Patris Mak Maon

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Patris Mak Maon
Mac mahon.jpg
Patris Mak Maon
Biografija
Datum rođenja (1808-06-13)13. jun 1808.
Mesto rođenja Soli (Saona i Loara)
Francuska
Datum smrti 17. oktobar 1893.(1893-10-17) (85 god.)
Mesto smrti Monkreson
Francuska
Religija Spiritualizam
Supružnik Elizabet de Mak Maon
Profesija oficir
Univerzitet Sen-Sir
Politička
partija
Legitimisti
24. maj 1873. — 30. januar 1879.
Prethodnik Luj Adolf Tjer
Naslednik Mari Fransoa Sadi Karno
Ko-princ Andore
24. maj 1873. — 30. januar 1879.
Prethodnik Luj Adolf Tjer
Naslednik Mari Fransoa Sadi Karno

Patris Mak Maon (franc. Patrice de Mac Mahon; 13. jun 1808, Soli (Saona i Loara) - 17. oktobar 1893, Monkreson) je bio 3. predsednik Francuske republike tj. njen starešina (šef). Bio je i francuski general i maršal.

Predsednik Francuske[uredi]

Pravac vladavine zavisio je od toga, kako bi se te stranke grupisale. One su se ustezale za jedno dve godine. Središna se desnica (orleanistička) najpre reši da se udruži sa središnom levicom (republikanskom), da pomaže Tjerovu vladu. To je bila politika središne unije (saveza). Po tom se središna desnica poboja radikala, ona nalažaše da ih vlada ne suzbija s dovoljno odlučnosti, i da ne potpomaže otvoreno sveštenike; s toga se udruži sa ostalim monarhijskim strankama i glasa protiv ministarstva. Tjer ne htede ostati starešina izvršne vlasti i dade ostavku (24. maja 1873.) i za predsednika je bio izabran Mak Maon. Vlast pređe na savez desnica, koji ju je zadržao do 1876. godine.

Skupština je imala da izradi ustav. Desnice pokušaše da povrate monarhiju; grof od Pariza priznade grofa Šambora za kralja Francuske, i to bejaše fuzija (spajanje) legitimističke i orleanske stranke. No grof Šambor, kojem je skupštinska većina nudila krunu, učini rešenje pitanja nemogućnim, zahtevajućn da se po novo uzme bela zastava (27. okt. 1873).

Kad ne bi ništa od monarhije, onda većina reši da se ustanovi zvanje starešine (šefa) izvršne vlasti na sedam godina (septenat), — a po tom stade raditi na ustavu. Ona ne htede usvojiti oblik republike. No, posle dugoga pretresanja, jedna se grupica odvoji od središne levice i udružena s republikancima učini da se, s većinom od jednoga glasa, usvoji jedna izmena, u kojoj se nalazio izraz predsednik republike. Tako je ustav posredno utvrdio da je u Francuskoj oblik vladavine republika.

== Uređenje od 1875.[traži se izvor]

== Uređenje od 1875. godine bilo je izvedeno po ugledu na parlamentarne monarhije. Predsednika republike bira parlamenat na sedam godina; on vrši ulogu ustavnoga kralja; on bira ministre. Ministarstvo veća u ministarskom savetu i solidarno je odgovorno pred narodnom skupštinom, to jest ministri moraju dati ostavku, ako u skupštini izgube većinu, i povlače se svi zajedno. Predsednik može raspustiti skupštinu, ali tek po pristanku Senata.

Vlast je u rukama dveju skupština: Poslaničkoga Doma i Senata, čiji svi članovi primaju dnevno po 25 franaka. Skupština narodnih poslanika bira se opštim, tajnim glasanjem, po srezovima (arondismanima, — a od 1885. do 1889. godine glasalo se tajno listićima). Ona izdaje zakone i odobrava budžet. — Senat, od 300 članova, sastoji se iz dva odeljenja: 225 članova biraju naročiti birači koji imaju prava birati senatore (to su poverenici opštinskih odbora, poslanici i članovi okružnih i sreskih odbora, sakupljeni u glavnom okružnom mestu), a 75 članova bira narodna skupština, za tim kongres. Onih 225 obnavljaju se tako, da se svake treće godine menja po jedna trećina, a 75 su birani doživotno. Senat ima sasvim ista ona prava i dužnosti, koja i narodna skupština; on odobrava zakone i budžet. No budžet mora najpre proći kroz skupštinu, i ministarstvo ne pada pred senatskim rešenjem. Od tud izlazi da je u samoj stvari vlast u rukama skupštine, jer od nje ministri zavise. — Svaki poslanik i senator ima prava predlagati bilo pojedine izmene, bilo cele zakonske predloge, i interpelisati vladu.

