Побуна на броду Баунти (film iz 1962)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pobuna na brodu Baunti
Filmski poster
Izvorni naslovMutiny on the Bounty
RežijaLuis Majlstoun
ScenarioČarls Lederer
ProducentAron Rozenberg
Temelji se naPobuna na brodu Baunti
(Čarls Nordhof i Džejms Norman Hol)
Glavne ulogeMarlon Brando
Trevor Hauard
Ričard Haris
MuzikaBronjislav Kaper
Direktor
fotografije		Robert L. Sertiz
MontažaDžon Maksvini Mlađi
DistributerMetro-Goldwyn-Mayer
Godina1962.
Trajanje178 minuta
(UK: 185 minuta)
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet17−19 miliona dolara[1]
Zarada13,6 miliona dolara[2]
IMDb veza

Pobuna na brodu Baunti (engl. Mutiny on the Bounty) je američki epski istorijski dramski film iz 1962. godine, režisera Luisa Majlstouna, u kome glavne uloge tumače Marlon Brando, Trevor Hauard i Ričard Haris. Scenario je napisao Čarls Lederer (scenariju su doprineli Erik Ambler, Vilijam L. Driskol, Borden Čejs, Džon Gej i Ben Heht, koji nisu potpisani),[3] na osnovu romana Pobuna na brodu Baunti Čarlsa Nordhofa i Džejmsa Normana Hola. Bronjislav Kaper je komponovao partituru.

Film prati u velikoj meri fikcionalizovanu priču o stvarnoj pobuni koju je poveo Flečer Kristijan protiv Vilijama Blaja, kapetana Bauntija, 1789. godine. Ovo je drugi američki film u produkciji MGM-a koji je zasnovan na pomenutom romanu, a prvi je bio istoimeni film iz 1935. godine.

Ovo je bio prvi film snimljen u Ultra Panavision 70 širokom formatu. Delimično je snimljen na lokaciji u južnom Pacifiku. Dobivši negativne kritike, film nije ostvario uspeh na bioskopskim blagajnama, izgubivši studiju više od 6 miliona dolara.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Godine 1787, Baunti isplovljava iz Britanije za Tahiti pod komandom kapetana Vilijama Blaja. Njegova misija je da pokupi sadnice hlebnog drveta i preveze ih na Jamajku. Britanska vlada se nada da će sadnice prilagoditi novom zemljištu i time obezbediti jeftin izvor hrane za robove.

Putovanje počinje teško sa otkrićem da nedostaje sira. Mornar Džon Mils ispravno optužuje Blaja za krađu, ali kapetan naređuje da se Mils brutalno izbičuje jer je pokazao prezir prema svom nadređenom oficiru, na gađenje njegovog aristokratskog zamenika, prvog poručnika Flečera Kristijana. Ton u narednim mesecima daje Blagova zloslutna izjava: „Okrutnost sa svrhom nije okrutnost, već efikasnost”. Kristijan počinje da gaji prezir prema svom ambicioznom kapetanu.

Blaj pokušava da stigne do Tahitija ranije idući kraćim putem u pravcu zapada oko rta Horn, veoma problematičnog za navigaciju. Strategija ne uspeva i Baunti se vraća na istok; sve ovo košta misiju mnogo dragocenog vremena. Jednodušno, Blaj nadoknađuje izgubljeno još više forsirajući posadu i smanjujući njihove obroke.

Kada Baunti stigne na svoje odredište, posada uživa u mirnom životu tropskog raja i u filozofiji slobodne ljubavi Tahićanki. Sam Kristijan ulazi u vezu sa Maimiti, ćerkom tahićanskog kralja. Blajovu uznemirenost dodatno podstiče činjenica da period mirovanja hlebnog drveta znači više meseci odlaganja dok biljke ne budu u mogućnosti da se posade u saksiji. Kako se bliži dan polaska, trojica mornara, uključujući Milsa, pokušavaju da dezertiraju, ali ih Kristijan uhvati i Blaj ih zatvara u potpalublje.

