Радио

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дуготаласна радио станица, Мотала, Шведска
Зграда Словачког радија, Братислава, Словачка (архитекте: Штефан Светко, Штефан Ďуркович и Барнабаш Кислинг, 1967-1983)
Радио торањ у Трондхејм, Норвешка
Филипсов радио 930А из 1931.

Радио је назив за бежични пренос и детекцију комуникационих сигнала електромагнетних таласа чије су фреквенције ниже од фреквенције видљиве светлости. Радио таласи путују кроз хомогени простор (ваздух или вакуум) праволинијски, у свим правцима. Уколико постоје дисконтинуитети, као што је јоносфера у Земљиној атмосфери, долази до рефлексије односно одбијања, а исто такво одбијање се дешава и од површине Земље. Када се радио-таласи усмере ка комуникационом сателиту они се ту примају, појачавају и емитују назад ка Земљи.

Информација се преноси систематским мењањем неке особине радио-таласа, као што је амплитуда, фреквенција или фаза. То мењање се зове модулација. Такав електрични сигнал се онда уводи у резонантно коло које је прикључено на емисиону антену, одакле се емитују радио-таласи у простор. Уређај који емитује радио-таласе се назива радио-предајник.

Када се електрични проводник нађе у електромагнетском пољу радио-таласа, променљиво електромагнетско поље индукује наизменичну струју у проводнику. Ово се може детектовати и трансформисати у звук или други сигнал који носи информацију тако што се прво што већа количина енергије радио-таласа детектује у антени пријемника, уради обрнути процес од модулације (демодулација) и потом се добије електрични сигнал који садржи неку корисну информацију. Уређај који прима и обрађује радио-таласе се назива радио-пријемник.

Проналазак[уреди]

  • Дејвид Е. Хјуз је пренео Морзеову азбуку бежично 1878. Међутим, његов рад није испунио захтеве у вези познавања природног принципа или познавања процеса који је предмет новог феномена.
  • Између 1893. и 1894. Роберто Ландел де Моура, бразилски свештеник и научник, је вршио експерименте. Није објавио своје резултате до 1900. али је касније прибавио бразилске и америчке патенте.
  • Александар Степанович Попов је 1894. направио први уређај који је у пријемном колу садржао кохерер. Овај уређај је описан као детектор муња и представљен Руском физичком и хемијском друштву 7. маја 1895. године.
  • Никола Тесла је званични проналазач радија. Он је први развио и објаснио начин за производњу радио фреквенција, принцип усаглашених резонантних кола у предајној и пријемној антени и јавно представио принципе радија и пренос сигнала на велике даљине. За овај свој проналазак је 1897. године добио патент број 645576 за уређај описан као „бежични пренос података“.
  • Ђуљелмо Маркони је један од пионира радио телеграфије. Остварио је први пренос радио-таласа преко Атлантског океана и 1909. године добио Нобелову награду за овај допринос. Основао је прву фирму која се бавила комерцијалном употребом радио преноса. До 1943. године је сматран проналазачем радија док му Врховни суд САД није одузео патентно право и доделио га Николи Тесли.
  • Реџиналд Фесенден и Ли де Форест су пронашли принцип амплитудске модулације. Са усавршавањем технологије, више радио-станица је могло слати радио-сигнале и истовремено бити присутно у етру на блиским фреквенцијама (за разлику од варничног радија где је једна радио-станица заузимала широки опсег спектра).
  • Едвин Армстронг је пронашао радио са фреквентном модулацијом, па је сада сигнал био отпорнији на интерференцију произведену електричном опремом и на атмосферске утицаје.

Историја[уреди]

Најраније радио станице су биле једноставно радиотелеграфски системи и нису преносили звучни сигнал. Да би аудио емисија била могућа, морало је доћи до развоја електронских уређаји за детекцију и амплификацију.

