Niški pogrebni običaji s kraja 19. veka
Niški pogrebni običaji s kraja 19. veka bili su nešto najbolnije u načinu života Nišlija, i odraz duha nekadašnjeg stanovništva, koje je umelo istinski da voli ali i da žali njima najdraže osobe i rado ih se seća, čak i onda kada su davno umrli.
Opšte informacije[uredi | uredi izvor]
Kada je Niš postao slobodan grad, nakon što ga je zauzela srpska vojske 30. decembra 1877. godine porazivši Osmanlije, grad je bio „Pako u sredini raja”. U sredini plodne niške kotline, niška varoš je bila smetlište osmanlijske nečistoće...
kuće ne behu kao kuće niti ulice kao ulice. Ni sto koraka nije mogao čovek koračati a da ne uđe u kakvu ulicu bez izlaza.[1]
Zdravstvena kultura stanovništva bila je na niskom nivou, a jako dugo i zdravstvena zaštita. Sujeverni narod koristio je usluge nadrilekara, travara, vidara i turskih hećima. Kako je u Nišu bilo bezbroj krivih sokaka sa nadstrešnicama, od kojih u dućane nikada nije dopirala sunčeva svetlost sve je to po Vinterovom planu (prvom takve vrste za urbanističku regulaciju Niša) porušeno, kako bi Niš postao zdravija sredina za život. Sve se to popravljalo zidalo dozidavalo a nove ulice su prosecale mnoge mahale. Takva život u Nišu nije vladala ni za sto godina vladavine Osmanlija.
Ali i pored vidnog napredka s kraja 19. veka Niš je sve do početka 20. veka i dalje bio grad sa velikom stopom umiranja. Tuberkuloza je kosila mlad svet, a mnoge dečje bolesti odnosile su decu najčešće u prvoj deceniji života. Neželjene trudnoće u mnogobrojnim porodicama i dalje su bile česte, pa je često vršen pobačaj raznim sredstvima, a najčešće vretenom, što je vodilo u najvećem broju slučajeva do sepse i smrti. Takođe, i nestručnost kod porođaja, zbog malo babica i lekara u gradu, bila je uzrok mnogo smrtnih slučajeva mladih žena.[2]
Kako je smrtnost s kraja 19. veka u Nišu bila značajna i broj ožalošćenih bio je veliki. Zato i ne čudi što je u gradu na poseban način gajen kult prema mrtvima, za kojima se mnogo žalilo, kukalo, naricalo.[3]
Bilo je i žena koje u okviru pogrebnih običaja sa sebe nikako nisu skidale crninu. Uvek su bile obučene u crnu odeću i ubrađene sa crnom šamijom i neprekidno u nekom raspoloženju sličnom odsutnosti.
Mrtvi su često posećivani da bi im se zapalila voštana sveća, kandilo ili da bi bili oplakani. A oplakivanje pokojnika raznim tužbalicama najčešće su koristile neutešne majke koje su žalile pomrle sinove ili kćeri. Žalost majki za nesrećnom kćeri ili sinom bila je ponekad toliko izražena da su one tokom cele godine, čak i u hladnim zimskim noćima dolazile na grob svoga čeda. Često ih je rodbina tako šćućurene na humci svoga čeda, odnosili polusmrzle, a ponekad i bez svesti vraćali njihovim kućama.
Četiri zadušne subote u godini[uredi | uredi izvor]
Četiri subote u godini bile su jedan od izuzetno poštovanih zagrobnih običaja u Nišu, posvećene isključivo mrtvima − to su bile zadušnice: prolećna, letnja, jesenja i zimska.[4]
- Zimske zadušnice - obeležavane su u subotu pred Mesne poklade
- Prolećne ili Miholjdanske zadušnice - obeležavane su pred Miholjdan
- Letnje zadušnice - obeležavane su u subotu pred Duhove
- Jesenje zadušnice - koje se nazivaju i mitrovske zadušnice obeležavane su u subotu pred Mitrovdan
Na svaku od četiri zadušne subote, odlazilo se rano izjutra, a nekoliko dana pre zadušnice kuvalo se, mesilo i uređivao grob pokojnika za taj dan.