Na putu za Jamajku, Blaj pokušava da donese duplo veći broj sadnica hlebnog drveta da bi nadoknadio za svoje kašnjenje, te je prinuđen da smanji sledovanja vode posadi da bi zalio dodatne biljke. Jedan član posade pada sa jarbola u svoju smrt dok je pokušavao da uzme kutlaču za piće. Drugi mornar napada Blaja zbog stanja na brodu i osuđen je na provlačenje ispod kobilice, tokom čega umire. Mils se izruguje Kristijanu posle svake smrti, pokušavajući da ga natera da izazove Blaja. Kada se jedan član posade teško razboli od pijenja morske vode, Kristijan pokušava da mu da svežu vodu, kršeći kapetanova naređenja. Blaj izbija kutlaču Kristijanu kada ovaj ignoriše njegovo drugo naređenje da prestane. Kao odgovor, Kristijan udara Blaja. Blaj obaveštava Kristijana da će biti obešen zbog svojih postupaka kada stignu u luku. Pošto više nema šta da izgubi, Kristijan preuzima komandu nad brodom i pušta Blaja i njemu lojalne članove posade da plutaju u dugom čamcu sa navigacionom opremom, govoreći im da krenu ka obližnjem ostrvu. Blaj umesto toga odlučuje da pređe veći deo Pacifika kako bi što pre stigao do britanskih vlasti. Vraća se u Britaniju neverovatnom brzinom.

Vojni sud oslobađa Blaja za bilo kakva zlodela i preporučuje ekspediciju da se uhapse pobunjenici i da im se sudi, ali takođe dolazi do zaključka da je imenovanje Blaja za kapetana Bauntija bila greška. U međuvremenu, Kristijan se vraća na Tahiti da pokupi zalihe i devojke mornara. Zatim odlaze na udaljeno ostrvo Pitkern — koje je pogrešno označeno na kartama — da se sakriju od gneva Kraljevske mornarice. Međutim, kada se smeste na Pitkernu, Kristijan odlučuje da je njihova dužnost da se vrate u Britaniju i svedoče o Blajovim greškama, i poziva svoje ljude da otplove sa njim. Da bi sprečili ovo, mornari podmeću požar na Bauntiju, a Kristijan umire od opekotina koje je zadobio dok je pokušavao da spase brod.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Marlon Brando Flečer Kristijan
Trevor Hauard kapetan Vilijam Blaj
Ričard Haris Džon Mils
Hju Grifit Aleksandar Smit
Ričard Hajdn Vilijam Braun
Tarita Teripija princeza Maimiti
Matahiari Tama Hitihiti
Persi Herbert Metju Kvintal
Dankan Lamont Džon Vilijams
Gordon Džekson Edvard Berket
Čips Raferti Majkl Bern
Noel Persel Vilijam Makoj
Ešli Kauan Samjuel Mak
Edi Bern Džon Frajer
Tim Sili Edvard „Ned” Jang
Frenk Silvera Minari

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Nakon uspeha filma Pobuna na brodu Baunti iz 1935. godine, reditelj Frenk Lojd je 1940. najavio planove da napravi nastavak koji bi se fokusirao na kapetana Blaja u njegovom kasnijem životu, sa Spenserom Trejsijem ili Čarlsom Lotonom u glavnoj ulozi. Ovaj film nikada nije snimljen. Godine 1945, Kejsi Vilson je napisao scenario za Kristijana sa Bauntija, u kome bi Klark Gejbl glumio Flečera Kristijana, i koji bi se fokusirao na Kristijanov život na ostrvu Pitkern.[4] Ni ovaj film nikada nije snimljen. Tokom 1950-ih, MGM je snimio rimejkove brojnih svojih ranijih filmova u formatima u boji i širokom ekranu, uključujući Skaramučea i Zatvorenika dvorca Zenda. Odlučili su da naprave rimejk Pobune na brodu Baunti, a 1958. studio je objavio daće film producirati Aron Rozenberg. Kao moguća zvezda pominjao se Marlon Brando.[5]

Erik Ambler je potpisao ugovor za pisanje scenarija za 5.000 dolara nedeljno. Trebalo je da kombinuje materijal iz romana Pobuna na brodu Baunti i Ostrvo Pitkern koje su napisali Čarls Nordhof i Džejms Norman Hol. Studio je takođe posedovao prava na treću knjigu, Čovek protiv mora, koja se bavila Blajovim putovanjem brodom nakon pobune.[4] Godine 1959, Paramount Pictures je najavio da će snimiti rivalski film sa Bauntijem, koji će napisati i režirati Džejms Klavel i koji će se zvati Pobunjenici. Fokusirao bi se na sudbinu pobunjenika sa Bauntija na ostrvu Pitkern.[4] Međutim, ovaj projekat nije nastavljen.

