Лав Толстој

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лав Толстој
Leo Tolstoy, portrait.jpg
Толстојев портрет, 1880—1886
Пуно име Лав Николајевич Толстој
Датум рођења (1828-09-09)9. септембар 1828.
Место рођења Јасна Пољана
 Руска Империја
Датум смрти 20. новембар 1910.(1910-11-20) (82 год.)
Место смрти Астапово
 Руска Империја
Најважнија дела

Потпис

Гроф Лав Николајевич Толстој (рус. Лев Николаевич Толстой; Јасна Пољана, 9. септембар 1828Астапово, 20. новембар 1910) био је руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба. Познат по своја два највећа дела, Ана Карењина и Рат и мир, која сликају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у 19. веку.

Био је есејист, драматист, критичар и морални филозоф, и поред свега пацифиста и левичар. Својим напредним, ненасилним идејама отпора утицао је на касније личности као што су Мартин Лутер Кинг[1] и Ганди.[2] Проглашен је за најбољег писца у последњих 200 година и то од стране 125 америчких и британских књижевника који су учествовали у анкети која је трајала више година.

Биографија[уреди]

Толстој у својој двадесетој години, 1848

Толстој је рођен у Јасној Пољани, породичном имању 12 km (7.5 mi) јужно од Тиле, и 200 km (120 mi) јужно од Москве. Толстоји су добро позната фамилија старог Руског племства, чији су преци познати још од племића по имену Индрис из Литванског царства у 1353;[3][4] прецизније, он је запамћен по узвику „из земље Цезара, од Германа“ кад је за Русе таква генерална формула означавала све типове странаца.[5] Он је био четврто од петоро деце грофа Николаја Илича Толстоја, ветерана Домовинског рата из 1812, и грофице Марије Толстој (Волконскаја). Толстојеви родитељи су умрли кад је он био веома млад, тако да су њега и његову браћу и сестре одгајили рођаци. Године 1844, он је почео да студира право и оријенталне језике на Казанском универзитету. Његови учитељи су га описали са „неспособан и невољан да учи“.[6] Толстој је напустио универзитет у сред својих студија, вратио се у Јасну Пољану и затим провео највећи део свог времена у Москви и Санкт Петербургу. Године 1851, након што је накупио тешке коцкарске дугове, он је отишао са својим старијим братом на Кавказ и приступио армији. У то време је почео да пише.

Његов преображај из аутора раскалашног и привилегованог друштва у ненасилног и духовног анархисту његовог каснијег доба је узрокован његовим искуствима у војсци. Томе су такође допринела и два путовања по Европи 1857. и 1860-61. Други који су следели истим путем су Александар Херцен, Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин. Током своје посете из 1857. године, Толстој је присуствовао јавном погубљењу у Паризу, што је било трауматично искуство које је обележило остатак његовог живота. Он написао у писму свом пријатељу Василију Боткину: „Истина је да је држава завера намењена не само експлоатацији, него пре свега да корумпира своје грађане ... Од сада, никада нећу служити било којој влади било где.“[7] Толстојев концепт ненасиља или Ахимса је био ојачан након што је прочитао немачку верзију Тирукурала. Он је касније допринео усађивању тог концепта код Махатме Ганди путем свог Писма индусу кад је млади Ганди кореспондирао с њим тражећи савет.[8]

Његово европско путовање током 1860–61 обликовало је његов политички и књижевни развој. Имао је прилику да се сретне са Виктором Игом, чије литерарне таленте је Толстој величао након читања Игове тек завршене Les Misérables. Сличне евокације сцена битки у Иговој новели и Толстојевом Рату и миру индицарају тај утицај. На Толстојеву политичку филозофију је исто тако утицала његова посета француском анархисти Пјеру Жозефу Прудону из марта 1861, који је у то време живео у егзилу у под лажним именом у Бриселу. Осим прегледа Продонове предстојеће публикације, La Guerre et la Paix (Рат и мир на француском), чији наслов је Толстој позајмио за своје ремек-дело, њих двоје су дискутовали образовање, као што је Толстој написао у својем образовним записима: „Ако спомињем овај разговор с Прудоном, то је да би показао да је у мом личном искуству, он био једини човек који је разумео значај образовања и штампе у наше време.

