Manga

Из Википедије, слободне енциклопедије
Vikipe Tan — maskota mangi i anima na Vikipediji
Fuvafuva-čan

Manga (kandži 漫画; hiragana まんが; katakana マンガ?), japanska je reč za stripove (koji se ponekad nazivaju i komik コミック) i karikature.[1][2][3] Izvan Japana, uglavnom se koristi kao naziv za japanske stripove. Od 2006. godine, mange su postale tržište koje obrće milijarde dolara.

Manga se razvila od mešavine japanskog umetničkog pravca zvanog ukijo-e i stranih stilova crtanja, a osnovne karakteristike današnjeg izgleda nastale su ubrzo po završetku II svetskog rata.[4] Uglavnom su crno-bele, sa izuzetkom korica i prvih nekoliko stranica, a retke su one kod kojih su sve strane u boji.

Najpopularnije mange često doživljavaju adaptaciju u vidu animea čim se za to pojavi interes na tržištu. Mange se među manje upućenima često nazivaju animama, i obrnuto. Adaptirane priče se često modifikuju na način kojim će imati veću prođu na mejnstrim tržištu.

Iako to nije uobičajeno, ponekad se po originalnim animama prave mange, kao što su recimo Gundam (Gandem), Neon Genesis Evangelion (Neon Dženezis Evangelion), Cowboy Bebop (Kauboj Bibop) i Tenchi Muyo (Tenči Mujo). Uobičajeno je da originalne mange i anime pored japanskog naziva sadrže i englesku verziju naslova ili da imaju engleski naziv transkribovan na japanski.[5]

Koreni[уреди]

Manga u bukvalnom prevodu znači "slučajne (ili ćudljive) slike)". Reč je ušla u običajenu upotrebu krajem XVIII veka sa izdanjima poput radova Suzuki Kankeijevog Mankaku zuihitsu (Mankaku Zuhicu, 1771) i Santo Kjodenove slikovnice Shiji no yukikai (Šidži no jukikaji, 1798). Početkom XIX veka to su Aikava Minvin Manga hyakujo (Manga Hjakudžo, 1814) i slavna Hokusai manga u kojoj su se nalazili izabrani crteži poznatog ukijo-e umetnika Kacušika Hokusaija. Međutim, giga (doslovno "smešne slike"), naročito chōjū jinbutsu giga (鳥獣人物戯画 — doslovno "smešne slike ljudi i životinja") crtanih u XII veku od strane različitih umetnika, sadrže dosta karakteristika mange, kao što su važnost priče i umetnički uprošćene linije.

Manga se razvila iz mešavine ukijo-e stila i stranih artističkih pokreta. Kada su Sjedinjene države započele trgovinu sa Japanom, Japan je ušao u period ubrzane modernizacije i globalizacije, tako da su doveli inostrane umetnike da poduče japanske studente stvarima kao što su linija, forma i boja, na koje se u ukijo-e pravcu nije toliko obraćala pažnja jer je ideja koja se krije iza slike bila mnogo važnija od nje same. Manga je u ovom periodu bila nazivana ponči-e (Punch-picture) i poput svog britanskog dvojnika, magazina Punch (Panč), sastojala se od humorističkih i politički satiričnih slika, malog formata od jedne ili četiri slike.

Slike kupača iz Hokusai mange.

Između kraja Meidži perioda i početka II svetskog rata, najpoznatije mange uključivale su radove Rakuten Kitazave i Ipei Okamotoa. Rakuten Kitazava bio je učenik Frenka A. Nankivela, australijskog umetnika. Sarađivao je sa Džidži Šimpoom sa kojim ga je upoznao Jukiči Fukuzava. Nakon toga, Rakuten je objavio poznate komične stripove kao što su Tagosakuov i Mokubin izlet u Tokio (田吾作と杢兵衛の東京見物, Tagosaku to Mokubē no Tōkyō-Kenbutsu) i Neuspesi Kidoro Haikare (灰殻木戸郎の失敗, Haikara Kidorō no Sippai), oba iz 1902. godine. Ipei Okamoto je osnivač prve asocijacije crtača u Japanu — Nippon Mangakai. Njegovi manga manbun radovi, kao što je Život čoveka (人の一生, Hito no Isshō) iz 1921. godine, bile su uzor za fantastične mange koje su se kasnije pojavile.