Marlon Brando je na kraju potpisao ugovor sa studijom MGM, uz naknadu od 500.000 dolara plus 10% filmskoh profita. Kerol Rid je angažovan da režira. Da bi se u potpunosti iskoristile prednosti tehnologije Tehnikolor i formata širokog ekrana (snimanog MGM kamerom 65), film je trebalo da se snima na lokaciji na Tahitiju, sa snimateljem Robertom Sertizom. Snimanje filma trebalo je da počne 15. oktobra 1960. godine. Dobio je nadimak „MGM-ov Ben Hur iz 1961. godine”.[6] Brando je napisao u svojim memoarima da mu je ponuđena glavna uloga u Lorensu od Arabije otprilike u isto vreme, ali je izabrao Baunti jer je više hteo da ode na Tahiti, mesto koje ga je dugo fasciniralo, nego da snima šest meseci u pustinji. „Dejvid Lin je bio veoma dobar režiser, ali mu je trebalo toliko vremena da snimi film da bih se osušio u pustinji kao lokva vode”, napisao je Brando.[7]

Scenario[uredi | uredi izvor]

Rozenberg je rekao da će se film najviše fokusirati na sudbinu posade nakon pobune, pri čemu će kapetan Blaj imati manju ulogu, a pobuna će biti prikazana u flešbeku. „To je bila Brandova ideja”, izjavio je Rozenberg, nastavivši: „I bio je u pravu. Uvek je bilo fascinantno pitati se šta se posle dogodilo s pobunjenicima.”[8] „Raspoloženje posle pobune mora da budi nadu”, rekao je Rid. Dodao je: „Ljudi se nadaju da će živeti drugačijim životom, životom bez patnje, bez brutalnosti. Nadaju se životu bez bolesnih ambicija, bez sitničavosti ličnog uspeha. Sanjaju o novom životu u kome niko ne pokušava da nadmaši sledeću osobu”.[8]

Ambler je izjavio da je njegov zadatak bio da ulogu Flečera Kristijana učini podjednako zanimljivom kao i Blaja.[9] Rukovodioci MGM-a nisu bili zadovoljni Amblerovim scenarijem, iako je pisac procenio da je uradio 14 nacrta.[10] Džon Gej je potpisao ugovor da napiše novu verziju scenarija u julu 1960. godine. Na kraju su Vilijam Driskol, Borden Čejs (pisao u avgustu 1960), Hauard Kluz i Čarls Lederer napisali sve scenarije.[11] Prema jednom izveštaju, Ambler je uradio prvu trećinu filma, o putovanju, Driskol drugu, o životu na Tahitiju, a Čejs treću, o pobuni i posle. Gej je napisao naraciju. Lederer je bio uključen pre nego što je snimanje trebalo da počne.[12]

Kasting[uredi | uredi izvor]

U julu 1960, Piter Finč je potpisao ugovor da igra Blaja.[13] Međutim, do avgusta uloga je pripala Trevoru Hauardu.[14] Brando je lično odabrao lokalnu Tahićaninu, Taritu, da glumi njegovu devojku. Oni su se venčali 1962. i razveli 1972. godine.[15]

Snimanje[uredi | uredi izvor]

Radna replika Bauntija napravljena je u Novoj Škotskoj po ceni od 750.000 dolara i otplovljena je do Tahitija. Bilo je potrebno devet meseci da se napravi, a ne predviđenih šest i stigla je nakon što je snimanje počelo.[16] Snimanje je trebalo da počne u oktobru 1960. godine, međutim kašnjenja u pisanju scenarija i konstrukciji broda značila su da je počelo tek u novembru. Više od 150 glumaca i ekipe stiglo je na Tahiti, a studio je zauzeo preko 200 hotelskih soba.[15]

