Pređi na sadržaj

Okita Sodži

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Okita Sodži (沖田 総司)
Vojna karijera
SlužbaPorodica Okita
Šinsengumi
Kondo Isami
1863–1868.
ČinPomoćnik zamenika komandira, kapetan prve jedinice
KomandantŠinsengumi
Učešće u ratovimaBošin rat (Bitka na Toba-Fušimi)
Kasniji radInstruktor kendžucua

Okita Sodži (jap. 沖田総司, translit. Okita Sōji; 1842. ili 1844 – 19. jul 1868) bio je kapetan prve jedinice Šinsengumija, specijalne policije oformljene u Kjotu tokom kasnog Tokugava šogunata. Poznat je kao jedan od najboljih mačevalaca u odredu.

Rani period[uredi | uredi izvor]

Rođen je pod punim imenom kao Okita Sodžiro Fudživara no Harumasa 1842. ili 1844. godine u samurajskoj porodici okruga Širakava.[1] Porodica mu je imala dobru reputaciju samuraja. Njegov pradeda bio je Okita Kanemon a njegod deda Okita Sanširo. Njegov otac Okita Kacudžiro, umro je 1846. sa sobom ostavivši troje dece. Osim Sodžira, koji je bio najmlađi, imao je i dve ćerke: Micu (1833.–1907) i Kin (1836.–1908). Njegova sestra Micu koja je imala velikog udela u njegovom obrazovanju udala se za Rintara, sina kojeg je porodica Okita usvojila kao svog, dok je nju posle smrti svog oca usvojio Kondo Šusuke, treći majstor „Tennen Rišin-rju“ mačevalačkog stila. Okita sa svojih 8 godina počinje da vežba u „Šieikan“ dodžou Konda Šusukea a tamo upoznaje i Kondo Isamija budućeg vođu jediice Šinsengumi. Okita se pokazao izuzetno nadarenim za tehnike mačevanja, savladavši sve tehnike do svoje osamnaeste godine.[2]

Godine 1861, Okita postaje glavni trener-učitelj (džukutou) u Šieikanu. Iako su ga često opisivali kao iskrenu, učtivu i dobroćudnu osobu, prema svojim učenicima umeo je da bude strog i preke naravi.[3]

Period u Šinsengumiju[uredi | uredi izvor]

Pre nego što ode za Kjoto 1863. godine, Okita menja svoje puno ime u "Okita Sodži Fudživara no Kanejoši". Postaje jedan od vođa Šinsengumija i dobija rank Fukučo Džokin (Pomoćnik/zamenik kapetana)[4] Okita Rintaro, takođe učenik Tennen Rišin-rju škole mačevanja postaje komandant „Šinčogumija“ (sestrinska jedinica stacionirane u gradu Edu).[5]

Okita je bio jedan od najmlađih članova jedinice (Todo Heisuke je bio najmlađi), a smatra se i da je bio jedan od članova umešanih u ubistvo Serizava Kamoa (jednog od originalnih komandanta Šinsengumija) i Učijama Hikodžira 1863. godine.[6]

Jednako vešt sa šinaijem, bokenom, i katanom, njegova jedinstvena tehnika nazivana je među poznavaocima Mumjo-ken [7] (tehnika kojoj se u jednom zahvatu seče protivnikov vrat i oba ramena)[8] Tehnika Mumjo-ken bila je njegov lični izum ali uzima se kao mogućnost da je na nju uticala Hidžikatina tehnika „Hirazuki“.