Термоелектронску цев је изумео 1904. године енглески физичар Џон Амброз Флеминг. Он је развио уређај који је назвао „осцилациони вентил“ (пошто је пропуштао струју у само једном смеру). Загрејано влакно, или катода, је имала способност термоелектронске емисије електрона који су текли до плочасте електроде (или аноде) кад би се применио висок напон. Електрони, међутим, нису могли да иду у супротном смеру попто плоча није била загревана и стога није имала способност термоелектронске емисије електрона. Касније позната као електровакумска диода, она се користила као исправљач наизменичне струје и као радио таласни демодулатор.[1] Ово је знатно побољшао кристални сет који је исправљао радио сигнал користећи једну рану диоду у чврстом стању базирану на кристалу и такозваним кристалном детектору. Међутим, оно што је још увек недостајало је био појачивач.

Триоду (напуњену паром живе са контролном мрежом) је патентирао 4 марта 1906. аустријанац Роберт фон Либен.[2][3][4] Независно од тога, 25. октобра 1906,[5][6] Ли де Форест је патентирао његов троелементни аудион.[7][8][9] Неки извори сматрају овај изум првом триодом.[10][11][12][13][14] То није нашло практичну прмену до 1912. кад се њену појачавачку способност препознали истраживачи.[15]

Око 1920, технологија је сазрела у довољној мери да је радио емитовање брзо постајало одрживо.[16][17] Један од првих аудио преноса који би се могао назвати емитовањем је извео на Бадње вече 1906. године Реџиналд Фесенден, мада неки аутори то оспоравају.[18] Док су многи рани истраживачи покушали да направе системе сличне радиотелефонским уређајима помоћу којих само два учесника могу да комуницирају, било је других који су намеравали да трансмитују широј публици. Чарлс Херолд је започео емитовање у Калифорнији 1909. године и преносио је аудио сигнале следеће године. (Херолдова станица је коначно постала KCBS).

У Хагу, Холандија, станица PCGG је почела са емитовањем 6. 11. 1919, што је вероватно чини првом комерцијалном радио-дифузном станицом. Године 1916, Франк Конрад, један електроинжењер запослен у Westinghouse Electric Corporation, почео је емитовање из његове гараже у Вилкинсбергу у Пенсилванији) са позивним словима 8XK. Касније се станица преселила на врх зграде Вестингхаусове фарике у источном Питсбургу у Пенсилванији). Веstinghаus је поновно лансирао станицу као KDKA дан 2. 11. 1920, као прву комерцијално лиценцирану радио станицу у Америци.[19] Ознака комерцијалног емитовања потиче од типа лиценце за емитовање; рекламе нису емитоване до након неколико година касније. Прву лиценцирану емисију у Сједињеним Државама је урадила станица KDKA, што је било у контексту Хардинг/Коксових председничких извора. Монтреалска станица која је постала CFCF је почела емисионо програмирање дана 20. маја 1920, а Детроитска станица која је постала WWJ је почела с програмским емитовањем дана 20. августа 1920, мада ни једна од њих није имала лиценцу у то време.

Године 1920, бежично емитовање за забаву је започету у UK са Марконијевог истраживачког центра 2MT у Ритлу у близини Челмсфорда у Енглеској. Позната емисија из Марконије радне фабрике у Њу Стриту у Челмсфорду је прославила сопрано даму Нели Мелбу дана 15. јуна 1920, кад је она певала две арије и њен познати трил. Она је била први уметник међународног реномеа који је учествовао у директној радио емисији. Станица 2MT је почела са емитовањем регуларног забавног програма 1922. године. Станица BBC је настала 1922, а добила је Краљевску повељу 1926. године, чиме је постала први национални емитер на свету,[20][21] чему је следила станица Чешки радио и други европски емитери 1923. године.

Радио Аргентина је почела са регуларним планским трансмисијама из Teatro Coliseo у Буенос Ајресу дана 27. августа 1920. Ова станица је добила лиценцу 19. новембра 1923. Кашњење је било узроковано недостатком званичног аргентинског поступака лиценцирања пре тог датума. Ова станица је наставила с регуларним емитовањем забавног и културног садржаја током неколико деценија.[22]

Радио у образовању је ускоро следео и колеџи широм САД су почели да уводе курсеве радио емитовања у њихове наставне планове и програме. Кари колеџ у Милтону, Масачусетс је увео један од првих наставних смерова за емитовање 1932. године, кад је колеџ успоставио сарадњу са WLOE у Бостону ради израде студентских радио програма.[23]

Електромагнетни спектар[уреди]

Електромагнетни спектар и дијаграм преноса.

