Осам смртних грехова цивилизованог човечанства
| Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva | |
|---|---|
 Korice knjige Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva na srpskom jeziku, 2019. godina | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Orig. naslov | Die acht Todsunden der civilisierten Menschheit |
| Autor | Konrad Lorenc |
| Zemlja |  Zapadna Nemačka |
| Jezik | Nemački |
| Žanr / vrsta dela | stručna monografija |
| Izdavanje | |
| Datum | 1973. |
| Prevod | |
| Prevodilac | Života Filipović |
| Klasifikacija | |
| ISBN ? | 978-86-89901-57-3 |
| ISBN ? orig. | 9783492100502 |
Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva (nem. Die acht Todsunden der civilisierten Menschheit) je stručna monografija iz oblasti humane ekologije Konrada Lorenca (nem. Konrad Lorenz), objavljena 1973. u izdanju Piper Verlag GmbH.[1] Knjigu je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća Obelisk iz Beograda 1998. godine u prevodu Živote Filipovića.[2]
O autoru[uredi | uredi izvor]
Konrad Lorenc (Beč, 7. novembar 1903 – Altenberg, 27. februar 1989) je bio austrijski prirodoslovac, etolog i psiholog. Studije medicine je započeo na Sveučilištu Kolumbia u Njujorku, a u Beču je diplomirao 1928. i doktorirao iz zoologije 1933. godine. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu zajedno sa Karlom fon Frišom i Nikolasom Tinbergenom za otkrića oblikovanja i očitovanja individualnih i socijalnih modela ponašanja.[3]
O knjizi[uredi | uredi izvor]
Autor je u uvodnim redovima istakao da je knjigu napisao u nadi da će doprineti umanjenju opasnosti koje ugrožavaju čovečanstvo.[4] Knjigu definiše kao raspravu koju je napisao kako u uvodu kaže u čast sedamdesetog rođendana Eduarda Baumgartena.[5]
Autor je istakao i opisao osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, osam međusobno različitih, tesno povezanih procesa, koji prete propašću ne samo današnjoj kulturi, nego i čovečanstvu kao vrsti:[4][5]
Ti procesi su:
- Poremećaj u funkcionisanju
Lorenc ovde govori o problemu koji je u korenu i ostalih a odnosi se na potpuno ljudsko odustajanje od pitanja i vrednosnog kriterijuma - mere. Sistem u kome živi ga na to nagoni a čovek pritom zaboravlja da su ljudi stvorili sisteme. Kao uzroke sveg organskog nastajanja, pored procesa mutiranja i novog kombinovanja gena, najvažniju ulogu igra prirodno odabiranje, a to je selekcija. Proizvod dejstva selekcije je ono što nazivamo prilagođavanje, proces kojim organizam pribavlja za sebe informaciju koja postoji u okolini a od značaja je za njegov opstanak - stiče znanje o okolini.[4]
- Prenaseljenost
Kada razmatra prenaseljenost fokusira stambene četvrti nazivajući ih zgradetinama za mase koje na zaslužuju ime - kuće, koje su „štale za iskorišćavane ljude“. Smatra da u takvim uslovima, računajući i ostale opisane „grehove“: “Prve propadaju one najviše i najplemenitije čovekove osobine i sposobnosti, upravo one koje s pravom osećamo i vrednujemo kao specifično ljudske.“ Zaključuje da svet obeležava, užasna pojava ravnodušnosti.[4][5]
- Pustošenje životnog prostora
Kada govori o ovom grehu, ističe da je samo čovek okrenut preteranom iskorišćavanju svega oko sebe. Živeći u užurbanom vremenu čoveku nije ostavljeno vremena da ispita i razmisli pre nego što deluje. Čovek se, kaže, ponaša kao kancer. Vandalski pustošeći prirodu vandalski čovečanstvo samo sebe ugrožava ekološkom propašću, a kada to ekonomski oseti možda će uvideti greške, ali će biti kasno. Po Lorencovim rečima totalno slepilo duše za sve što je lepo, koje danas tako rapidno na sve strane uzima maha jeste bolest duha koja mora da se shvati ozbiljno, već zbog toga što ide ruku pod ruku sa neosetljivošću prema onom što je etički škodljivo.[4]
- Trka sa samim sobom