Snimanje je počelo 28. novembra. Bilo je problematično, delom zbog toga što se scenario prepravljao, a Brando je navodno improvizovao veći deo svojih dijaloga. Troškovi su takođe bili visoki zbog udaljene lokacije.[17] Uprkos tekućim promenama u scenariju i finansijskim i logističkim problemima produkcije, Brando je kasnije pisao o tome koliko je uživao na ostrvu i u njegovoj interakciji sa domorocima:

Od trenutka kada sam ga video, stvarnost je nadmašila čak i moje fantazije o Tahitiju, a imao sam neke od najboljih trenutaka u životu snimajući Pobunu na brodu Baunti. Snimanje je rađeno uglavnom na replici Bauntija usidrenoj na moru, i svakog dana, čim je režiser poslednji put rekao: „Rez”, strgao sam uniformu svog britanskog mornaričkog oficira i zaronio sa broda u zaliv da plivam sa tahićanskim statistima koji su radili na filmu. Često smo radili samo dve ili tri scene dnevno, što mi je ostavljalo sate da uživam u njihovom društvu, a ja sam ih zavoleo zbog njihove ljubavi prema životu.[18]

U januaru 1961, nakon tri meseca snimanja, Rid se vratio sa lokacije sa „neotkrivenom bolešću”.[19] Navodno, njegov odlazak je bio posledica napada kamena u žuči i toplotnog udara, iako se u drugim izveštajima navodi da je Rid bio nezadovoljan zbog razlika u pravcu priče.[16] U to vreme je počela kišna sezona, pa je snimanje prekinuto i filmska ekipa se vratila u Holivud. MGM je tada zahtevao da Rid završi film u roku od 100 dana, ali je reditelj rekao da mu je potrebno 139, nakon čega ga je studio otpustio. Brando u svojim memoarima tvrdi da je stduio otpustio Rida jer je želeo da Blaj bude heroj priče.[20]

Promena reditelja[uredi | uredi izvor]

Rida je zamenio Luis Majlstoun, u svom poslednjem angažmanu u režiji bioskopskom filma. Majlstoun je kasnije izjavio: „Rid je navikao da pravi svoje filmove. Nije navikao na mešanje producenta, studija i zvezda. Ali mi koji smo bili po Holivudu smo kao ulične mačke. Znamo ovaj stil. Znamo kako da preživimo.”[11]

Majlstoun je kasnije rekao: „Osećao sam da će to biti lak zadatak jer su radili na njemu mesecima i sigurno nije moralo mnogo da se uradi.”[21] Međutim, on je tvrdio da je otkrio da su snimili samo jednu sedmominutnu scenu, u kojoj Trevor Hauard daje uputstva o nabavci hlebnog drveta.[11]

Snimanje je nastavljeno u martu 1961. u studiju MGM. Majlstoun je otkrio da se za svoje prve dve nedelje na filmu: „Brando se ponašao dobro i uradio sam mnogo stvari”, kao što je dolazak Bauntija na Tahiti. Režiser se prisetio da se „lepo slagao” sa britanskim glumcima: „Bili su prava ljudska bića i ja sam se jako zabavio.”[21]

Majlstoun je izjavio da su „problemi počeli” nakon prve dve nedelje. On je rezimirao uzrok: „Producent je dao mnoga obećanja Marlonu Brandu koja nije mogao da ispuni. Bila je to nemoguća situacija jer je čovek jednostavno preuzeo odgovornost za sve. Imali ste opciju da sedite i gledate ili da mu okrenete leđa. Ni producenti ni ja nismo mogli ništa da uradimo povodom toga.”[21]

Filmska ekipa se vratila na Tahiti u aprilu 1961. godine. Snimanje je bilo praćeno lošim vremenom i problemima sa scenarijem. Ričard Haris se sukobio sa Brandom, a Brando je često kasnio na set i bio je težak tokom snimanja.[16][22]

„Marlon nije imao odobrenje za priču”, otkrio je Majlstoun. „Ali, imao je odobrenje prema sebi. Da se Brandu nešto ne bi dopalo, samo bi stao pred kameru i ne bi glumio. Mislio je samo na sebe. Istovremeno je bio u pravu u mnogim stvarima koje je želeo. On je previše cerebralan da bi igrao ulogu gospodina Kristijana onako kako ju je igrao Klark Gejbl.”[11]