Osamu Tezuka, začetnik moderne mange[уреди]

Manga kakvu ljudi poznaju u XX i XXI veku nastala je kada je Dr Osamu Tezuka, naširoko poznat kao otac mange zasnovane na priči, postao popularan. Godine 1945, Tezuka koji je studirao medicinu, video je ratni propagandni animirani film Momotarou Uminokaihei na čiji je stil vidno uticala Disneyjeva (Volt Dizni) Fantazija. Tezuku je ovaj film veoma inspirisao, tako da je odlučio da postane strip crtač, što je u to vreme (pa čak i danas) bila nezamisliva stvar za jednog doktora medicine. Kasnije je komentarisao da je razlog zbog koga je upisao medicinu jednim delom bio taj kako bi izbegao vojnu obavezu i da zapravo nije voleo da vidi krv.

Tezuka je uveo filmsko pripovedanje i likove čije je pojavljivanje u kraćim epizodama stripa deo veće pripovedačke celine. Jedini tekst u Tezukinim stripovima su dijalozi između likova, što je stripovima dalo kvalitet filma. Uveo je i diznijevske facijalne ekspresije kod kojih su oči, usta, obrve i nos likova povremeno previše izraženi, što ih je činilo veoma upečatljivim, a njegov rad veoma popularnim. Ovo je donekle oživelo staru ukijo-e tradiciju u kojoj je slika pre proizvod ideje nego stvarne fizičke realnosti.

Njegovi stripovi su prvobitno objavljivani u dečjim magazinima, ali su ubrzo prerasli u zasebna nedeljna i mesečna strip izdanja. Tezuka je u svojim stripovima obradio skoro sve filmske žanrove svog vremena. Njegove mange idu od akcione avanture (Kimba − Beli lav, ili Leo kralj džungle) do ozbiljne drame (Crni Džek) te naučne fantastike (Moćni Atom, poznatiji kao Astro Boy (Astro Boj), horora (Dororo, čovek sa tri oka). Iako je na zapadu uglavnom poznat kao tvorac Astro Boja, mnoge od njegovih mangi poseduju veoma ozbiljnu radnju, a ponekad i mračne tonove. Recimo, Atoma (Astro Boya) je stvorio ožalošćeni naučnik koji je želeo da napravi imitaciju svog preminulog sina, da bi kasnije napustio dečaka; Kimbinog oca su ubili lovci, a sukob između čoveka i prirode je glavna tema stripa; Hijakimaru u Dodorou je rođen delimično obogaljen jer je je njegov otac ponudio četrdeset osam dela Dodoroovog tela četrdeset osmorici demona dok je ovaj bio beba.

Neki ipak kritikuju preteranu upotrebu dramatizacije u njegovim pričama. Kako je manga generacija dece odrastala, tako je raslo i tržište mangi koja je ubrzo postala jedan od glavnih kulturnih uticaja Japana. Tezuka je radio i na društvenom prihvatanju mange. Njegova doktorska diploma i ozbiljne priče bile su korisne za odbijanje kritika po kojima su mange vulgarne i nepodobne za decu. Bio je mentor velikom broju važnih strip crtača, kao što su Fudžiko Fudžio (tvorac Doramona), Fudžio Akacuka i Šotaro Išinomori.

Gekiga[уреди]

Još jedan važan pravac u mangi bio je gekiga ("dramatične slike"). Između 1960-ih i 1970-ih postojale su dve strip struje. Prva, u obliku mange, bila je bazirana na prodaji antologijskih magazina koji su sadržavali desetine naslova. Druga, gekiga, bila je bazirana na obliku iznajmljivanja kompletne "knjige" sa samo jednim naslovom. Mange su se pojavljivale u nedeljnim i dvonedeljnim publikacijama, tako da je produkcija bila brza, sa poštovanjem rokova. Vremenom je većina manga autora prihvatila Tezukin stil crtanja, gde su likovi crtani jednostavno, ali sa prenaglašenim izrazima lica, sa karakterističnim ogromnim okruglim očima, što je u inostranstvu postalo asocijacija za japanski strip.