Радио-таласи су облик електромагнетног зрачења, који се стварају када се било који наелектрисани објекат (у радио преносу електрон) убрза са фреквенцијом која лежи у радијском фреквентном опсегу (RF) електромагнетног спектра. У радију ово убрзавање изазива наизменична струја у антени. Радио-таласи заузимају опсег од неколико десетина Hz до 300 GHz, иако комерцијално важне примене користе мали део овог спектра.

  • ELF: 3 Hz - 30 Hz
  • SLF: 30 Hz - 300 Hz
  • ULF: 300 Hz - 3 kHz
  • VLF: 3 kHz - 30 kHz
  • LF: 30 kHz - 300 kHz
  • MF: 300 kHz - 3 MHz
  • HF: 3 MHz - 30 MHz
  • VHF: 30 MHz - 300 MHz
  • UHF: 300 MHz - 3 GHz
  • SHF: 3 GHz - 30 GHz
  • EHF: 30 GHz - 300 GHz

Остале врсте електромагнетног зрачења, са фреквенцијама изнад радио-фреквентног опсега, су микроталаси, инфрацрвено зрачење, видљива светлост, ултраљубичасто зрачење, икс-зраци и гама зрачење. Пошто је енергија појединачног фотона у RF опсегу премала да избије електрон из атома, радио-таласи се класификују као нејонизуће зрачење.

Нилсен Аудио, раније познат као Арбитрон, америчка је компанија која извештава о радио публици, дефинише „радио станицу“ као: АМ или ФМ станицу коју је лиценцирала влада; ХД радио (примарну или мултикаст) станицу; пренос преко интернета постојеће станице коју је влада лиценцирала; један од сателитских радио канала из XM сателитског радија или Сиријус сателитског радија; или потенцијално станицу која није лиценцирана.[24]

Референце[уреди]

  1. Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: Early devices and the rise of radio communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 41—43. doi:10.1109/MIE.2012.2182822. 
  2. [1] DRP 179807
  3. Tapan K. Sarkar (ed.) "History of wireless", John Wiley and Sons. 2006. ISBN 978-0-471-71814-7. стр. 335.
  4. Okamura, Sōgo, ур. (1994). History of Electron Tubes. IOS Press. стр. 20. ISBN 978-90-5199-145-1. 
  5. [2] Patent US841387 from 10/25/1906
  6. U.S. Patent 879,532
  7. De Forest patented a number of variations of his detector tubes starting in 1906. The patent that most clearly covers the Audion is САД патент 879532, Space Telegraphy, filed January 29, 1907, issued February 18, 1908
  8. De Forest, Lee (1906). „The Audion; A New Receiver for Wireless Telegraphy”. Trans. of the AIEE. American Institute of Electrical and Electronic Engineers. 25: 735—763. doi:10.1109/t-aiee.1906.4764762. Приступљено 7. 1. 2013.  The link is to a reprint of the paper in the Scientific American Supplement, No. 1665, November 30, (1907). стр. 348-350, copied on Thomas H. White's United States Early Radio History website
  9. Godfrey, Donald G. (1998). „Audion”. Historical Dictionary of American Radio. Greenwood Publishing Group. стр. 28. Приступљено 7. 1. 2013. 
  10. Okamura, Sōgo (1994). History of Electron Tubes. IOS Press. стр. 17—22. ISBN 978-90-5199-145-1. 
  11. Amos, S. W. (2002). „Triode”. Newnes Dictionary of Electronics, 4th Ed. Newnes. стр. 331. Приступљено 7. 1. 2013. 
  12. Hijiya, James A. (1992). Lee de Forest. Lehigh University Press. стр. 77. ISBN 978-0-934223-23-2. 
  13. Lee, Thomas H. (2004). Planar Microwave Engineering: A Practical Guide to Theory, Measurement, and Circuits. Cambridge University Press. стр. 13—14. ISBN 978-0-521-83526-8. 
  14. Hempstead, Colin; Worthington, William E. (2005). Encyclopedia of 20th-Century Technology, Vol. 2. Taylor & Francis. стр. 643. ISBN 978-1-57958-464-1. 
  15. Nebeker, Frederik (2009). Dawn of the Electronic Age: Electrical Technologies in the Shaping of the Modern World, 1914 to 1945. John Wiley & Sons. стр. 14—15. ISBN 978-0-470-40974-9. 
  16. „The Invention of Radio”. 
  17. Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: the conquest of analog communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 52—54. doi:10.1109/MIE.2012.2193274. 
  18. Fessenden — The Next Chapter RWonline.com
  19. Baudino, Joseph E; Kittross, John M. (1977). „Broadcasting's Oldest Stations: An Examination of Four Claimants”. Journal of Broadcasting: 61—82. Архивирано из оригинала на датум 6. 3. 2008. Приступљено 18. 1. 2013. 
  20. „Callsign 2MT & New Street”. 
  21. „BBC History – The BBC takes to the Airwaves”. BBC News. 
  22. Atgelt, Carlos A. "Early History of Radio Broadcasting in Argentina." The Broadcast Archive (Oldradio.com).
  23. Curry College - Home
  24. „What is a Radio Station?”. Radio World. стр. 6. 

