Neopsihofizika

Posle Fehnera, psihofizika nekih 100 godina nije se mnogo menjala, i nije dolazilo do opovrgavanja njegovih radova već su bili i učvršćivani drugim radovima (Urban, Terston)... Oko 1950. godine nastaje neopsihofizika, pretežno u Americi, i pretežno pod uticajem bihejviorizma.

Teorija Stenli Smit Stivensa

Za više informacija pogledajte: Stivensov zakon

Kritikovanjem Fehnerovske indirektne, i logaritamske psihofizike, Stivens objašnjava da:

• Logaritamski odnos ne reprezentuje uvek psihofizičku relaciju.
• Logaritamska funkcija se postiže vrlo retko, i samo u određenim uslovima snimanja osetljivosti, kada se direktno traže JND.
• Drugačiji eksperimentalni zahtevi postavljeni ispitaniku, dovode do toga da kriva koja reprezentuje osetljivost veoma značajno odstupa od logaritamskog modela.

Na osnovu svega ovoga Stivens zaključuje:

Osetljivost se može meriti i direktnim postupcima, ako ,,psi skalu" izgrađuju subjektivni sudovi o jačini senzacije, najčešće numerički definisani, tada linija osetljivosti odgovara stepenoj funkciji. Po Stivensu, Fehner greši u tome što:

• Smatra da su JND (eng. just noticable difference) uvek ekvidistalne jedinice psi skale.
• Psihofizički odnos tretira samo kao odnos dva nezavisna parametra, zanemaruje postojanje trećeg, fiziološkog kontinuuma između njih.

Stivens sistematiše skale koje se koriste u psihologiji, i definiše njihove metrijske mogućnosti:

• Nominalne(označavanje)
• Ordinalne(redosled)
• intervalne(intervali) i
• racio(razmere) skale

Sluh

Stivens uvodi i dve subjektivne skale kod merenja u oblasti sluha:

• Son je skala subjektivne jačine zvuka, 1 son je označavao 40 dB i 1000 Hz
• Mel je skala subjektivne visine zvuka, 1000 mela je označavalo 1000 Hz i 60 dB.

Senzorna veličina

U procenama senzorne veličine je tražio od ispitanika da direktno procene u brojevima koliko im je intenzivan neki doživljaj:

• Pustio bi ispitaniku jedan ton, i onda tražio od ispitanika da proceni koliko sona ima jedan ton
• Koristio je i Manselove skale, gde je pitao ispitanike koje svetline je neki objekat (da proceni koje je svetline)

Ispitanik se pita koje su svetline unutrašnji kvadrati, ove iluzije simultanog kontrasta svetline, ispitanik kaže da je jedan 6 a drugi 7 Mansela (iako su svetline u kvadratima identične). Subjektivno je da je kvadrat na crnoj pozadini svetliji (7) a kvadrat na beloj pozadini(6) tamniji, i razlika je dakle od jednog Mansela. Mansel je efekat iluzije.

U reprodukciji senzorne veličine je tražio od ispitanika da naprave(reprodukuju) stimulus tako da odgovara tom njihovom doživljaju. Stivens je koristio i metodu ukrštenih modaliteta.

Eksperiment sa vibracijom na koži

Stavi na kožu neki aparat koji vibrira, i da ispitanik izrazi vibraciju preko šuma koji može da se čuje, ili da visinu tona izrazi svetlinom. Izražavanje jednog čulnog modaliteta drugim. U ispitivanju dva osnovna fiziološka procesa koji čine čulnu diskriminativnost i determinišu dva psihička kontinuuma, postoje po Stivensu, tri vrste senzornih merenja, tri puta kojima se traga za ovim kontinuuima:

• Skale razlikovanja, koje odgovaraju fehnerovskoj psihofizici: jedinica skale se dobija postupcima diferenciranja veličina, kao što je to slučaj kod JND.
• Skale kategorisanja: razvrstavanje veličina po kategorijama(od kojih je najzpoznatija bisekcija) (ovde se u najboljem slučaju postižu skale intervalnog tipa)
• Skale procenjivanja se dobijaju postupcima u kojima se direktno procenjuje senzorna veličina.

Stivens razlikuje četiri posebna postupka, to jest metode koje daju ove skale. Radi se o dva smera merenja postupka i njihovom ukrštanju koje daje tipičan 2x2 model. U jednom smeru varira se oblast procenjivanja:

• (α) - Frakcionisanje, smer traganja odozdo-nadole. Delovi draži u određenoj razmeri prma jednoj, obično najvećoj stimulaciji zadato je Ψ treba naći stimuluse koji daju Ψ/2, Ψ/3, Ψ/3, ... Ψ/n
• (β) - Multiplikacija, smer traganja odozdo-nagore veličine oseta na stimuluse više puta veće od jednog početnog koji je zadat na zadati Ψ, treba naći stimuluse koji daju 2Ψ, 3Ψ, ... nΨ.

Postoji i kombinovana metoda, gde se traži i frakcija i multiplikacija: Ψ/4, Ψ/2, 2Ψ, 4Ψ...

U drugom smeru varira način odgovaranja ispitanika:

• (α) - Reprodukcija, nalaženje ili produkciju draži po zadatom odnosu između senzornih veličina. U frakcionisanju ispitanik će sam nalaziti senzorne draži koje odgovaraju po senzornom efektu 1/3, 1/2... od zadate draži. U multiplikaciji će to biti nalaženje draži koje daju dva puta, tri puta... jači oset u odnosu na onaj koji daje početna stimulacija.
• (β) - Procena podrazumeva izricanje numeričkih sudova o odnosima među senzornim veličinama.

Ispitanik procenjuje zadate stimuluse prema jednom standardu i odnos među intenzitetima osta iskazuje brojem u frakcionisanju saopštenjem na primer ,,1/3", u multiplikaciji saopštenjem ,,10 puta"... Ukrštanjem ova dva smera dobijaju se četiri osnovna postupka:

• Reprodukcija frakcije
• Procena frakcije
• Reprodukcija senzorne veličine
• Procena senzorne veličine

Ono što je opšte u sva četiri postupka je:

• Davanje subjektivnog suda o veličini senzacije ili prostim numeričkim iskazom ili reprodukcijom po zadatom numeričkom odnosu.
• Svaku od tri vrste psihofizičkog skaliranja možemo upotrebiti u merenju osetljivosti u istom modalitetu, i skale razlikovanja, i skale kategorisanja, i skale procenjivanja.
• Skala ketegorisnja obično ide malo konkavno nadole (objašnjenje za ovo je, kažu istraživači, to što se veći značaj pridaje podeocima na donjem delu skale nego na gornjem).

Ove tri vrste skala se drugačije međusobno ponašaju u protetičkom a drugačije u metatetičkom kontinuumu:

• U metatetičkom teže da budu linearne u odnosu jedna prema drugoj.
• U protetičkom je njihov odnos nelinearan.