Plač Serbiji

Glavna teritorija koju su naselili Srbi tokom velike seobe 1690. godine (predstavljena plavom bojom)

Plač Serbiji je pesma Zaharija Orfelina koja je napisana 1761. i u kojoj je izražen antiaustrijski duh i težnja Srba za slobodom nakon seobe.

Analiza pesme

Pesma ima oblik monologa, a središnja tema je jadanje zbog bede i patnje u kojoj su Srbi zapali posle seobe. Plač Serbiji sadrži veliki broj motiva, slika, misli, emocija. U njoj je sećanje na prošlost, slavu, ugodnost, veliki narod, silne careve, hrabre vitezove, bogate i lepe gradove. Nostalgija za prošlošću utoliko je veća, što joj se suprotstavlja kontrast sadašnjosti i prošlosti. „Ah, Serbije pobjedne“ i „Ah, Serbije žalosne“.

U ovoj pesmi pisac je iskreno progovorio o sudbini srpskoj u Habzburškoj monarhiji u 18. veku ne stideći se da plače i kuka istovremeno ukazujući na put oslobođenja jedinstva, procvata. Poslednja strofa je pesimistička, nažalost istina ali i subjektivni stav piščev.

Stilske figure

Pesma je izgrađena po principu kontrasta. Nedaće srpskog naroda: razoreni gradovi, nestanak vladara, nema vođe, oborena oružja, nekadašnji prijatelji postali neprijatelji. U nesreći svi su je zaboravili i napustili. Srbi nemaju škole, crkve opustošene, žive u mraku.

U tekstu se javlja hiperbola i to u "Samo Bog može da pomogne Srbiji" i apostrofa "O Bože".

Pesma

Pesma govori o nekadašnjem sjaju Srbije i kritikuje sunarodnike koji zaboravljaju svoj nacionalni identitet.

PLAČ SERBIJI
jejaže sini v različnija gosudarstva rasjejali sja

Kako stade Serbija, slavna i ugodna,
sa množestvom naroda bivša prođe plodna,
presilnima careva i hrabri soldati,
sad u ropstvo drugima morala se dati.

Plačući, ah, pregorko, plačem se dan i noć,
moju terzam utrobu, jer ja nejmam pomoć:
koji su mi od najpre dobri druzi bili,
sad su mi se veliki vrazi pojavili.

Slavni moji carevi i voždi veliki,
s moji hrabri vitezi i sini toliki,
oštrim mačem padoše u svojoj deržavi.
Ah, na žalost gorku mi ostah ja bez slavi!

Morala sam već poći ja k već različnim carem,
gorke suze lijući mećem se u jarem.
Svi se meni rugaju i hlu svi kažu:
"Eto naša robinja!" - a breme nalažu.

Serpske moje granice i zemlje ridajut
čto hrabri mi vitezi tud ne projezžajut.
Razoreni gradovi svi pusti već stali,
kule bojne srpske sve i dvorovi pali.

Ah, nesreća moja do ada me svede,
svako veće zlo svoje spustiv na me sede.
Uvi meni nesrećnoj! Gdi su cari moji?
Gdi vojvode preslavne sa hrabrimi voji?

Jedna čada u Turskoj, a posvuda druga
stenjut ljuto, žalosno, - ah, pregorka tuga!
Po tolikoj ja slavi i mojoj hrabrosti,
porugana stala sam, - o, moje žalosti!

Sav se duh moj u meni pregorko vazmuti,
terzajući s', utroba srce mi prevrati.
Vrazi moji prokleti mene prevariše,
radost moju posljednju navjek zatočiše.

Svi veće vrazi moji rukami pljeskajut,
hulno zvižde na mene, a zlobno glas dajut:
"To li ona preslavna Serbija u svijetu?
Sad sluškinja naša bist, dala s' nam pod petu."

I svi moju proroci slavu vozljubili,
s čadmi moji u ropstvu mene ostavili;
dobro opšče prezrjevše, preko mene glede,
samo o tom pekut se da slavu nasljede.

Oružija sva moja vrag moj zatupio,
pero svoje sa mojom sabljom zaoštrio:
u krv moju umače, na me zlobu piše,
čada moja nogami gazeć, zlobom diše.

Potoke već ot suza lijet oko moje,
jerbo srce žalosti ispuštava svoje:
iznemogla snaga sva, pun je svak žalosti,
jer sam se ja lišila moje sve hrabrosti.

Dobri moji sinovi ni u što svi stali,
oružija sa pleći vragom dat morali;
sise oni zmijeve sisati gone se,
sa svih strana vražije napasti boje se.

Vostok, zapad, polunoć bojali se mene,
slavne, hrabre Serbije, bivše togda jedne;
a sad sjedim žalosna, u ropstvu tužeći,
i za mojom hrabrostju pregorko plačući.

Pomrači se i vid moj, ruki oslabili,
zgubila sam i snagu, sasvim me satrli.
Slavna moja sva hrabrost na Kosovu pade,
a tko će me utješit, nejma toga sade.

Strele svoje na mene vrazi napregoše,
oči moje i srce najpre izbodoše;
pokraj mene tko hodi slobodno me strelja,
škripe zubi na mene, - to je svima želja.

Kose moje na sablju vrazi moji vijut
i nogama tlaču me, a po licu bijut;
čada moja progone, Marsu ljutu daju,
i tim srcu mojemu žalosti zadaju.

Zube su mi izbili i odsjevki hrane,
otrovi poje mene i sine mi jadne;
i dan i noć trude se da u jamu svoju,
ah, Srbije žalosna, bace dušu tvoju.

Gdi su sad bližnji moji? I sestra ostavi,
sasvim mene prezrjela, pomoći ne javi.
Ah, Serbije prebjedna! Svi tebe prezrjeli,
i sosjedi i druzi već te ostavili.

No i sami sinovi moji veće stali
jogunasti, svirepi, i tugu mi dali;
trzaju mi utrobu, sami se svi smeli,
a ne znadu u što se vjekovječno sveli.

Šarke puške i britke sablje položili
pred nogama vragov si, imati mislili
kakvog time pokoja iliti slobode,
no nejmajuć svoj vožda, ništa ne nahode.

Učenija nejmadu, oružje zgubili,
i vragami satreni, sebe pomračili;
u podanstvo pali svud, u velike bede,
nose breme veliko, a jošter ne vide.

Crkve moje propale ot slobode svoje, -
utjesnjeni leviti, žalosno srce moje!
Vrazi čada k trećemu oboru nagone,
različnimi mukama k zapadu dogone.

Starešine sve moje klone se na stranu,
svi, po mraku hodeći, mene samu jadnu
ostavljaju na mukah, ah, žalosti moja!
Ah, Serbije prebjedna! Gdje nadežda tvoja?

Rizi s mene njekoji moji razderaše,
i nagu me deržavnim na sram objaviše;
sebi slave tražeći, mene udručajut,
samo čto deržavnije ješčem m' zaščiščajut.

Tko mi može dovoljno žarkih suza dati
ovu moju nesreću dovijeka plakati?
Više nejmam nadežde, razvje moju žalost
sam ti, višnji, o Bože, premjeni na radost!

Književni uzor

Orfelin je ovu pesmu napisao po uzoru na biblijski plač proroka Jeremije (Stari zavet). Jeremija plače nad opustošenim i osramoćenim Jerusalimom koji je razorio i osvojio Vavilonski vladar Navukodonosor (586. p. n. e.), a Orfelin nad porobljenom Srbijom čiji su se sinovi rađali u 18. veku.