Novi vodič
Novi vodič (hol. De nieuwe Gids) bio je holandski časopis. Prvi put se pojavio prvog oktobra 1885. godine[1] i bio je do 1893. glasilo književnog pravca Generacije osamdesetih. Nakon toga je časopis nastavio da postoji sve do 1943.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Osnivači, prvi urednici i vlasnici Novog vodiča bili su:
- Frederik van Eden (1860—1932)
- Frank van der Hus (1859—1939)
- Vilem Klos (1859—1938)
- Vilem Pap (1856—1923)
- Albert Vervej (1865—1937)
Mladi pisci i pesnici koji su oko 1880. godine u Amsterdamu osnovali čitalačko društvo Flanor, bili su nezadovaljni tadašnjom književnom klimom. Bili su užasnuti romantičarima kao što su Nikolas Bets, Bernard ter Har, J.J.L. ten Kate i Eliza Laurilard, kod kojih su religija i moral ispavavani kao ideal. Vodili su se mišlju „forma i sadržaj su jedno”. Zbog toga što su se suočili sa poteškoćama da objavljuju svoja dela u postojećim časopisima kao što je Vodič osnovali su 1885. sopstveni časopis Novi Vodič[2]. Ime časopisa izabrano je kako bi ukazalo na to da je za njih časopis Vodič odbačen. Međutim, časopis Novi Vodič nije bio samo časopis pesnika i pisaca. Pored književne obnove Generacije osamdesetih, u časopisu su se takođe našla razmatranja u vezi nauke, društva i politike i odredila lice časopisa.[3]
Prvo izdanje Novog Vodiča sadržalo je nekoliko poglavlja iz knjige Mali Jovan Frederika Van Edena. Kasnija izdanja sadrže mnoge važne publikacije kao što su: celo izdanje Malog Jovana, knjiga soneta Vilema Klosa Knjiga deteta i Boga i prva knjiga Hermana Hortera Maj (februar 1889). Henrijeta Roland Holst debitovala je 1893. sa šest soneta. Naturalizam je bio glavno polazište.
Brzo je došlo do neslaganja predstavnika Generacije osamdesetih, posebno u okviru redakcije Novog Vodiča u vezi pitanja umetničke, političke i etičke prirode. Apolitički Vilem Klos želeo je da se drži tada već neodržive izreke „umetnost radi umetnosti”, odnosno toga da je umetnost „najindividualniji izraz najindividualnijeg osećanja”[4] Generacije osamdesetih. Vilem Pap je već u okviru prve godine napustio redakciju. Lodevejk van Dejsel i Frans Netser, koji nisu bili članovi redakcije, ali su od samog početka doprinosili časopisu, brzo su odstupili. Vervej je 1890. takođe napustio časopis. Iako se Piter Lodevejk Tak pridružio redakciji, ipak je 1893. zajedno sa Van Edenom, Van der Husom učinio isto što i Vervej. Taj trenutak, nakon samo 8 godina postojanja, smatran je krajem Novog Vodiča, iako je on nastavio da postoji i narednih 50 godina. 1894. je pesnik Piter Tideman neko vreme ispunjavao funkciju sekretara redakcije.
Drugi novi vodič[uredi | uredi izvor]
Nakon odlaska drugih urednika, Vilem Klos je nastavio sa uređivanjem časopisa sve do svoje smrti 1938. Nakon toga je časopis postojao sve do 1943, do polovine Drugog svetskog rata. Sa originalnim časopisom nije imao puno sličnosti. Tokom godina je Klos prepustio vođstvo svojoj ženi Žani Rejneke van Stuv, koja je bila u redakciji od 1900. do 1908, a kasnije ostala stalni saradnik. Iako 30 godina nije zvanično bila deo redakcije, imala je ogroman uticaj iza kulisa. To se primetilo kada je impulsivno objavila u Novom vodiču ogroman broj rasprava o romanima (uglavnom napisanih od strane ženskih autora) i dečijim knjigama.
Nakon Klosove smrti 1938. vodila je redakciju zajedno sa novim vlasnikom, bogatim, nemačko osvrnutim i antisemizskim publicistom Alfredom Haihtonom. On je uključen u časopis od 1915. i već je i ranije ulagao novac. Deset dana nakon Klosove smrti kupio je Novi Vodič za 5650 gildena. Ovim potezom je već zastranjen časopis uplovio u nacionalno-socijalističke vode. Veliki broj autora napustio je časopis rekavši kako ne žele da rade na časopisu, „jer od ovih promena očekuju značajan fašistički uticaj na rukovođenje Novim Vodičem”. To su bili Augusta Po, Joanes Redingius, P.H. Riter mlađi, Beno Stokvis, Niko van Suhtelen, J.D. Birens de Han, Maurits Deker, Samuel Haudsmit i Vilem de Merode.
Kada je Haihton 1943. preminuo, došlo je do definitivnog kraja Novog vodiča. U tom trenutku postojalo je još 98 pretplatnika na časopis.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ 's- Gravesande, G.H. (1956). De geschiedenis van De Nieuwe Gids. Arnhem: Van Loghum Slaterus. str. 20.
- ^ Ruiter en Smulders (1996). Literatuur en moderniteit in Nederland, 1840-1990. Amsterdam/Antwerpen. str. 103.
- ^ Stuiveling, Garmt (1981). De Nieuwe Gids als geestelijk brandpunt. Amsterdam.
- ^ Novaković-Lopušina, Jelica (2012). Uvod u holandsku i flamansku književnost. Beograd: Arius & Partenon. str. 129. ISBN 978-86-7157-598-0.
