Odbor gospođa za zaštitu slepih devojaka

Program okupljanja Odbora gospođa za zaštitu slepih devojaka, koje se održalo 12. januara 1934. godine u dvorani Kolarčevog Narodnog Univerziteta

Odbor gospođa za zaštitu slepih devojaka osnovan je u junu 1924. godine u Beogradu. U taj Odbor ušle su najviđenije dame iz Beograda na čelu sa gospođom Bojkom Đuričić i gospođom Trifković. Odbor je preuzeo na sebe staranje o slepim devojkama koje prođu kroz zavode slepih i iz istih istupe kao svršene pitomice.

Pitomice su prvobitno bile smeštene u manastiru Gabrovac kod Niša, gde su boravile do 1926. godine. Teškoće oko obilaženja pitomica i vođenja stalnog nadzora, odbor je tražio mogućnost da se pitomice presele bliže, gde bi ih članice Odbora mogle češće posećivati. Tada je iskrsla okolnost da su naslednici grofa Pejačevića poklonili Odboru svoje imanje Moja volja, koje je bilo 6 km udaljeno od Inđije. Sve zgrade na imanju su adaptirane i pitomice su se tamo preselile. Na molbu Odbora, ministar prosvete postavio je učitelja Petra Lozjanika za upravnika Doma, koji se takođe bavio i ekonomijom Doma, jer je on posedovao zemlju za obradu i šumu.

Program humorističke večeri u organizaciji Odbora gospođa za zaštitu slepih devojaka, koje je održano u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 11. prila 1935. godine.

Članice odbora su pitomice posećivale dva ili tri puta nedeljno, ali je zimi, zbog neprohodnosti puta, to išlo dosta teže. Baš u zimskom periodu su se devojke u Domu često razbolevale, a lekari nisu uvek mogli biti pored njih, pritom ni njihovo duševno stanje, usled svih ovih okolnosti nije bilo dobro, pa je prelazak u Beograd postao prioritet.

Odbor je našao u ulici Strahinjića Bana kuću, adaptirao je za domske potrebe i pitomice su se u nju uselile 1934. godine. Poboljšanje se odmah osetilo na svim poljima, članice odbora su ih mogle svakodnevno posećivati, imale su svu potrebnu zdravstvenu negu i one same su se bolje osećale. Međutim, kirija za kuću bila je dosta visoka, 2500 dinara, pa se počelo misliti na podizanje sopstvenog doma. Uprava se obradila molbom Opštini grada Beograda tražeći zemljište za svoje potrebe. Grad je izašao u susret Odboru i odmah se krenulo sa prikupljanjem sredstava za podizanje Doma, u vidu raznih događaja: priredba, lutrija, dobrovoljnih priloga i slično. Međutim, činilo se da je u ovom trenutku potrebna suma bila nedostižna, imajući i u vidu da je tada bila svetska ekonomska kriza, pa se Odbor odlučio da kupi već gotovu kuću. Kupljena je kuća na Gundulićevom vencu broj 11 u Beogradu, društvo je podiglo sprat na kući gde su napravljene spavaće sobe i tako je dobijen dom za slepe devojke.

Pitomice su obavljale razne poslove, plele su džempere, kostime, dečje stvari, a od prodaje ovih predmeta dobijale su procenat i taj novac koristile za sopstvene potrebe. Među njima bilo je izuzetno talentovanih devojaka, pre svega za muziku, tako su se tri devojke upisale u muzičku školu Stanković, a dve su učile svirati na citri, uz pomoć stručnog nastavnika.

Za svakodnevnu razonodu devojke su slušale radio i pratile razne emisije, neke su svirale i klavir, a upravnica im je čitala razna književna dela, a i one su same čitale knjige štampane za slepe. U domu su se sprovodili svi narodni i verski običaji, bilo ih je različitih veroispovesti i svačiji običaji su isto poštovani. Pitomice su mogle dobiti odsustvo i provesti kod svojih porodica i po nekoliko meseci.

Vidi još

• Dom slepih kralja Aleksandra

Literatura

• Ur.S. Sretenović, B. Nedeljković, Almanah humanih društava, Beograd 1940.

Spoljašnje veze

• Devet i po decenija školovanja slepih i slabovidih