Uvreženo je mišljenje da je Okitina bolest - tuberkuloza, otkrivena kada se onesvestio tokom borbe kod Ikedaje što je najčešće prikazano u serijama koje prate ovu jedinicu i istorijski period. Drugi izvori govore da je od ove bolesti oboleo nakon te akcije. Obe teorije mogu biti istinite budući da je tuberkuloza bolest koja može ubiti veoma brzo (u roku od nekoliko nedelja) ali i sporo (nekoliko godina). Međutim u ovom periodu istorije, ljudi oboleli od ove bolesti nisu živeli duže od godinu dana, a u vremenu Okitinog osvešćivanja pa sve do njegove smrti prošlo bi četiri godine. Neki istraživači veruju da se Okita srušio usled anemije ili sunčanice ali pravi razlog ostaje i dalje nepoznat. Osim tog slučaja pogrešno se veruje da je Okita ubio Jošida Tošimaroa tokom napada na Ikedaju, to je samo deo romansirane fikcije i ta tvrdnja se smatra netačnom.[9]

Pozivajući se na neke romane, mnogi veruju da su Okita i Hidžikata bili kao braća. Sudeći po istorijskim činjenicama, Jamanami Keisuke je bio taj koji je Okiti više bio kao brat i kada je Jamanami prekršio jedan od pravila Šinsengumi jedinice, pokušajem da dezertira, bio je prinuđen (od strane Hidžikate) da izvrši sepuku. Okita je bio pomagač (sekundant) u rituelnom samoubistvu 1865. godine koje je opisano kao izuzetno bolan period koji je obeležio njegov kratak život.[10] Ne postoji nijedan čvrst dokaz koji bi mogao da ukaže da su Hidžikata i Okita bili bliski pa je njihov pravi odnos deo istorijske debate.

Godine 1865, Okita postaje kapetan prve jedinice Šinsengumija, usput obavljajući posao kendžucu instruktora.[11] Tokom iste godine dobija preporuku od Kondo Isamija da postane peti majstor Tennen Rišin-rju stila.[12]

Iako je manje verovatno da je istinito, bilo je glasina da je Okita bio vlasnik čuvene katane „Kikuiči-mondži“ dok je zaista potvrđeno da je posedovao set od katane i vakizašija „Kaga Kijomicu“.[13]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Tokom Bošin rata, posle bitke na Toba-Fušimi, Okita odlazi u bolnicu Macumoto Džuna u Edu.[14] Nakon toga useljava se u kuću gde živi sa svojom sestrom Micu, njenim mužem Rintarom i njihovom decom. Kad su se snage šogunata (uključujući i Šinsengumije i Šinčogumije) povukle u region Tohoku, Okita ostaje sam u Edu.[15] Datuma 19. jula 1868. (30 dana, petog meseca po lunarnom kalendaru) Okita umire od tuberkuloze. Iste noći ga sahranjuju u Senso-dži hramu u Tokiju pod imenom koji je dobio po rođenju. Iako je danas na istom mestu, Okitin grob nije dostupan za javnost a poseta je dozoljena samo jednom godišnje i to u julu kada nadređeni hrama to dozvole.[16]

Smatra se da je Okita imao 25 godina kad je umro ali je ta pretpostavka bazirana na iformaciji da je rođen 1844. Budući da je pravi datum rođenja još uvek nepotvrđen i da je Okita rođen možda dve godine ranije, ta tvrdnja se ne može potvrditi.

Ime[uredi | uredi izvor]

U periodu kada su mnogi ljudi imali samo jedno ime (prestavnici nižih klasa popute zemljoradnika nisu imali pravo na prezime), Okita, kao deo porodice uglednih samuraja mogao je da se pohvali da je imao puno ime i prezime. "Okita" (沖田) bilo je njegovo zvanično prezime, dok je "Sodžiro", kasnije "Sodži" (総司) njegovo ime. U japanskoj kulturi je da se ime predstavlja i potpisuje prvo prezimenom pa tek imenom što nije slučaj i u zapadnoj kulturi. Fuđivara (藤原) označava pripadnost klanu (prezime njegovih potomaka), a „Kanejoši“ (房良) je bilo njegovo „džicumei“ ime (nešto kao srednje ili drugo ime u zapadnoj kulturi). I dalje nije potvrđen tačan period kada je promenio ime u „Okita Sodži Fudživara no Kanejoši“ (period od 1861-1863) ali postoji teorija da je to uradio zato što su ga ljudi oslovljavali sa „So-dži“ (skraćeno od imena Sodžiro). Umesto punog imena, ljudi su ga zvali Okita Sodži ili Okita Sodži Kanejoši. U pisanju koristio je „Fudživara no Kanejoši“ ili „Okita Kanejoši“ (karakterima napisano poput inicijala).