Kontrast je bila gekiga, koja je imala kompleksniju i zreliju radnju i veću posvećenost pri izradi svake stranice. Zbog ovoga je smatrano da gekiga ima mnogo veću umetničku vrednost. Međutim, gekigin model iznajmljivanja knjiga ugasio se '70-ih godina, dok su crtači mange značajno poboljšali svoj kvalitet. Konačno, gekiga se pripojila mangi i danas se pod ovim imenom misli na mangu koja nema komični crtež. Verovatno najpoznatija manga gekiga stila je Akira.

Međutim, gekiga nije uticala na samo na vizuelni stil mange: nakon '70-ih, pojavile su se mange koje su imale slike i dijaloge namenjene starijoj publici. Mnoge su imale značajan broj slika sa scenama seksa i nasilja, a bile su namenjene tinejdžerima: za razliku od Tezukinog vremena deca su sada imala mnogo veći džeparac, tako da su mogli sami da kupe mangu, umesto da traže od roditelja da im je kupe. Zbog toga izdavači mange nisu morali da prilagođavaju svoje stripove mišljenju roditelja. Povrh svega, dominacija nedeljnih serijala dovela je do toga da mange značajno postanu "petparačke priče", sa velikom količinom nasilja i golotinje (prevashodno, iako ne samo, namenjene dečacima). Reprezentativni naslovi ovog žanra bili su Harenchi Gakuen (Harenči Gakuen), Goa Nagaija i Makoto-chan (Makoto Čan) Kazua Umezua, oba sa obiljem krvi, golotinje i vulgarnih šala. Slično kao i u Sjedinjenim Državama tokom "Strip panike" '40-ih i '50-ih, nastavnici i roditelji žalili su se na sadržaj mangi, ali za razliku od SAD-a nije bilo pokušaja da se osnuje kontrolni odbor poput Comics Code Authorityja (Komiks koud autoriti). Interesantno je da su manga časopisi "za decu" '70-ih imali mnogo više vulgarnih tema (zahvaljujući tome što je u to vreme to bio jedini dostupni štampani format), ali '80-ih i '90-ih, su se pojavili novi časopisi namenjeni tinejdžerima.

Kulturološki uticaj[уреди]

U Japanu je prodaja stripova mnogo veća nego bilo gde u svetu. Nekoliko glavnih manga časopisa koje sadrže desetak epizoda različitih autora, nedeljno prodaju po nekoliko miliona kopija. Manga je podjednako cenjena i kao umetnička forma, i kao popularna literatura, mada još uvek nije dostigla prihvatanje poput onog kakvo imaju muzika ili film. Međutim, opšte odobravanje Hajao Mijazakijevih anima i nekih manga, značajno menja pogled na animu i mangu, približavajući ih statusu "viših umetnosti". Najveću zaradu u istoriji japanske kinematografije, od 30,4 milijardi jena, ostvario je Mijazakijev Začarani grad (千と千尋の神隠し Sen to Chihiro no Kamikakushi).[6]

U Americi su mnoge mange kritikovane da su nasilne ili sa mnogo seksa. Na primer, filmske adaptacije mangi poput Ubice Ičija ili Starog momka su u Sjedinjenim Državama zabranjene za mlađe od 18 godina. Međutim, nije bilo zvaničnih pokušaja da se donesu zakoni o tome šta sme, a šta ne sme biti prikazano u mangi, osim nejasnih zakona o pristojnosti koji kažu da "preterano skaradni materijal ne sme da se prodaje". Ova sloboda omogućila je autorima da prave mange za svaku starosnu grupu, sa ogromnim brojem različitih tema.