U slučaju sukoba između narodne skupštine i predsednika republike Senat presuđuje, jer on ima prava da skupštinu raspusti na zahtev predsednika republike.

Za sedište parlamenta i vlade bio je određen Verzalj, da bi se tako izbegao uticaj pariskoga stanovništva. Republikanska je stranka premestila sedište u Pariz.

Ustav se može menjati samo po pristanku oba doma; treba svaki za sebe da reši da „ima mesta reviziji (ponovnom pregledu) ustavnih zakona“. Reviziju vrši Kongres, to jest skup senatora i narodnih poslanika.

Vladavina, koja je zasnovana ustavom od 1875. godine, bila je primena parlamentarne vladavine liberalnih monarhija u zemlji koja je postala demokratska.

I tu, kao u parlamentarnoj vladavini, ima tri vrste vlasti. Starešina izvršne vlasti zauzima kraljev položaj; on samo ima prava biranja ministara i raspuštanja skupštine. Suverenu vlast ima parlamenat, sastavljen iz dva doma; od njega potiču zakoni, on odobrava budžet. Politikom upravlja narodna skupština, koju je narod neposredno izabrao; ministarstvo je solidarno odgovorno pred njom.

Ali je valjalo usvojiti i ove demokratske novine:

1., Starešina izvršne vlasti ne može biti nasledan, i parlamenat ga bira na sedam godina;

2., Nije se htelo dati pravo raspuštanja skupštine samom predsedniku republike; on to pravo ima tek po pristanku Senata;

3., Narodnu skupštinu ne biraju samo povlašćeni birači, nego svi građani;

4., Da bi poslanički mandat bio svima pristupačan, članovi parlamenta primaju naknadu (dnevnicu);

5., Kako se nije mogao stvoriti aristokratski Gornji Dom, to je i Senat, kao i narodna skupština, bio izborna skupština; narodni poslanici predstavljahu stanovništvo, a senatori su predstavljali teritorije (okruge). Gambeta je rekao:

„Senat je veliko veće francuskih opština.”

;

6., Senat je dobio aktivniju ulogu nego dom perova; on ne kontroliše samo narodnu skupštinu, nego je udvaja. On ima i nešto više od ostalih gornjih domova, a to je pravo da usvaja budžet i da raspušta narodnu skupštinu.

Oblici su parlamentarne monarhije, no pod sobom kriju vladavinu demokratske skupštine.

Svetska izložba[uredi]

Ogromni napretci industrije i trgovine izazvali su i zamisao o jednoj svetskoj izložbi, gde bi bili prikupljeni svi pronalasci i svi proizvodi iz celoga sveta, i koja bi u isti mah služila i kao izložba za gledanje i kao škola. Tokom Patrisovog mandata je došlo do 7. svetske izložbe u parizu 1878. godine.[traži se izvor]

Odnosi sa susedima[uredi]

Trgovina je obrazovane narode tako čvrsto privezala jedne za druge, da se oni svi uzajamno potpomažu i da svaki oseća posledice napretka ili oskudice u onih drugih.

U Srednjem Veku su oblasti jedne iste države živele odvojeno; kad bi u kakvoj oblasti žetva omanula, onda je tu nastupala gladna godina i sirotinja je umirala od gladi. Od XVI stoleća nestalo je pravih gladnih godina; ali godine, u kojima je žetva omanula, do pre pedeset godina, još su bile godine velike oskudice, i cena je žitu znatno skakala. Od 1876. do 1879. godine u Francuskoj su bile uzastopce četiri rđave žetve; one bi u Srednjem Veku donele strahovitu glad, a one jedva da su učinile da u nekoliko poskupi hleb, jer se uvozilo iz susednih zemalja i tako se nadoknadio manjak.

Kolonije[uredi]

Za vreme Patrisovog mandata Francuska je imala mnoštvo kolonija u Africi: Alžir, Senegambiju, deo Konga, Madagaskara i dr. sa zaštitom Tunisa i u Aziji: Sajgon, Kohinhinu sa zaštitom Anama i Tonkinga. Osim toga, Francuska ima još naseobine u Americi: deo Gujane i ostrva Haiti, gde su republike Haiti i S. Domingo, i u Australiji: Taiti, Nova Kaledonija i dr.[traži se izvor]

Literatura[uredi]