Хуманистичка психологија

С Википедије, слободне енциклопедије

Хуманистичка психологија је савремени психолошки правац. Представља трећу водећу силу у психологији поред бихевиоризма и психоанализе. Настао је у Сједињеним Америчким Државама као реакција на бихевиоризам и психоанализу. Амбиција хуманистичке психологије је да пружи љепши поглед на људску природу. Ова школа психологије обједињује учења психолога као што су, Абрахам Маслов, Роџерс, Гордон Олпорт, Меј и бројни други.

Присталице теорије истичу да хуманистичка психологија даје нову парадигму у психологији, умјесто "психологије богаља", они нуде психологију зреле здраве личности, наглашавајући човјекову свјесност, креативност, алтруизам, рационалност. За средиште хуманистичке психологије узима се конкретна јединствена личност.

Хуманисти наглашавају важност суштинских људских проблема као што су: самоактуализација, вриједности, имагинацију, идентитет и друго.

Критике[уреди | уреди извор]

Критичари најчешће замјерају хуманистичкој психологији, да често мјешају жеље и реалност, да имају утопијску слику о томе какав би човјек по њима требало да буде. Замјерају се и хуманистички идеографски методи, критичари сматрају да су они необјективни.

Литература[уреди | уреди извор]