Manga stil[уреди]

Popularni prepoznatljivi stil mange je veoma karakterističan. Važnost je obično stavljena na liniju umesto na formu, a pripovedanje i raspored panela razlikuje se od američkog i evropskog stripa. Paneli i table se po pravilu čitaju zdesna na levo, u skladu sa japanskim pravopisom. Međutim, neki inostrani izdavači menjaju smer čitanja sleva na desno, tako što stranice štampaju "kao u ogledalu". Mnogi čitaoci, pa čak i sami autori, kritikuju ovakav način izdavaštva tvrdeći da se time menjaju njihove originalne namere. Recimo, dešnjaci postaju levoruki, natpisi postaju nečitljivi itd.

Impresionističke pozadine su uobičajene, kao i scene u kojima su umesto likova prikazani delovi eksterijera. Dok crtež može biti neverovatno realan ili komičan, primetno je da likovi imaju velike oči (ženski likovi uglavnom imaju veće oči od muških), male noseve, sićušna usta i ravna lica. Velike oči su postale sastavni deo mange i anime od 1960. kada je Osamu Tezuka (vidi gore) počeo da ih crta na taj način, kopirajući stil Disneyjevih crtanih filmova.

Balončići za dijaloge: Postoji nekoliko vrsta balončića, od kojih su neki jedinstveni. Ivice balončića menjaju se u zavisnosti od raspoloženja onoga ko ih izgovara. Na primer, kada je neko besan, njegov balončić ima oštre, eksplozivne ivice. Takođe, manga obično ne prati zapadnjački način stripskog govora — balončići nemaju dugačke jezičke uperene u onoga ko izgovara tekst, kao ni više malih balončića koji izlaze iz većeg kada neko razmišlja. Ovakva vrsta balončića upotrebljava se kada neko šapuće, što može da zbuni inostrane čitaoce.

Brze linije: U akcionim scenama, pozadina će obično biti pokrivena preciznim linijama koje se kreću u tačno određenom pravcu i dočaravaju pokret. Ove linije mogu se primeniti i na likove, kako bi prikazale pokrete njihovih tela (pre svega udova). Ovaj stil, naročito u pozadini, pojavljuje se u većini akcionih mangi.

Mini flešbekovi: Mnogi crtači uzimaju kopije segmenata iz ranijih poglavlja i ubacuju ih u priču u vidu flešbeka (obično su malo retuširani tamnijim tonovima kako bi se razlikovali od centralne radnje). Ovo se smatra konvencionalnom metodom za podsećanje na glavne događaje u stripu. Scene u kojima junaku prolaze kroz misli događaji iz njegovog života, često su prikazane na dve strane, sa pozadinom koja se u celosti sastoji od segmenata iz ranijih poglavlja.

Apstraktni pozadinski efekti: Ovo uključuje grafičko senčenje u pozadini i služi da uputi ili naglasi na vrstu zapleta. Takođe može da služi da opiše psihičko stanje lika.

Simboli: Određeni vizuelni simboli razvili su se tokom godina i postali uobičajeni način naglašavanja emocija, fizičkog stanja ili raspoloženja. Sledi kratak pregled osnovnih manga simbola i njihove upotrebe:

  • Preuveličana kapljica znoja na glavi, obično ukazuje na zbunjenost, nervozu i nesigurnost.
  • Velika, okrugla oteklina, ponekad i veličine bejzbol lopte, je preuveličavanje oteklina koje nastaju nakon povrede.
  • Kada nekome naglašeno curi krv iz nosa, znači da je seksualno uzbuđen.
  • Nabubrele vene, obično prikazane na čelu, naglašavaju da je lik besan ili iznerviran.
  • Obrazi osenčeni malim paralelnim crticama, upućuju na to da je nekome neprijatno ili da ga je sramota.
Stranica iz mange Marmalade Boy, volume 1 (japansko izdanje)

Manga format[уреди]

