica: A Dictionary of Arts, Sciences, Literature and General Information, Volume V: Calhoun to Chatelaine (11th izd.). New York. str. 35—54. OCLC 62674231. 
• Dixon, 'Abd al-Ameer (avgust 1969), The Umayyad Caliphate 65–86/684–705: A Political Study, London: University of London SOAS 
• Dixon, A. A. (1978). „Kalb b. Wabara—Islamic Period (search results)”. Ur.: van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch.; Bosworth, C. E. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume IV: Iran–Kha. Leiden: E. J. Brill. str. 493—494. OCLC 758278456. 
• Donner, Fred M. (1981). The Early Islamic Conquests. Princeton: Princeton University Press. ISBN 0-691-05327-8. 
• Elad, Amikam (1999). Medieval Jerusalem and Islamic Worship: Holy Places, Ceremonies, Pilgrimage (2nd izd.). Leiden: Brill. ISBN 90-04-10010-5. 
• Grabar, Oleg (1966). „The Earliest Islamic Commemorative Structures, Notes and Documents”. Ars Orientalis. 6: 7—46. JSTOR 4629220. 
• Foss, Clive (2010). „Muʿāwiya's State”. Ur.: Haldon, John. Money, Power and Politics in Early Islamic Syria: A Review of Current Debates. Farnham, Surrey: Ashgate. ISBN 978-0-7546-6849-7. 
• Foss, Clive (2009). „Egypt under Muʿāwiya Part II: Middle Egypt, Fusṭāṭ and Alexandria”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 72 (2): 259—278. JSTOR 40379004. doi:10.1017/S0041977X09000512 . 
• Gibb, H. A. R. (1960). „ʿAbd al-Raḥmān b. Khālid b. al-Walīd (search results)”. Ur.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. str. 85. OCLC 495469456. 
• Hasson, Isaac (1982). „Remarques sur l'inscription de l'époque de Mu'āwiya à Ḥammat Gader”. Israel Exploration Journal (na jeziku: French). 32 (2/3): 97—102. JSTOR 27925830. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Hasson, I. (2002). „Ziyād b. Abīhi (search results)”. Ur.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. str. 519—522. ISBN 90-04-12756-9. 
• Hawting, G.R., ur. (1996). The History of al-Ṭabarī, Volume XVII: The First Civil War: From the Battle of Siffīn to the Death of ʿAlī, A.D. 656–661/A.H. 36–40. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-2393-6. 
• Hawting, Gerald R. (2000). The First Dynasty of Islam: The Umayyad Caliphate AD 661–750 (Second izd.). London and New York: Routledge. ISBN 0-415-24072-7. 
• Hawting, G. R. (2002). „Yazīd (I) b. Muʿāwiya (search results)”. Ur.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. str. 309—311. ISBN 90-04-12756-9. 
• Hinds, M. (1991). „Makhzūm (search results)”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VI: Mahk–Mid. Leiden: E. J. Brill. str. 137—140. ISBN 90-04-08112-7. 
• Hinds, M. (1993). „Muʿāwiya I b. Abī Sufyān (search results)”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VII: Mif–Naz. Leiden: E. J. Brill. str. 263—268. ISBN 90-04-09419-9. 
• Hirschfeld, Yizhar (1987). „The History and Town-Plan of Ancient Ḥammat Gādẹ̄r”. Zeitschrift des Deutschen Palästina-Vereins. 103: 101—116. JSTOR 27931308. 
• Holland, Tom (2012). In the Shadow of the Sword. UK: Doubleday. ISBN 978-0-385-53135-1. Pristupljeno 29. 8. 2019. 
• Hoyland, Robert G. (1999). „Jacob of Edessa on Islam”. Ur.: Reinink, G. J.; Klugkist, A. C. After Bardaisan: Studies on Continuity and Change in Syriac Christianity in Honour of Professor Han J. W. Drijvers. Leuven: Peeters Publishers. ISBN 90-429-0735-5. 
• Hoyland, Robert G. (2015). In God's Path: the Arab Conquests and the Creation of an Islamic Empire. Oxford University Press. 
• Humphreys, R. Stephen (2006). Mu'awiya ibn Abi Sufyan: From Arabia to Empire. Oneworld. ISBN 1-85168-402-6. 
• Jandora, J. W. (1986). „Developments in Islamic Warfare: The Early Conquests”. Studia Islamica (64): 101—113. JSTOR 1596048. doi:10.2307/1596048. 
• Jankowiak, Marek (2013). „The First Arab Siege of Constantinople”. Ur.: Zuckerman, Constantin. Travaux et mémoires, Vol. 17: Constructing the Seventh Century. Paris: Association des Amis du Centre d’Histoire et Civilisation de Byzance. str. 237—320. 
• Kaegi, Walter E. (1992). Byzantium and the Early Islamic Conquests. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-41172-6. 
• Kaegi, Walter E. (2010). Muslim Expansion and Byzantine Collapse in North Africa. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19677-2. 
• Kennedy, Hugh (1998). „Egypt as a Province in the Islamic Caliphate, 641–868”. Ur.: Petry, Carl F. Cambridge History of Egypt, Volume One: Islamic Egypt, 640–1517. Cambridge: Cambridge University Press. str. 62—85. ISBN 0-521-47137-0. 
• Kennedy, Hugh (2001). The Armies of the Caliphs: Military and Society in the Early Islamic State. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-25093-5. 
• Kennedy, Hugh (2007). The Great Arab Conquests: How the Spread of Islam Changed the World We Live In. Philadelphia, Pennsylvania: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-81740-3. 
• Kennedy, Hugh (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second izd.). Harlow: Longman. ISBN 978-0-582-40525-7. 
• Lammens, Henri (1960). „Baḥdal (search results)”. Ur.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. str. 919—920. OCLC 495469456. 
• Lecker, M. (1997). „Ṣiffīn (search results)”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Lecomte, G. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume IX: San–Sze. Leiden: E. J. Brill. str. 552—556. ISBN 90-04-10422-4. 
• Lilie, Ralph-Johannes (1976). Die byzantinische Reaktion auf die Ausbreitung der Araber. Studien zur Strukturwandlung des byzantinischen Staates im 7. und 8. Jhd. (na jeziku: German). Munich: Institut für Byzantinistik und Neugriechische Philologie der Universität München. OCLC 797598069. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Lynch, Ryan J. (2016). „Cyprus and Its Legal and Historiographical Significance in Early Islamic History”. Journal of the American Oriental Society. 136 (3): 535—550. JSTOR 10.7817/jameroriesoci.136.3.0535. doi:10.7817/jameroriesoci.136.3.0535. 
• Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-56181-7. 
• Marsham, Andrew (2013). „The Architecture of Allegiance in Early Islamic Late Antiquity: The Accession of Mu'awiya in Jerusalem, ca. 661 CE”. Ur.: Beihammer, Alexander; Constantinou, Stavroula; Parani, Maria. Court Ceremonies and Rituals of Power in Byzantium and the Medieval Mediterranean. Leiden and Boston: Brill. str. 87—114. ISBN 978-90-04-25686-6. 
• Miles, George C. (oktobar 1948). „Early Islamic Inscriptions Near Ṭāʾif in the Ḥijāz”. Journal of Near Eastern Studies. 7 (4): 236—242. JSTOR 542216. doi:10.1086/370887. 
• Al-Rashid, Saad bin Abdulaziz (2008). „Sadd al-Khanaq: An Early Umayyad Dam near Medina, Saudi Arabia”. Proceedings of the Seminar for Arabian Studies. Archaeopress. 38: 265—275. JSTOR 41223953. 
• Morony, Michael G., ur. (1987). The History of al-Ṭabarī, Volume XVIII: Between Civil Wars: The Caliphate of Muʿāwiyah, 661–680 A.D./A.H. 40–60. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-933-9. 
• Shahid, Irfan (2009). Byzantium and the Arabs in the Sixth Century, Volume 2, Part 2. Washington, D. C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. ISBN 978-0-88402-347-0. 
• Shahid, I. (2000). „Tanūkh (search results)”. Ur.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. str. 190—192. ISBN 90-04-11211-1. 
• Shahid, I. (2000). „Ṭayyīʾ (search results)”. Ur.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. str. 402—403. ISBN 90-04-11211-1. 
• Shahin, Aram A. (2012). „In Defense of Mu’awiya ibn Abi Sufyan: Treatises and Monographs on Mu’awiya from the Eighth to Nineteenth Centuries”. Ur.: Cobb, Paul M. The Lineaments of Islam: Studies in Honor of Fred McGraw Donner. Leiden and Boston: Brill. str. 177—208. ISBN 978-90-04-21885-7. 
• Sourdel, D. (1965). „Filasṭīn – I. Palestine under Islamic Rule (search results)”. Ur.: Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. str. 910—913. OCLC 495469475. 
• Sprengling, Martin (april 1939). „From Persian to Arabic”. The American Journal of Semitic Languages and Literatures. The University of Chicago Press. 56 (2): 175—224. JSTOR 528934. doi:10.1086/370538. 
• Stratos, Andreas N. (1978). Byzantium in the Seventh Century, Volume IV: 668–685. Amsterdam: Adolf M. Hakkert. ISBN 9789025606657. 
• Watt, W. Montgomery (1960). „Abū Sufyān (search results)”. Ur.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. str. 151. OCLC 495469456. 
• Watt, W. Montgomery (1960). „Badr (search results)”. Ur.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. str. 866—867. OCLC 495469456. 
• Wellhausen, Julius (1927). The Arab Kingdom and its Fall. Prevod: Margaret Graham Weir. Calcutta: University of Calcutta. OCLC 752790641. 
• Bewley, Aisha Abdurrahman (2002). Mu'awiya: Restorer of the Muslim Faith. Dar Al Taqwa. ISBN 978-1-870582-56-8. 
• El-Cheikh, Nadia Maria, Nadia Maria (2004). Byzantium viewed (2004 izd.). Harvard CMES. ISBN 978-0-932885-30-2. 
• Ismā'īl ibn 'Umar Ibn Kathīr (2012). The Caliphate of Banu Umayyah The First Phase Taken from Al-Bidayah Wan-nihayah. ISBN 9786035000802. 
• Doi, A.R. (1981). Non-Muslims Under Shari'Ah. Kazi Publications. ISBN 978-1-56744-170-3. 

Spoljašnje veze

• „Surah Al-Ma'idah [5:3]”. Surah Al-Ma'idah [5:3]. Arhivirano iz originala 25. 9. 2013. g. 
• „Surah Al-Hijr [15:9]”. Surah Al-Hijr [15:9]. Arhivirano iz originala 27. 9. 2013. g.