Majlstoun je rekao da je scenario stalno prepravljao Čarls Lederer na setu, uz doprinose Rozenberga, Sola Sigela i Džozefa Vogela , kao i Branda. Majlstoun je napomenuo da je Lederer često radio na scenariju sa Brandom ujutru, a snimanje je počelo tek popodne. Dodao je: „Imali ste opciju da to snimite, ali pošto je Marlon Brando ionako nameravao da to nadgleda, sačekao sam dok neko ne vikne 'kamera' i otišao da sednem negde i pročitam novine.”[21]

Film je na kraju koštao 10 miliona dolara više nego što se prvobitno očekivalo.[11] Pored već problematične produkcije, jedan Tahićanin je poginuo dok je snimao sekvencu u kanuu.

„U ovom poslu sam nekoliko dana, ali nikada nisam video nešto slično”, rekao je Majlstoun. „Bilo je kao da se nalazim u uraganu na brodu bez kormila bez kapetana. Mislio sam kada sam prihvatio posao da će to biti lepo putovanje. Kada se završilo, osećao sam se kao da sam šangajovan.”[11]

„Velika nevolja je bio nedostatak hrabrosti menadžmenta u studiju”, rekao je Majlstoun. „Nedostatak vizije. Kada su shvatili da ima toliko problema sa scenarijem, trebali su da prekinu celu prokletu produkciju. Ako im se Marlonovo ponašanje nije dopalo, trebali su mu reći da mora da radi kako oni žele ili su trebali da ga izbace iz filma. Ali jednostavno nisu imali hrabrosti.”[11] Snimanje je konačno završeno do oktobra 1961. godine.

Postprodukcija[uredi | uredi izvor]

U maju 1962, još se radilo na scenariju i filmu.[12] Studio je bio nezadovoljan krajem. Brojni scenaristi, uključujući Branda, iznosili su ideje. Na kraju, Bili Vajlder je predložio završetak koji je snimljen.[23] Majlstoun je odbio da ga režira, pa je Džordž Siton snimio Kristijanovu scenu smrti u avgustu 1962. godine.[24]

Časopis The Saturday Evening Post objavio je članak o snimanju filma za koji je Brando smatrao da ga omalovažava. Tužio ih je za 5 miliona dolara. Naterao je predsednika MGM-a, Džozefa Vogela, da govori u prilog njegovoj tužbi; taktika se izjalovila i kasnije je korišćena protiv Vogela kada je dao ostavku, nedugo nakon objavljivanja filma.[25]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Film ima rejting odobravanja od 70% na veb stranici Rotten Tomatoes na osnovu 20 recenzija, sa prosečnom ocenom 6,5/10.[26] Bosli Krauter iz novina The New York Times je napisao: „Postoji mnogo toga što ispunjava oči i zadivljuje kao čisti spektakl”, ali je kritikovao Marlona Branda što je Flečera Kristijana učinio „više dendijem nego zastrašujućim brodskim oficirom... oseća se da je njegova uloga bila lakrdijaška ili komična”.[27] Časopis Variety je nazvao film „većim delom izuzetno spektakularnim” i „generalno superiornijim” u odnosu na verziju iz 1935. godine, dodajući: „Brando na mnogo načina daje najbolju ulogu u svojoj karijeri”.[28] Brendan Gil iz The New Yorker-a napisao je da scenarista i reditelji „nisu podbacili, ali je istinski uspeh bio van njihovog domašaja. Jedan od razloga za to je što nisu dobili pomoć od Marlona Branda, koji igra Flečera Kristijana kao neku vrstu moreplovca Hamleta. Ono što Flečer Kristijan ima da kaže je mnogo manje interesantno od onoga što Hamlet ima da kaže, izmučene mrštenje gospodina Branda izgleda potpuno neumesno. Zaista, mi smo skloni da saosećamo sa zlim kapetanom Blajem, kojeg je dobro odigrao Trevor Hauard. Nije ni čudo što se ponašao loše, kad ga je taj visokorođeni mladi momak provocirao na svakom koraku!”[29] Ričard L. Kou iz The Washington Post-a nazvao je film „nesumnjivo zgodnim spektaklom” koji „naglavo koleba u apsurdu” u svom trećem satu, sumirajući: „Čini se da je do pobune došlo samo zato što je junak razneo vrh i egoistički je uznemiren jer je to uradio”.[30] Britanski The Monthly Film Bulletin kritikovao je Branda zbog „nečuveno lažnog engleskog akcenta više klase” i toga da „je izgledao kao da je hteo da samo što pre završi”.[31] Time je napisao da film „luta kroz promukle floskule besmislenog optimizma dok ga konačno ne preplavi sentimentalna kaljuga”.[32]

Teška i problematična produkcija filma, Brandovo temperamentno i ekscentrično ponašanje, u velikoj meri negativne kritike Brandovog nastupa i neuspeh filma na bioskopskim blagajnama u kombinaciji su oštetili Brandovu karijeru i reputaciju zvezde koja je oživela tek objavljivanjem Kuma deset godina kasnije. Režiser Majlstoun je kasnije izjavio da je Brandov nastup u Pobuni na brodu Baunti smatrao „užasnim”.[33]

Zarada[uredi | uredi izvor]

Pobuna na brodu Baunti je bio peti film sa najvećom zaradom iz 1962. godine, sa zaradom od 13.680.000 dolara u zemlji[2] i 7,4 miliona dolara od iznajmljivanja američkih bioskopa.[34] Međutim, trebalo je da zaradi 30 miliona dolara da nadoknadi svoj budžet[17] od 19 miliona dolara. To je značilo da je film izgubio novac studiju.[35]

Nagrade i nominacije[uredi | uredi izvor]

Nagrada Kategorija Nominovani Ishod
Oskar[36][37] Najbolji film Aron Rozenberg Nominacija
Najbolja scenografija u boji Scenografija: Džordž V. Dejvis i Dž. Makmilan Džonson;
Dekoracija setova: Henri Grejs i Hju Hant 		Nominacija
Najbolja fotografija u boji Robert Sertiz Nominacija
Najbolja filmska komtaža Džon Maksvini Mlađi Nominacija
Najbolja originalna muzika Bronjislav Kaper Nominacija
Najbolja pesma „Love Song from Mutiny on the Bounty (Follow Me)”
Muzika Bronjislava Kapera;
Tekst Pola Frensisa Vebstera 		Nominacija
Najbolji specijalni efekti Vizuelni efekti A. Arnolda Gilespija;
Zvučni efekti Majla B. Lorija 		Nominacija
Nagrade Američkih bioskopskih montažera Najbolje montirani dugometražni film Džon Maksvini Mlađi Nominacija
Nagrade Udruženja režisera Amerike[38] Najbolje režirani igrani film Luis Majlstoun Nominacija
Nagrade Zlatni globus[39] Najbolji dramski film Nominacija
Najbolja sporedna glumica u filmu Tarita Teripija Nominacija
Najbolja originalna filmska muzika Bronjislav Kaper Nominacija
Nagrade Zlatni kolut Najbolja montaža zvuka u dugometražnom filmu Osvojeno[a]
Nagrade Međunarodnog udruženja kritičara filmske muzike Najbolje novo izdanje postojeće pesme Muzika: Bronjislav Kaper;
Producent albuma i beleške: Lukas Kendal;
Beleške: Džef Bond;
Umetnička režija albuma: Džo Sikorjak 		Osvojeno
Nagrade Lovor Najbolja drama 4. mesto
Najbolja pesma „Love Song from Mutiny on the Bounty (Follow Me)”
Muzika Bronjislava Kapera;
Tekst Pola Frensisa Vebstera 		Osvojeno

Počasti[uredi | uredi izvor]

Film je bio nominovan za listu „100 godina filmske muzike” Američkog filmskog instituta.[40]

Kućni mediji[uredi | uredi izvor]

