Бихејвиоризам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Иван Павлов, руски психијатар, један од утемељитеља бихевиоризма. Године 1904, добио је Нобелову награду за физиологију или медицину.

Бихејвиоризам је „јака“ грана психологије која је остварила практичну доминацију у психолошкој теорији. Значење појма бихејвиоризам потиче од енглеске речи behavior (понашање) које се дефинише као „свака акција појединца укључујући и оне подложне посматрању, мерљиве психолошке промене, когнитивне (свесне) слике, фантазије и емоције“. Грану су усавршили Иван Павлов, Џон Б. Вотсон и други, међу којима је најзначајнији Барус Фредерик Скинер. Наиме, ова теорија тврди да су многа маладаптивна понашања, у делу или целини, стечена кроз процес учења и могу се потенцијално „одучити“. Зато класичан бихевиоризам у обзир узима само доказе који се могу мерити као реакција на стимулусе и не занимају га идеје и емоционално искуство.[1]

Бихевиоризам објашњава развитак појединца као одређеним условима усмерен процес стицања нових облика понашања. Интересовање бихевиористички оријентисаних психолога усмерено је на утврђивање оних услова путем којих се мења и чијим стварањем се може мењати понашање.

Тако, на пример, амерички психолог Скинер показује како се награђивањем и ненаграђивањем одређених начина реаговања може стећи или напустити одређени вид понашања.

Бихевиоризам не пориче постојање наслеђа, али сматра да нема потребе да се њиме баве психолози. Постоји више праваца бихевиоралне психотерапије. Неки користе принципе класичног, други инструменталног условљавања, а трећи учење по моделу. Они долазе од претпоставке да је узрок тешкоћама и неприлагођеном понашању у наученом рђавом реаговању на одређене ситуације. Како је неадекватно понашање стечено учењем, тако га се особе са поремећајима морају и ослободити коришћењем учења и стећи здраво и прилагођено понашање.

Бихевиористичке теорије зову се ситуационим теоријама. Тиме се наглашава зависност понашања од ситуација у којима се појединац налази. За објашњење понашања у целини или личности битно је познавање законитости учења. Главни проблем којим се бихевиористичке теорије личности баве је проблем развоја: проблем како се учењем формира личност јединке. Одлика бихевиористичких теорија јесте ослањање на податке о понашању добијене емпиријским, често и експерименталним истраживањима.

Бихевиористичка школа мишљења деловала је у 20. веку истовремено са психоанаитичким покретом у психологији. Њени главни представници били су Иван Павлов, који је истраживао класично условљавање, Џон Вотсон (1878—1958) који је одбацио интроспективне методе и тражио ограничавање психологије на експерименталне лабораторијске методе. Његов ученик, Скинер, покушао је да да етичку позадину бихевиоризму повезујући га са прагматизмом.

Приступи бихевиоризму[уреди]

Унутар тог широког приступа постоје различити нагласци. Неки бихевиористи једноставно сматрају да је посматрање понашања најбољи или најпоузданији начин истраживања психолошких и менталних процеса. Једни верују да је то заправо једини начин истраживањатаквих процеса, док други сматрају да је само понашање једини одговарајући предмет психологије, те да се уобичајени психолошки термини (веровања, циљеви, итд не односе ни на шта него само нили једино на понашање. Они који заузимају такво гледиште понекад своје поље проучавања називају бихевиоралном аналитом или бихевиоралном науком радије него психологијом.

Врсте бихевиоризма[уреди]

Не постоји општа договорена класификација бихевиоризма.

  • Класични: Вотсоном бихевиоризам; објективно проучавање понашања; без менталног живота, без унутрашњих стања; мисо је прикривени говор.
  • Методолошки: Објективно проучавање понашања треће особе; психолошки подаци морају бити међусобно поверљиви; без теоријских прописа. Апсорбован је у опште експерименталну и когнитивну психологију. Два популарна подтипа су:
    • Неометодолошки: Хулианов и пост-Хулианов, теоријски, груписање података, нединамичан, физиолошки
    • Пурпозивни: Толманова бихевиористичка антиципација когнитивне психологије.
  • Радикални: Скинеров бихевиоризам, укључује бихевиорални приступ ‘менталном животу;’ немеханистички; унутрашња стања нису дозвољена.
  • Теолошки: Пост-Скинеровски, пурпозиван, лизан микроекономији.
  • Теоретски: Пост-Скинеровски, прихвата унутрашња стања (кожа ствара разлику); динамичан, али еклектичан у избору теоретских структура, истиче штедљивост.