Manga časopisi obično sadrže po nekoliko serijala koji uporedo izlaze u jednom izdanju, na 20−40 stranica po broju. Ovi manga časopisi, ili "antologijski časopisi, (neformalno i "telefonski imenici"), obično se štampaju na novinskom papiru lošijeg kvaliteta i najčešće imaju između 200 i 850 stranica. Manga časopisi sadrže i stripove koji se ne nastavljaju već predstavljaju kompletnu epizodu, kao i različite četvoropanelne jonkome (strip kajševi). Ukoliko su uspešni, pojedini serijali mogu da izlaze i po nekoliko godina. Autori mange ponekad započinju karijeru tako što objave kratku, kompletnu epizodu kako bi pokušali da skrenu pažnju na sebe. Ukoliko strip naiđe na dobre kritike, nastavljaju sa radom.

Posle nekog vremena izlaženja serijala, nastavci se obično spajaju i štampaju u obliku knjiga, takozvanih tankōbona. U američkom strip izdavaštvu, ekvivalent ovome su trade paperback (trejd pejperbek) izdanja, a kod nas bi se, uslovno rečeno, smatrali strip-albumima. Ova izdanja štampana su na papiru većeg kvaliteta i služe da bi novi čitaoci mogli da se "priključe" serijalima u časopisima ili ih kupuju kolekcionari. U novije vreme, štampaju se i luksuzna izdanja namenjena isključivo kolekcionarima, takozvane "deluxe" verzije. Reprinti starih mangi štampaju se na papiru lošijeg kvaliteta i prodaju po ceni od 100 jena (približno 1$).

Manga je prvenstveno klasifikovna po godištu i polu ciljne grupacije. U praksi, knjige i časopisi za dečake (shōnen) i devojčice (shōjo) imaju različiti stil naslovnica i u većini knjižara stoje na odvojenim policama.

U Japanu postoje i manga kafei, poznati kao manga kisaten. U manga kisatenima, mušterije piju kafu i čitaju mangu.

Tipovi mange[уреди]

Jedna od mangi koja nije crtana u komičnom stilu sa velikim očima. Na slici je Akira Hojo iz realistično crtane seinen mange Sanctuary.

Sa ogromnim tržištem u Japanu, manga obuhvata široko polje različitih tema koje zadovoljavaju različite interese čitalaca. Popularna manga namenjema mejnstrim čitalaštvu obično uključuje SF, akciju, fentasi i komediju. Neki od najpopularnijih serijala zasnovane su na korporativnom biznismenu (Shima Kousaku), rođaku iz Kine (Iron Wok Jan), kriminalističkom trileru (Monster) i vojnoj politici (The Silent Service). Kao rezultat, mnogi žanrovi se dobro uklapaju i u anime (koje često uključuju adaptaciju mangi) i japanskih video-igara (od kojih su neke takođe adaptacije mangi).

Vrste[уреди]

Prema polu i godištu mange se dele na:

Žanrovi[уреди]

Reference i napomene[уреди]

  1. ^ Lent, John A. 2001. "Introduction." In John A. Lent, editor. Illustrating Asia: Comics, Humor Magazines, and Picture Books. Honolulu, HI: University of Hawai'i Press., pp. 3-4. ISBN 0-8248-2471-7.
  2. ^ Gravett, Paul. 2004. Manga: Sixty Years of Japanese Comics. NY: Harper Design. ISBN 1-85669-391-0., pp. 8.
  3. ^ Go Tchiei. „Characteristics of Japanese Manga“ Приступљено 5. 4. 2008.. [мртва веза од March 2014]
  4. ^ Kinsella, Sharon 2000. Adult Manga: Culture and Power in Contemporary Japanese Society. Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 978-0-8248-2318-4.
  5. ^ Neke od japanskih internet stranica na kojima su prikazane korice mangi — Berserk Gundam
  6. ^ Ovaj film je kod nas poznat i po svom engleskom nazivu — Spirited Away, jer se pojavio kao fandab mnogo pre nego što je kod nas zvanično preveden.

Литература[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Manga
Sajtovi sa opisima i informacijama:

Sajtovi sa novostima i recenzijama:

Sajtovi sa tutorijalima: