Načelo konsensualnosti
Načelo konsensualizma znači da se ugovori zaključuju prostom saglasnošću izjavljenih volja (lat. solo consensu). To znači da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno i da prosta saglasnost izjavljenih volja može proizvoditi pravna dejstva. Ovo načelo ne znači da pravni posao nema formu, već da pravni posao može da se zaključi u bilo kojoj formi.
Istorijski posmatrano, ovaj princip nikada nije primenjen u svom apsolutnom vidu i uvek su prisutni određeni izuzeci. On je tvorevina novijeg vremena. Razvoj načela konsensualizma kretao se u obrnutoj srazmeri sa načelom formalizma. Sa smanjenjem formalizma raste primena konsensualizma. U prvobitnim pravnim sistemima postojao je veoma mali, ograničen broj konsensulanih ugovora i oni su bili izuzetak.
Ovo načelo se danas uzima kao jedno od osnovnih načela obligacionog prava, međutim u poslednje vreme je došlo do renesanse formalizma, pa se veliki broj ugovora sklapa pod pretnjom ništavosti ako se ne ispoštuje određena forma (npr. prodaja nepokretnosti, ugovor o licenci, ugovor o jemstvu).
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Jakov Radišić: Obligaciono pravo, Beograd, 2004.
- Slobodan Perović: Obligaciono pravo, Beograd, 1982.