Toga dana na grob su se iznosile pune kotarice a često i pune tepsije na glavi, hrane i pića (rakija i vino).
Niške ulice koje su vodile prema groblju, bile su često zakrčene natovarenim ženama koje su sa obrankama na kojima su nošene pletene korpe pune zadušne hrane i pića, žurile mrtvima u posetu, da na grobu voljene osobe poređaju sve što su donele.
Potom bi se palile sveće i kandila, a to je bio momenat da se uz njihov plamen započne „razgovor sa mrtvima”, koji je više bio kukanje i naricanje, često toliko bolno i dirljivo da je svim osobama prisutnim na zadušnicam izazivalo po koju suzu, i ježilo im kožu. Tokom oplakivanja (naricanja) žene bi često obujmile krst, ili kameni spomenik, a ako toga nije bilo humku kod uzglavlja pokojnika. Evo primera jedne od zadušnih tužbalica, koju je zabeležio pisac starog Niša, Branislav Lazić u svom delu „Stari vakat”, pripoveci iz starog Niša:
„Kuku, kerko! ... Z’što me ostaji, z’što me ucveli, z’što i men’ s teb’ ne povede... Tvojo nane ti je venčila spremalo, a ti se venča s’s crnu zemlju. Z’r si njuma pomiluvla odi mladoženju. Kuku, kerko!... Otišla si na put s koga se jošte niki nije vrnuja. Kuku, kerko!... Što da reknem na braću i na sestre ti kad se vrnem dom i k’d me pitaju da s’m bila pri teb, z’r nane da gi ucveli, z’r nane da gi rekne dek gi njina dada neje pozdrajila, da gi ništo neje kazala... Kuku, kerko!... Jagliče mojo, lepotinjo nanina, prozbori na tvoje nane k’ko si nik’d zborila, nasmej mi se k’ko si mi se nek’d smejala, obraduj tvojo nane k’ko si ga porano mlogo put obraduvala. Kuku, kerko!...ˮ
Posle majke ili supruge, obično je sledilo naricanje neka bliska rođaka, njene srodnice ili muževljeva sestra da i ona pokojnika ožali. Kukanje ovih žena je delom bilo ponavljanje već izrečenih tužbalica, ali u nešto kraćem obliku, i svodilo se na „pozdrave” za koje naricaljka moli tu što je kukala da ih isporuči njenim bliskim pomrlim srodnicima, čija imena pominje, i moli da im bude na usluzi na drugom svetu.
Potom bi pored groba sledio opelo sveštenika sa raspaljenom kadionicom i sa epitrahiljem oko vrata, koji je zalazeći oko groba čitao molitve za upokojene, kadeći dimom i mirisom tamnjana i prelivao grob vinom. Njihova pojava i početak opela prekidala je kukanje, na tom grobu.
Potom bi iza opela i molitve sledilo, iznošenje na grob svega što je doneto, i nudilo se onima koji su došli na zadušnu subotu, na taj ali i na susedne grobove. Od hrane služilo se kuvano žito − panahija, pilav, poskurice, kolači, a od pića rakija, vino. Sve ono što je preostalo od hrane i pića prikupljalo se, stavljalo u korpe i vraćalo kući da bi se podelilo ukućanima.
Pri izlazu s groblja obično su se toga dana u špaliru sakupljali božjaci (božji ljudi), koji su prosjačili, ne bi li prikupili nešto za sebe i svoje gladne ukućane.
Tih zadušnih subota, od ranog jutra pa do podneva, Niš je ječao od kuknjave i plača.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Milan Đ. Milićević: Kraljevina Srbija: novi krajevi, 1884. str. 101—102
- ^ Pavlović M., Antić Č., Vojna bolnica u Nišu, Monografija, Direkcija za izdavačku i bibliotečko-informatičku delatnost, Beograd,2010.
- ^ M. Milićević, Kraljevina Srbija – Novi krajevi, Beograd, 1884.
- ^ "Srpske slave i verski običaji" - Posebno izdanje;"Glas crkve" ("Aleksandrija" Valjevo) - Ljubomir Ranković, protođakon - Šabac, 2003.