Okita u popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Kao i ostali članovi Šinsengumija, Okita je masovno korišćen u popularnoj kulturi kao istorijska ličnost ali i kao inspiracija za izmišljene likove u serijama, filmovima, mangama, animeima i ostalim medijima.

U godišnjim taiga dramama koje već decenijama pravi nacionalna televizija Japana o svojim istorijskim ličnostima i događajima, Okita se pojavljuje u drami iz 2004. godine pod nazivom „Šinsengumi!“ gde ga je igrao glumac Tacuja Fudživara. Nakratko se pojavljuje i u taiga seriji „Rjomaden“ iz 2009. godine.

Okita je glavni lik i narator u anime/manga serijalu „Peacemaker Kurogane“. Protagonista je kratkog stripa Because Goodbyes are Coming Soon, od Jukimure Makoto.

Pominje se u manga/anime serijalu „Rurouni Kenshin“ koje prati događaje Meidži obnove, a sporedan je lik i u serijalu „Bakumatsu Kikansetsu Irohanihoheto“.

Pojavljuje se i u delima: „Ghost Sweeper Mikami“, „Shura no Toki“, „Kaze Hikaru“, „Kido Shinsengumi: Moeyo Ken“, kao i u mnogim drugim.

U duhovitom serijalu Gintama lik Okita Sogoa je inspirisan njegovom ličnošću.

Okita se pojavljuje i u igricama poput Kengo: The legend of the 9 samurai, „Shinsengumi Gunrou-den“, „Fu-un Shinsengumi“, „Bakumatsu Renka Shinsengumi“, „Chaos Wars“, „Hakuouki: Shinsengumi Kitan“.

Jedan od likova je u filmu „Tabu“ iz 1999. godine.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ *Oji, Kazuko. Okita Soji wo Aruku. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1989). str. 58–59.
  2. ^ *Mori, Makiko. Okita Soji Feature. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1999). str. 9–11.
  3. ^ *Mori, Makiko. Okita Soji Feature. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha, (1999). str. 27–.28
  4. ^ *Oji, Kazuko. Okita Soji wo Arukui. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1989). str. 111.
  5. ^ *Mori, Makiko. Okita Soji Feature. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1999). str. 52.
  6. ^ *Oji, Kazuko. Okita Soji wo Aruku. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1989). str. 132.
  7. ^ *Kimura, Sachihiko. Shinsengumi to Okita Sōji. Tokyo: PHP Interface. (2002). str. 29.
  8. ^ *Oji, Kazuko. Okita Soji wo Aruku. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1989). str. 20.
  9. ^ *Mori, Makiko. Okita Soji Feature. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1999). str. 92—98.
  10. ^ *Mori, Makiko. Okita Soji Feature. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1999). str. 78.
  11. ^ *Oji, Kazuko. Okita Soji wo Aruku. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1989). str. 175.
  12. ^ *Mori, Makiko. Okita Soji Feature. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1999). str. 132.
  13. ^ *Oji, Kazuko. Okita Soji wo Aruku. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1989). str. 96.
  14. ^ *Oji, Kazuko. Okita Soji wo Aruku. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1989). str. 235.
  15. ^ *Mori, Makiko. Okita Soji Feature. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1999). str. 170–171.
  16. ^ *Oji, Kazuko. Okita Soji wo Aruku. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha. (1989). str. 252.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Окита_Соџи&oldid=27438840”