Б. Ф. Скинер и радикални бихевиоризам[уреди]

Б. Ф. Скинер je eksperimentalnо radио uglavnom u komparativnoj psihologiji od 1930-ih do 1950-ih, ali je praktičно do svoje smrti 1990. ostao најпознатији теоретичар и представник (поборник) бихевиоризма, који је развио посебну врсту бихевиоралне филозофије названу радикални бихевиоризам. Он је такође сматрао да је пронашао нови облик психолошке науке коју је назвао бихевиорална анализа или експериментална анализа понашања.[2]

Дефиниција радикалног бихевиоризма[уреди]

Скинер је био утицајан у дефинирању радикалног бихевиоризма, филозофије која кодификује основу његове школе истраживања (названу експериментална анализа понашања, или EAB). Док се EAB разликује од осталих приступа бихевиоралном истраживању у бројним методолошким и теоретским стајалиштима, радикални бихевиоризам полази од методолошког бихевиоризма најзначајније у прихватању поступка осећаја, стања мисли и интроспекције као стварносно и научно попустљиве.[3][4][5][6] То се ради њиховим поистовећивањем као нешто недуалистичко, па овде Скинер узима приступ 'подели па владај' с неким случајевима које се идентифицирају с телесним условим или понашањем, и другима који дају ширу 'анализу' у терминима понашања. Радикални бихевиоризам се ипак зауставља кратко на идентифицирању осећаја као узрока понашања. Уз друга различита стајалишта били су одбацивање рефлекса као модела свега понашања и обране науке понашања комплементарне али независне од физиологије.

Скинерове експерименталне & концептуалне иновације[уреди]

Овај суштински филозофски положај добио је снагу након успеха Скинеровог раног експерименталног рада са пацовима и голубовима, сажетих у његовим књигама Понашање организама (The Behavior of Organisms, 1938.) и Распореди појачавања (Schedules of Reinforcement, 1957. заједно с Ц. Б. Ферстером). Од посебне је важности била његова концепција оперантне реакције од које је канонски пример притисак полуге пацова. У супротности с идејом физиолошке или рефлексне реакције, оперантна је разред структурално различитих али функционално истоветних реакција. Пацов је на пример могао притиснути полугу са својом левом или десном шашом или можда репом, а заједничка последица свих тих реакција делује у целом свету на исти начин. За операнте се често мисли као о врстама реакција, где се појединци разликују, али се разред слаже у својој функцији-- дељење последица с оперантима и репродуктиван успех с врстама. То је јасна разлика између Скинерове теорије и П-Р теорије.

Скинеров емпиријски рад проширио се на раније истраживање учења покушаја и погрешака које су спровели истраживачи попут Торндикеа и Гутријеа, а концептуална Торндикеова замисао о 'упаривању' или 'повезивању' подражаја и реакције је напуштена. Он је спровео методолошке реформулације, као што је употреба 'слободног операнта' названог тако јер је животињи сада било допуштено да реагује у властитој мери уместо у серијама покушаја одређених поступцима извођача експеримента. Скинер је с том методом провео вредан експериментални рад о ефектима различитих распореда и мера поткрепљења у мерама оперантних реакција које су изводили пацови и голубови. Постигао је изузетан успех у тренирању животиња извођењу неочекиваних реакција, одашиљању великог броја реакција, те демонстрацији многих емпиријских правилности на чисто бихевиоралном нивоу.

Моларни против молекуларног бихевиоризма[уреди]

Скинерово гледиште понашања најчешће се карактерише као „молекуларно” гледиште понашања, то јест свако понашање може бити рашчлањено у атомистичким деловима или молекулама. То гледиште је непоуздано када нето сматра свој потпуни опис понашања као што је приказано у чланку „Одабир према последицама” ("Selection by Consequences") из 1981. и многим другим делима. Скинер је тврдио да потпуни обрачун понашања уплиће разумевање историјског одабира на три нивоа: биологија (природни одабир или филогенија животиње); понашање (историја поткрепљења или онтогенија бихевиоралног репертоара животиње); те за неке врсте, култура (културни обичаји друштвених група којој животиња припада). Тај је цели организам са свим тим повестима онда у интеракцији са својом околином. Скинер је често описивао чак своје властито понашање као производ властите филогенетске историје, властите историје поткрепљења (која укључује учење културних обичаја) које су тренутно у интеракцији с околином. Моларни бихевиористи (нпр. Хауард Рачлин) сматрају да се понашање не може разумети фокусирањем на тренутне догађаје. То јест, они сматрају да се понашање може разумети најбоље у терминима крајњег узрока историје и да молекуларни бихевиористи изводе погрешан закључак измишљањем фиктивног приближног узрока за понашање. Моларни бихевиористи сматрају да су стандардна молекуларна тумачења попут „асоцијативне снаге” такви фиктивни приближни узроци који једноставно узимају место моларних варијабли попут стопе поткрепљења. Стога ће моларни бихевиористи дефинисати понашање попут вољења некога као излагање обрасца понашања вољења током времена, не постоји познати приближни узрок понашања вољења (тј. љубави) већ само историја понашања може бити пример који се може кратко описати као љубав.