Ford je platio rekordnih 2,3 miliona dolara za televizijska prava za jednu projekciju u Sjedinjenim Državama.[41] Film je prikazan na ABC-u u nedelju, 24. septembra 1967,[41] koji je uključivao restaurirani prolog i epilog, isečen iz objavljenih verzija filma pre njegove premijere na turneji, u kojoj Briton dolazi do nepoznatog ostrva 1814. godine, a njegova posada susreće Brauna kao jedinog preživelog člana pobunjenika Bauntija, zajedno sa preživelim ostrvljanima Tahitija, i iako je Braun spreman da se vrati i suoči se sa posledicama njihovih akcija, kapetan Stejns (igra ga Torin Tačer) ga obaveštava da to više nije potrebno, jer je ratni akt promenjen pre 10 godina. Ovi delovi su uključeni kao bonus karakteristike na DVD izdanju filma 2006. godine.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Marlon Brando se tokom snimanja zaljubio u Tahiti i 1966. je dobio 99-godišnji zakup atola Tetiaroa.[42] On se oženio Taritom Teripijom 10. avgusta 1962. godine. Imali su dvoje dece: Teihotua Branda (rođenog 1963) i Taritu Šajen Brando (1970–1995). Brando i Tarita su se razveli u julu 1972. godine.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Izjednačen sa filmom Usamljeni su hrabri.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „On $151,000 Negative Cost, Forsee 'Never On Sunday' Rentals of $8 mill”. Variety. 1. 11. 1961. str. 1. 
  2. ^ a b „Mutiny on the Bounty (1962)”. The Numbers. Nash Information Services. Arhivirano iz originala 11. 6. 2013. g. Pristupljeno 13. 6. 2013. 
  3. ^ „Mutiny on the Bounty (1962): Full Cast & Crew”. IMDb. Arhivirano iz originala 10. 11. 2010. g. Pristupljeno 29. 3. 2011. 
  4. ^ a b v „TWO STUDIOS PLAN A BOUNTY 'MUTINY'; M-G-M and Paramount Race to Complete Productions of Films on Sea Adventure”. The New York Times. 2. 11. 1959. str. 39. Arhivirano iz originala 12. 7. 2018. g. Pristupljeno 12. 7. 2018. 
  5. ^ Hopper, Hedda (9. 10. 1958). „MGM Wants Brando in 'Mutiny' Remake”. Los Angeles Times. str. B10. 
  6. ^ Scott, John L. (31. 5. 1960). „Britons to Support Brando in 'Mutiny': Producer, Director Will Cast 20 'Bounty' Roles in England”. Los Angeles Times. str. A7. 
  7. ^ Brando, Marlon (1994). BrandoNeophodna slobodna registracija. Random House. str. 268. ISBN 9780679410133. ; hereinafter cited Brando.
  8. ^ a b Schumach, Murray (5. 6. 1960). „Producer, Director Log a Few Plans On Their 'Mutiny on the Bounty'”. The New York Times. str. D5. Arhivirano iz originala 12. 7. 2018. g. Pristupljeno 12. 7. 2018. 
  9. ^ „At 19, an agent advised him to forget about writing”. The Guardian. 2. 2. 1970. str. 8. 
  10. ^ Gorner, Peter (28. 10. 1981). „When it comes to espionage thrillers, the grand master is forever Ambler: Master spy novelist is forever Ambler”. Chicago Tribune. str. b1. 
  11. ^ a b v g d đ e Schumach, Murray (25. 3. 1962). „HOLLYWOOD AT SEA; 'Bounty' Director Blames a Timorous Management for Tumultuous Saga”. The New York Times. Arhivirano iz originala 12. 7. 2018. g. Pristupljeno 12. 7. 2018. 
  12. ^ a b MURRAY SCHUMACH (21. 5. 1962). „SCRIPT PROBLEMS PLAGUE BOUNTY': Ending of M-G-M Remake Is Still Being Rewritten”. New York Times. str. 40. 
  13. ^ „Restless Night' Set for Niven Hooper, Hedda”. Los Angeles Times. 1. 7. 1960. str. 24. 