Испуњен ентузијазмом, Толстој се вратио у Јасну Пољану и основао 13 шкоја за децу руских сељака, који су управо били еманциповани од кметства 1861. Толстој је описао школске принципе у свом есеју из 1862. године „Школа у Јасној Пољани“.[9] Толстојеви образовни ексеприменти су били кратког века, делом због узнемиравања од стране царске тајне полиције. Међутим, као диретна претача А. С. Ниловог Самерхила, школа у Јаној Пољани[10] се може оправдано сматрати првим примером кохерентне теорије демократског образовања.

Лични живот[уреди]

Дана 23. септембра 1862, Толстој је оженио Софију Андревну Берс, која је била 16 година млађа од њега и ћерка дворског лекара. Фамилија и пријатељи су је звали Соња, што је руски деминутив имена Софија.[11] Они су имали 13 деце, осам од којих је преживело детињство.[12]

Толстојева жена Софија и њихова ћерка Александра

Брак од самог почетка био обележен сексуалном страшћу и емоционалном неосетљивошћу имајући у виду да је Толстој, непосредно уочи њиховог брака, дао Софији своје дневнике с детаљима његове екстензивне сексуалне прошлости и чињеницом да му је једна кметкиња на његовом имању родила сина.[11] Упркос тога, њихов рани брачни живот је био срећан и пружио је Толстоју много слободе и систем подршке да напише Рат и мир и Ану Карењину при чему је Соња радила као секретарица, едитор и финансијски менаџер. Соња је ручно преписивала његове епичке радове с времена на време. Толстој је настављао да уређује Рат и Мир, и биле су му потребне чисте финалне верзије да се испоруче издавачу.[11][13]

Међутим, њихов каснији заједнички живот је А. Н. Вилсон описао као један од најнесрећнијих у књижевној историји. Толстојев однос са његовом супругом је погоршан, јер су његова веровања постајала све радикална. Он је желео да се одрекне свог наслеђеног и зарађеног богатства, укључујући одрицање од ауторских права над његовим ранијим радовима.

Толстојева породица је напустила Русију након Руске револуције из 1905. и накнадног успостављања Совјетског Савеза, и стога његови потомци и родбина данас живе у Шведској, Немачкој, Уједињеном Краљевству, Француској и Сједињеним Државама. Међу њима је шведски певач Викторија Толстој и Шведски земљопоседник Кристофер Паус, Хереста.

Новеле и фикција[уреди]

Лав Толстој 1897.

Толстој је један од великана руске књижевности; њигови радови обухватају романе Рат и мир и Ана Карењина и новеле као што су Хаџи Мурат и Смрт Ивана Илича. Његови савременици су му одали висока признања. Фјодор Достојевски га је сматрао највећим од свих живих романописаца. Гистав Флобер, након читања и превођења Рата и мира, је изјавио, „Какав уметник и какав психолог!“ Антон Чехов, који је често посећивао Толстоја на његовом сеоком имању, је написао, „Када литература поседује Толстоја, лако је и пријатно бити писац; чак и када знате да нисте ништа постигли и још увек не остварујете ништа, то није тако страшно како би иначе било, јер Толстој постиже за све. Оно што он ради служи да оправда све наде и тежње уложене у књижевност.“ Британски песник и критичар из 19. века Матју Арнолд је сматрао да „Толстојев роман није уметничко дело, већ део живота“.[14]

Каснији критичари и романописци настављају да величају Толстојеву уметност. Вирџинија Вулф га је прогласила „највећим романописцом од свих.“[14] Џејмс Џојс је запазио, „Он никад није досадан, никад глуп, никад уморан, никад педантан, никад театралан!“. Томас Ман је писао о Толстојевој наизглед безгрешној уметност: „Ретко је уметност радила тако много попут природе“. Такве ставове су делиле и јавне фигуре попут Пруста, Фокнера и Набокова. Набуков је имао високо мишљење о Смрти Ивана Илича и Ани Карењиној; он је међутим преиспитивао је репутацију Рата и мира, и оштро је критиковао Васкрсење и Кројцерову сонату.