Недавни експериментални рад (види Часопис експерименталне анализе понашања и Часопис експерименталне психологије: Анимални процеси понашања-- 2004. и касније) показује прилично јасно да је понашање под утицајем једнако моларних (тј. просечних стопа поткрепљења) и молекуларних варијабли (нпр. време које претходи реакцијама). Оно што је потребно је разумевање реалне динамике оперантног понашања која ће уплести процесе и у кратком и у дуговременском опсегу.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  2. ^ Schneider, Susan M., and Morris, Edward K. (1987). "A History of the Term Radical Behaviorism: From Watson to Skinner". The Behavior Analyst, 10(1), p. 36.
  3. ^ Chiesa, Mecca . Radical Behaviorism: The Philosophy and the Science. Reprinted by Authors Cooperative (1994): Boston, Massachusetts. 1974. ISBN 978-0-9623311-4-5.. ISBN 978-0962331145.
  4. ^ Staats, Finley, Minke, Wolf, 1964, “Reinforcement variables and the control of reading responses”
  5. ^ Staats and Butterfield, 1965, “Treatment of non-reading in a culturally-deprived juvenile delinquent: an application of reinforcement principles”
  6. ^ Krasner and Ullmann, 1965, “Research in behavior modification”

Литература[уреди]

  • Baum, W.M. (1994) Understanding behaviorism: Behavior, Culture and Evolution. Blackwell.
  • Cao, L.B. (2013) IJCAI2013 tutorial on behavior informatics and computing.
  • Cao, L.B. (2014) Non-IIDness Learning in Behavioral and Social Data, The Computer Journal, 57(9): 1358–1370.
  • Chiesa, Mecca (1994). "Radical Behaviorism: The Philosophy and the Science". Authors Cooperative, Inc.
  • Cooper, John O., Heron, Timothy E., & Heward, William L. (2007). "Applied Behavior Analysis: Second Edition". Pearson.
  • Ferster, C.B. & Skinner, B.F. (1957). Schedules of reinforcement. New York: Appleton-Century-Crofts.
  • Malott, Richard W. Principles of Behavior. Upper Saddle River, NJ: Pearson Prentice Hall, 2008. Print.
  • Mills, John A., Control: A History of Behavioral Psychology, Paperback Edition. New York University Press.2000..
  • Lattal, K.A. & Chase, P.N. (2003) "Behavior Theory and Philosophy". Plenum.
  • Pierce, W. David & Cheney, Carl D. (2013). "Behavior Analysis and Learning: Fifth Edition". Psychology Press.
  • Plotnik, Rod. (2005) Introduction to Psychology. Thomson-Wadsworth. ISBN 978-0-534-63407-0..
  • Rachlin, H. (1991) Introduction to modern behaviorism. (3rd edition.) New York: Freeman.
  • Skinner, B.F. Beyond Freedom & Dignity, Hackett Publishing Co, Inc 2002.
  • Skinner, B.F. (1938). The behavior of organisms. New York: Appleton-Century-Crofts.
  • Skinner, B.F. (1945). „The operational analysis of psychological terms”. Psychological Review. 52 (270–7): 290—4. doi:10.1037/h0062535. 
  • Skinner, B.F. Science and Human Behavior. 1953. ISBN 978-0-02-929040-8. Online version.
  • Skinner, B.F. (1957). Verbal behavior. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.
  • Skinner, B.F. (1969). Contingencies of reinforcement: a theoretical analysis. New York: Appleton-Century-Crofts.
  • Skinner, B.F. (31. 7. 1981). „Selection by Consequences” (PDF). Science. 213 (4507): 501—4. Bibcode:1981Sci...213..501S. PMID 7244649. doi:10.1126/science.7244649. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2. 7. 2010. Приступљено 14. 8. 2010. 
  • Klein, P. (2013) "Explanation of Behavioural Psychotherapy Styles". [1].
  • Staddon, J. (2014) The New Behaviorism, 2nd Edition. Philadelphia, PA: Psychology Press. pp. xi, 1–282.
  • Watson, J.B. (1913). Psychology as the behaviorist views it. Psychological Review, 20, 158–177. (on-line).
  • Watson, J.B. (1919). Psychology from the Standpoint of a Behaviorist.
  • Watson, J.B. (1924). Behaviorism.
  • Zuriff, G.E. (1985). Behaviorism: A Conceptual Reconstruction, Columbia University Press.
  • LeClaire, J. and Rushin, J.P. (2010) Behavioral Analytics For Dummies. Wiley. ISBN 978-0-470-58727-0..

Спољашње везе[уреди]