  14. ^ Scheuer, Philip K. (20. 10. 1960). „'Sheik' griffith to sail on bounty”. Los Angeles Times. str. B11. ProQuest 167773141. 
  15. ^ a b Hugdins, Morgan (19. 2. 1961). „RETURN TO 'PARADISE' ABOARD THE 'BOUNTY'”. The New York Times. Arhivirano iz originala 12. 7. 2018. g. Pristupljeno 12. 7. 2018. 
  16. ^ a b v Scheuer, Philip K. (21. 10. 1962). „The Story Behind an $18 Million Mutiny: THE BOUNTY'S OTHER MUTINIES”. Los Angeles Times. str. 1. ProQuest 168207868. 
  17. ^ a b „TAHITI WAS PARADISE”. The Times of India. 17. 12. 1961. str. A6. ProQuest 744310855. 
  18. ^ Brando, p. 269
  19. ^ „Mackin takes municipal court seat”. Los Angeles Times. 14. 1. 1961. str. 12. ProQuest 167827945. 
  20. ^ Brando, p. 270.
  21. ^ a b v g Higham, Charles; Greenberg, Joel (1971). The celluloid muse; Hollywood directors speak. Regnery, p. 193; hereinafter cited "Higham".
  22. ^ „How Richard Harris Told Off Brando”. Los Angeles Times. 18. 2. 1962. str. A4. 
  23. ^ Bosworth, Patricia (2001). Marlon BrandoNeophodna slobodna registracija. Thorndike. str. 201. 
  24. ^ Hopper, Hedda (3. 8. 1962). „Liz Is Coming Home; Has Job Waiting for Her”. Chicago Daily Tribune. str. b10. 
  25. ^ Kanfer, Stefan (2008). Somebody : the reckless life and remarkable career of Marlon BrandoNeophodna slobodna registracija. Alfred A. Knopf. str. 175-178. ISBN 9781400042890. 
  26. ^ „Mutiny on the Bounty (1962)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Arhivirano iz originala 2. 5. 2019. g. Pristupljeno 13. 1. 2021. 
  27. ^ Crowther, Bosley (9. 11. 1962). „Screen: New Version of 'Mutiny on Bounty' Seen at Loew's State”. The New York Times: 31. 
  28. ^ „Mutiny on the Bounty”. Variety: 6. 14. 11. 1962. 
  29. ^ Gill, Brendan (17. 11. 1962). „The Current Cinema”. The New Yorker. str. 208. 
  30. ^ Coe, Richard L. (21. 11. 1962). „'Bounty' Sets Freudian Sail”. The Washington Post. str. B8. 
  31. ^ „Mutiny on the Bounty”. The Monthly Film Bulletin. 30 (348): 4. januar 1963. 
  32. ^ Kanfer, Stefan (2008). Somebody: The Reckless Life and Remarkable Career of Marlon Brando. Faber and Faber. str. 178. ISBN 9780571278787. 
  33. ^ Higham, str. 194.
  34. ^ Top 20 Films of 1962 by Domestic Revenue
  35. ^ „Mutiny on the Bounty (1962): Trivia”. IMDb. Arhivirano iz originala 21. 9. 2013. g. Pristupljeno 13. 6. 2013. 
  36. ^ „Mutiny on the Bounty (1962): Awards”. Movies & TV Dept. The New York Times. 2012. Arhivirano iz originala 20. 10. 2012. g. Pristupljeno 25. 12. 2008. 
  37. ^ „The 35th Academy Awards (1963) Nominees and Winners”. oscars.org. Arhivirano iz originala 2. 2. 2018. g. Pristupljeno 23. 8. 2011. 
  38. ^ „15th DGA Awards”. Directors Guild of America Awards. Pristupljeno 5. 7. 2021. 
  39. ^ „Mutiny on the Bounty – Golden Globes”. HFPA. Pristupljeno 5. 7. 2021. 
  40. ^ „Official Ballot” (PDF). AFI's 100 Years of Film Scores. American Film Institute. 23. 9. 2005. Arhivirano (PDF) iz originala 6. 7. 2011. g. Pristupljeno 6. 8. 2016. 
  41. ^ a b „'Bounty' Nicks Ford $2.3 Mil; A TV Record”. Daily Variety. 28. 7. 1967. str. 1. 
  42. ^ „Tetiaroa Atoll, French Polynesia – The Brando | Tahiti.com”. www.tahiti.com. Arhivirano iz originala 2019-12-26. g. Pristupljeno 2020-02-26. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Побуна_на_броду_Баунти_(филм_из_1962)&oldid=27542931”