Толстојеви најранији радови, аутобиографске новеле Детињство, Дечаштво, и Младост (1852–1856), говоре о сину богатог земљопоседника и његовој спорој реализацији о постојању јаза између себе и његових сељака. Иако их је касније одбацио као сентименталне, они откривају знатан део Толстојевог живота. Они задржавају свој значај као примери универзалне приче о одрастању.

Толстој је служио као потпоручник у артиљеријском пуку током Кримског рата, што је описано у његовим Севастопољским причама. Његова искуства у бици помогла су у формирању његовог каснијег пацифизма и дала су му материјал за реалистичан опис страхота рата у његовом каснијем раду.[15]

Његова фикција конзистентно покушава да реалистично прикаже руско друштво у којем је живео.[16] Роман Козаци (1863) описује козачки живот и људе кроз причу о руском аристократи који је заљубљен у козачку девојку. Ана Карењина (1877) садржи паралелне приче о прељубној жени заробљеној конвенцијама и лажношћу друштва и филозофког земљопоседника (сличног Толстоју), који ради уз сељаке у пољима и покушава да реформише њихове животе. Толстој не само да је користио сопствена животна искустава већ и створио ликове по сопственом имиџу, као што су Пјер Безуков и принц Андреј у „Рату и миру“, Левин у „Ани Карењиној“ и у извесној мери принц Нехлудов Васкрсењу.

Рат и мир се генерално сматра једним од највећих романа икад написаних, изузетан по својој драматичној ширини и јединству. Његова огромна слика садржи 580 ликова, многи су историјски уз низ другим фиктивних. Прича се креће од породичног живота до главног штаба Наполеона, од двора Александара I Павловича до бојних поља Аустерлица и Бородина. Толстојева оригинална идеја за роман је била да истражи узроке Декамбристичког револта, чиме се бави само у задњих неколико поглавља, из чега се може закључити да ће син Андреја Болконског постати један од Декембриста. Роман истражује Толстојеву теорију историје, а посебно безначајност особа као што су Наполеон и Александар. Донекле је изненађујуће да Толстој није сматрао да је Рат и мир роман (нити је сматрао многа друга велика дела руске прозе тог вренема романима). Такво гледиште постаје мање изненађујуће ако има у виду да је Толстој био романописац реалистичке школе који је сматрао да је роман оквир за испитивање друштвених и политичких питања у животу деветнаестог века.[17] Рат и мир (који је за Толстоја заправо еп и прози) стога се није квалификовао. Толстој је сматрао да је Ана Карењина била његов први роман.[18]

Након Ане Карењине, Толстој се концентрисао на хришћанске теме, и његови каснији романи као што су Смрт Ивана Илича (1886) и Шта треба урадити? развијају радикалну анархо-пацифистичку хришћанску филозофију, што је довело до његовог изопштења из Руске православне цркве 1901. године.[19] Упркос свих похвала које је добио за Ану Карењину и Рат и мир, Толстој је одбацио та два рада током свог каснијег живота као нешто што није истинска реалност.[20]

У свом роману Васкрсење, Толстој покушава да изложи неправду људских закона и лицемерје институционализоване цркве. Толстој исто тако истражује и објашњава економску филозофију Џорџизма, чији је постао предани заговарач при крају свог живота.

