Контраст

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Антитеза, инсталација К. Џонс и А. Гинзела, 1989.

Контраст или антитеза (грч. ἀντί — против, θέσις — положај, ἀντίθησις - стављање насупрот, стављање у опреку) је стилска фигура која се заснива на супротности, где се два супротна или изразито различита значења речи или појма стављају један уз други како би се истакла њихова супротност.[1] Семантичка опозиција је наглашена синтаксичким паралелизмом.[2] Супротстављеност чланова антитезе је најчешће логичка, али може полазити од искуства (нпр. мачка и миш).[3]

Чланови антитезе могу бити речи (нпр. краљевић и просјак), делови реченице ("Боље укор мудрога, него хвала лудога") или целе реченице ("Ум царује, снага кладе ваља"), а постоје и читава књижевна дела заснована на антитези.[3]

Може се назвати посебном врстом поређења[4], у коме се поређење не врши по сличности, већ по супротности, чиме се веома изразито истичу оба члана која га сачињавају заснивајући се на оном у сликарству познатом поступку сликања црно-бело, или уопште сликања комплементарним бојама. Као што се контрасне боје у сликарству лепо допуњују, а опет свака понаособ изразитије делује, тако се и у књижевности контрастом постиже веома изразита конкретизација слике. Припада фигурама мисли. Понекад се оксиморон сматра врстом антитезе речи.[2]

Историјат[уреди]

Антитеза је важно средство античке реторике. Диодор тврди да ју је открио Горгија, поред хомојотелеутона и парисоса, па се због тога ове три стилске фигуре називају горгијанским фигурама. Аристотел је хвали јер сматра да се супротности боље разумеју ако стоје једна уз другу. И други антички реторичари су истог мишљења.[1] Цицерон истиче њену украсну функцију.[2] Насупрот овом схватању, Деметрије мисли да је извештачена.[1] Аристотел упозорава да постоје и лажне антитезе, и ту наводи Епихармову "Час бијах у њиховој кући, час бијах с њима."[2]

У српској народној поезији настала је њена посебна врста, словенска антитеза.[3]

Употреба[уреди]

Антитеза изазива веома јак емоционални утисак, наглашава сукоб идеја а понекад служи хумору и иронији.[2] Разуме се, у антитези се увек више истиче онај члан на који песник ставља мисаоно и емоционално тежиште. Честа је у пословицама.

Примери[уреди]






Сличне стилске фигуре[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Živković, Dragiša, ур. (1985). Rečnik književnih termina. стр. 38—39. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Bagić, Krešimir (2012). Rječnik stilskih figura (PDF). стр. 51—54. ISBN 978-953-0-40043-6. Приступљено 4. 3. 2019. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Popović, Tanja, ур. (2010). Rečnik književnih termina (2 изд.). стр. 45—46. ISBN 978-86-7360-064-2. 
  4. ^ Felski, Rita; Friedman, Susan Stanford (ур.). Comparison: Theories, Approaches, Uses. стр. 49. Приступљено 5. 3. 2019. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]