Štetu duši današnjeg čovečanstva nanosi pohlepa za novcem i žurba, i pitanje je šta je jače od ta dva. Dalje piše da pored pohlepe za posedovanjem veliku ulogu igra i strah. Ljudi su se zbog toga lišili promišljanja. I postavlja pitanje: “Ali koliko danas još ima ljudi koji uopšte razumeju čoveka kada želi da im objasni da novac po sebi ne predstavlja vrednost“. Vrednost novcu je dao čovek, dobrovoljno, praveći od njega najvećeg boga.[4][5]
- Smrt osećanja
Smatra kako je zahvaljujući profitabilnim odnosom prema okolini moderan čovek „tržišnu situaciju“ preneo u emocije, napravio ekonomiju prijatnost - neprijatnost. Na taj način su se stvari pomerile u pravcu sve manje osetljivosti prema onome što izaziva prijatnost. Potreba za trenutnim zadovoljenjem, zapravo radi protiv zadovoljenja jer pravo zadovoljenje se postiže tek ako je čovek sebe uložio u nešto. Zakključuje da je kod mladih sve rasprostranjenija zabluda da je ljubav samo izvor zadovoljstva. Savlađivanje prepreka, i za razvoj i za zadovoljstvo. Savladavanje namerno izazvanih otežavanja života (kao što su socijalne razlike, nepravda...) ne pruža zadovoljenje, naprotiv.[4]
- Genetsko propadanje
Kada govori o ovom grehu posvećuje pažnju nastanku i očuvanju socijalnih ponašanja koja donose korist zajednici ali ne i pojedincu, ili mu čak nanose štetu. Čovek sve više gubi i percipiranje pojma društvenog dobra. Smatra da čovek ima urođena saosećanja, pravičnost... koja su u međuvremenu „teško stradala“. Današnji oblik liberalne demokratije nalazi se na kulminacijskoj tačci. Kapital i njegova logika vode infantilizaciji, jer „Infantilan čovek je nekreativan a društvo forsira i fabrikuje takve.“ (...) „Nesumnjivo nam propadanjem genetski ukotvljenog socijalnog ponašanja preti apokalipsa, i to u jednom posebno groznom obliku“. Ističe da nada leži u detinjoj čistoti i naivnosti koja se kod odraslih ogleda u kreativnosti.[4][5]
- Kidanje tradicije
Pišući o tradiciji Lorenc govori o njoj kao o saznanjima na koja se ljudi oslanjaju da bi išli dalje, napredovali, a ne kao stegu i prepreku bilo koje vrste. Govori o mlađoj generaciji koja počinje da se prema starijoj ponaša kao prema nekoj tuđoj pseudovrsti. To potom dovodi do „funkcijskog poremećaja procesa razvoja“, odnosno nazadovanja. Dalje ističe da se zaboravilo da poštovanje hijerarhije nije prepreka za ljubav.[4][5]
- Podložnost indoktriniranju
Baveći se procesom saznavanja Lorenc opaža onaj njegov deo na koji se proces usađivanja ideja naslanja i skreće pažnju: “Stvarno satansko indoktriniranje se ispoljava kada u jednoj opakoj zabludi sjedinjuje goleme mase ljudi, cele kontinente, pa možda i celo čovečanstvo. A upravo ta opasnost nam sada preti.“ Ističe da moćnici Amerike, Kine, Rusije, itd. danas zagovaraju isti stav, da je neograničena podložnost čoveka uslovljavanju poželjna u najvišem stepenu. Smatra da je kapitalističkom vlasniku, kao i komunističkom funkcioneru podjednako stalo do toga da se ljudi uslovljavaju i preobražuju u što uniformnije, bezotporne podanike.[4]
Sadržaj[uredi | uredi izvor]
Knjiga sadrži sledeća poglavlja:[5]
- Optimistički predgovor
- Strukturne osobine živih sistema i poremećaji u njihovom funkcionisanju
- Prenaseljavanje
- Pustošenje životnog prostora
- Trka sa samim sobom
- Toplotna smrt osećanja
- Genetsko propadanje
- Kidanje tradicije
- Podložnost indoktriniranju
- Nuklearno oružje
- Zaključak
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Die acht Todsünden der zivilisierten Menschheit”. goodreads.com. Pristupljeno 9. 5. 2023.
- ^ „Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva”. plus.cobiss.net. Pristupljeno 9. 5. 2023.
- ^ „Lorenz, Konrad”. enciklopedija.hr. Pristupljeno 9. 5. 2023.
- ^ a b v g d đ e ž z i „Osam smrtnih grehova savremenog sveta:Šta nanosi veću štetu duši današnjeg čovečanstva”. blic.rs. Pristupljeno 9. 5. 2023.
- ^ a b v g d đ e Lorenc, Konrad (2019). Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva. Beograd, Čačak: B. Kukić, Gradac K. str. 7—8, 81. ISBN 978-86-89901-57-3.
