Pavel Blonski

Pavel Petrovič Blonski
Datum rođenja	(1884-05-26)26. maj 1884.
Mesto rođenja	Kijev, Ruska Imperija
Datum smrti	15. februar 1941.(1941-02-15) (56 god.)
Mesto smrti	Moskva, Sovjetski Savez

Pavel Petrovič Blonski (Kijev, 26. maj 1884 — Moskva, 15. februar 1941) je bio ruski pedagog i psiholog, autor je više od 200 pedagoških, psiholoških i filozofskih naučnih radova. Veliki uticaj imao je na pedagošku nauku i vidljivu ulogu u preobražaju škole, u prvih deset godina sovjetske vlasti.

Biografija

Blonski je rođen u Kijevu, 14. maja 1884 godine. U Kijevu je završio najpre klasičnu srednju školu, a zatim i univerzitet. Studijska godina Blonskog se podudarala sa revolucijom u Rusiji. U godinama koje su prethodile Oktobarskoj revoluciji, pogled Blonskog na život bio je pun kontradikcije zbog uticaja različitih struja misli, ali njegova praktična nastava, koja je diktirala njegove interese i istraživanja, odigrala je veliku ulogu u oblikovanju njegovih pogleda. Od 1908 godine nastavio je obrazovanje i psihologiju u ženskim srednjim školama u Moskvi. Nakon završenih master studija 1913 godine Blonski je postao pomoćnik na Moskovskom Univerzitetu. Tokom ovog perioda počeo je da drži predavanja u kojima je razvio ideju o potrebi za sveobuhvatnim razvojem dece. Blonski je detaljno proučavao radove vodećih ruskih pedagoga Pestalocija, Tolstoja, Ušinskog. Njegove misli u delu „Radna škola“ bile su najvažnija teorijska orijentacija stavranja nove škole, pri čemu je zanemarivao stabilne nastavne planove i programe, rad u razredu i po nastavnim časovima.

Rad

1917 godine postao je profesor u Moskvi. Tokom svojih godina nastave Blonski je obučavao veliki broj nastavnika, pedagoga, profesora, psihologa, bio je osetljiv, brinuo se o svom obrazovanju, ali i obrazovanju drugih. Doprineo je časopisima kao što su "The Labour School„ , „Socijalno obrazovanje“. Napisao je preko 100 radova uključujući i prve udžbenike za škole i visokoškolske ustanove.

Blonski je kombinovao ogromnu praktičnu nastavu sa teoretskim radom u obrazovanju i psihologiji. Njegovo istraživanje u Institutu za naučno obrazovanje, Institutu za narodnosti i za politehničko obrazovanje bilo je od ogromnog značaja i od velike važnosti.

Blonski se nije ograničavao samo na teorijske radove, već je aktivno učestovao u donošenju „kompleksnih“ programa za vezu škole sa životom. Bavio se problemima savremene teroije pedagogije i istorije pedagogije, pa je smatrao da ih treba povezati sa učenjem klasika pedagoške misli, kako bi se rešavali aktuelni problemi vaspitanja u novim uslovima.

Kada je 1936. Godine doneta odluka O pedagoškim greškama, počela je politička hajka na Blonskog, tako da je njegovo ime bilo prepušteno zaboravu.

Osnovna težnja Blonskog bila je da pedagošku nauku izgradi kao strogo normativnu nauku, koja će imati oslonac u biologiji, genetici, fiziologiji, sociologiji i drugim naukama koje se bave čovekom. Da bi pedagogija bila naučno-statusno određena, ona mora, prilikom izučavanja uzročno posledičnih veza, da koristi objketivne istraživačke metode, tehnike i instrumente, kako bi rezultati istraživanja bili reprezentativni.

Humanistička ideja da je dete u centru pedagoškog procesa, zaokupljala je Blonskog, pa je on postavlja u strogo naučne okvire. On je ubeđen da se uspešno vaspitanje može ostvariti uz poštovanje neophodnih uslova za sticanje znanja, poštovanja socijalnog okruženja i školskog razreda, kao složenog sistema koji čine integralne funkcije. Kao pristalica radne škole, Blonski se zalaže da učenici stiču znanja posredstvom rada i života i odnosa ljudi u prirodnom okruženju, a ne putem posebnih školskih disciplina. Prema Blonskom, razvoj intelekta dece ne ostvaruje se tradicionalnim sistemom pitanje-odgovor, već putem rešavanja različitih školskih životnih problema.

Sovjetska pedagogija

Blonski je bio jedan od vodećih sovjetskih pedagoga toga vremena, glavni borac za moderne pedagoške ideje, napisao je više dela sa karakterističnim naslovima „Čovek mašina“, „Organizam kao mašina“, „Prilagođavanje mladog organizma sredini“. Blonski upoređuje čovekov organizam sa mašinom i piše, da je cilj idealnog vaspitanja: učiniti od čoveka mašinu, koja dobro radi.

Razvoj deteta, prema ovim idejama, treba shvatiti kao biloški razvoj. Biloška svojstva su odlučna, a uloga nasleđa od najveće je važnosti. Dete je skup bezuslovnih i uslovnih refleksnih reakcija, kojima se mora prilagoditi i prilagođavati okolini.

Literatura

• Cenić, Petrović, Stojan, Jelena (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Učiteljski fakultet u Vranju. str. 277-278.
• Žlebnik, Leon. OPĆA POVJEST PEDAGOGIJE