Критике и прихваћеност[уреди]

Енглеска књижевница Вирџинија Вулф тврди да је Толстој највећи романописац свих времена. И сам Џејмс Џојс је записао: “Он није никад досадан, нити глуп, никад уморан, педантан или театралан.“ Томас Ман је писао о Толстојевој безазлености: “Ријетко је радио као уметник, више као природњак.“ Велику репутацију су му донели дела „Рат и мир“, „Ана Карењина“. Његов књижевни рад састојао се из покушаја напада на руско друштво, које је верно сликао, а и сам му је припадао. У делу „Козак“(1863) описује козачки живот и љубав једног аристократе, заљубљеног у сеоску девојку. Дело „Ана Карењина“ (1877) има за тему живот узорне мајке и супруге у атмосфери лицемерја високог племства, која разбија окове и против правила започиње живот са човеком кога воли. На сасвим другој страни је лик Љевина, сеоског властелина, који је у потрази за вером у Свевишњег и филозофским мотивима за живот. Он живи и ради са сељацима, покушавајући да спроведе реформу њиховог постојећег стања.

Смрт[уреди]

Верује се да је Толстој умро од запаљења плућа у Астапову, на железничкој станици 1910. године, након што је усред зимске ноћи напустио дом. Имао је 82 године. Дуго је боловао, па су бригу о њему преузеле супруга и кћерке. На место смрти одмах су дошли лекари, дајући му инјекције морфија. Полиција је покушала да ограничи приступ посмртној церемонији, али хиљаде сељака је било у колони на његовој сахрани. Неки су, додуше, знали само да је „неки аристократа преминуо“. Тако се испоставило да нису довољно знали о животу и делу овог руског реалисте.

Дела[уреди]

Толстојев портрет из 1887. који је насликао Иља Репин
Романи и новеле
Кратке приче
Комади
Научна дела и полемике

Галерија слика[уреди]

Референце[уреди]

  1. King, Jr., Martin Luther; Carson, Clayborne; et al. (2005). The Papers of Martin Luther King, Jr., Volume V: Threshold of a New Decade, January 1959 – December 1960. University of California Press. стр. 149,269,248. ISBN 0-520-24239-4. 
  2. Martin E. Hellman, Resist Not Evil in World Without Violence (Arun Gandhi ed.), M.K. Gandhi Institute, 1994, retrieved on December 14, 2006
  3. „Tolstoy”. 
  4. „SIX CENTURIES OF TOLSTOYS”. The New York Times. 6. 11. 1983. 
  5. Ivan Bunin, The Liberation of Tolstoy: A Tale of Two Writers. стр. 100
  6. „Author Data Sheet, Macmillan Readers” (PDF). Macmillan Publishers Limited. Приступљено 22. 10. 2010. 
  7. A. N. Wilson, Tolstoy (1988). стр. 146
  8. Rajaram, M. (2009). Thirukkural: Pearls of Inspiration. New Delhi: Rupa Publications. стр. xviii—xxi. 
  9. Tolstoy, Lev N.; Wiener, Leo (1904). The School at Yasnaya Polyana – The Complete Works of Count Tolstoy: Pedagogical Articles. Linen-Measurer, Volume IV. Dana Estes & Company. стр. 227. 
  10. Wilson, A.N. (2001). Tolstoy. Norton, W. W. & Company, Inc. стр. xxi. ISBN 0-393-32122-3. 
  11. 11,0 11,1 11,2 Susan Jacoby, "The Wife of the Genius" (April 19, 1981) The New York Times
  12. Feuer, Kathryn B. Tolstoy and the Genesis of War and Peace, Cornell University Press. 1996. ISBN 0-8014-1902-6.
  13. War and Peace and Sonya: The Story of Sonya Tolstoy, Armstrong
  14. 14,0 14,1 "Tolstoy, Leo." Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Ultimate Reference Suite. Chicago: Encyclopædia Britannica, 2014.
  15. Government is Violence: essays on anarchism and pacifism. Leo Tolstoy – 1990 – Phoenix Press
  16. Tolstoy: the making of a novelist. E Crankshaw – 1974 – Weidenfeld & Nicolson
  17. Tolstoy & the Development of Realism. G Lukacs. Marxists on Literature: An Anthology, London: Penguin, 1977
  18. Tolstoy and the Novel. J Bayley – 1967 – Chatto & Windus
  19. Church and State. L Tolstoy – On Life and Essays on Religion, 1934
  20. Women in Tolstoy: the ideal and the erotic R.C. Benson – 1973 – University of Illinois Press

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]