Литература[уреди]

  • Briggs Asa. The History of Broadcasting in the United Kingdom (Oxford University Press, 1961).
  • Crisell, Andrew. An Introductory History of British Broadcasting (2002) excerpt
  • Ewbank Henry and Lawton Sherman P. Broadcasting: Radio and Television (Harper & Brothers, 1952).
  • Fisher, Marc. Something In The Air: Radio, Rock, and the Revolution That Shaped A Generation (Random House, 2007).
  • Hausman, Carl, Messere, Fritz, Benoit, Philip, and O'Donnell, Lewis, Modern Radio Production, 9th ed., (Cengage, 2013)
  • Head, Sydney W., Christopher W. Sterling, and Lemuel B. Schofield. Broadcasting in America." (7th ed. 1994).
  • Lewis, Tom (1991). Empire of the Air: The Men Who Made Radio. 1st ed., New York: E. Burlingame Books. ISBN 978-0-06-018215-1.  "Empire of the Air: The Men Who Made Radio" (1992) by Ken Burns was a PBS documentary based on the book.
  • Pilon, Robert, Isabelle Lamoureux, and Gilles Turcotte. Le Marché de la radio au Québec: document de reference. [Montréal]: Association québécoise de l'industrie du dique, du spectacle et de la video, 1991. unpaged. N.B.: Comprises: Robert Pilon's and Isabelle Lamoureux' Profil du marché de radio au Québec: un analyse de Média-culture. -- Gilles Turcotte's Analyse comparative de l'écoute des principals stations de Montréal: prepare par Info Cible.
  • Ray, William B. FCC: The Ups and Downs of Radio-TV Regulation (Iowa State University Press, 1990).
  • Russo, Alexan der. Points on the Dial: Golden Age Radio Beyond the Networks (Duke University Press; 2010) 278 pages; discusses regional and local radio as forms that "complicate" the image of the medium as a national unifier from the 1920s to the 1950s.
  • Scannell, Paddy, and Cardiff, David. A Social History of British Broadcasting, Volume One, 1922-1939 (Basil Blackwell, 1991).
  • Schramm, Wilbur, ed. The Process and Effects of Mass Communication (1955 and later editions) articles by social scientists
    • Schramm, Wilbur, ed. Mass Communication (1950, 2nd ed. 1960); more popular essays
  • Schwoch James. The American Radio Industry and Its Latin American Activities, 1900-1939 (University of Illinois Press, 1990).
  • Stewart, Sandy. From Coast to Coast: a Personal History of Radio in Canada. (Entreprises Radio-Canada, 1985). xi, 191 p., ill., chiefly with b&w photos. ISBN 978-0-88794-147-4. 
  • Stewart, Sandy. A Pictorial History of Radio in Canada (Gage Publishing, 1975). v, [1], 154 p., amply ill. in b&w mostly with photos. SBN 7715-9948-X
  • White Llewellyn. The American Radio (University of Chicago Press, 1947).
Патенти

Спољашње везе[уреди]