Policija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Poljska policijska jedinica
Policijsko vozilo

Policija je služba javne uprave kojoj je povereno čuvanje javnog reda i poretka. Takođe pojam označava i zgradu u kojoj se nalazi ta uprava. Policija građanima pruža zaštitu njihovih temeljnih ustavnih prava i sloboda i zaštitu drugih ustavom zaštićenih vrednosti. Prve policijske snage osnovane su u Parizu 1667. godine.[1]

Nastanak moderne policije[uredi | uredi izvor]

Policija Republike Srpske (2019)

Najčešće se tvrdi da je prvi model moderne policije ustrojen u Engleskoj. U Londonu 1829. godine je usvojen Zakon o Metropoliten policiji zasnovan na načelima poznatog engleskog političara Ser Roberta Pila. To su dvanaest pravila koja glase:

  • policija mora biti stabilna, efikasna i organizovana po vojnom ustrojstvu
  • policija mora biti pod kontrolom Vlade
  • odsustvo zločina je najbolji dokaz efikasnosti policije
  • distribucija informacija o zločinu od bitnog je značaja
  • raspored policijskih snaga, kako u vremenu, tako i u prostoru izuzetno je važan
  • najvažnija osobina policijskog oficira je savršena mirnoća
  • dobar izgled policajaca uliva poštovanje
  • pouzdanost i obučenost pravih osoba je koren efikasnosti
  • zahtevi javne sigurnosti nalažu da će svakom policijskom oficiru biti dodeljen broj
  • zbog dostupnosti, uprava policije biće centralizovana
  • policajci se angažuju na osnovu rezultata probnog perioda
  • policijski izveštaji su bitni jer od njih zavisi dobar raspored policijskih snaga.

Ova pravila su konstruisana u periodu kada je Engleska bila haotična država čiji je glavni grad London bio leglo poroka i kriminaliteta do tada nezabeleženih razmera. Do tada je javni red bio u rukama magistrata i pozornika, pa se tražio novi model organizacije policije pošto nisu baš svi magistrati bili korumpirani i lenji, ali su pozornici bili nezainteresovani da za 8 penija na noć ozbiljno rade svoj posao.

Po usvajanju Zakona došlo je do radikalne promene. „Pileri“ ili „bobiji“ bili su samo policijske snage i prvi policajci u Engleskoj sa stalnom platom, a dobili su i plave uniforme i crne šešire. Sedište se više puta menjalo dok se 80-ih godina 19. veka nisu uselili u zgradu koja je postala poznata pod nazivom Novi Skotland Jard. U početku, prevashodni zadatak „bobija“ je bila prevencija zločina.

Na takvim idejama je stvorena prva moderna policija, čiji se model proširio prvo na SAD, Kanadu i Australiju, a kasnije i na većinu ostalih država.

Grad bez policije[uredi | uredi izvor]

Policija je, od svog nastanka, bila predmet brojnih proučavanja ali i osporavanja. Mnogi od predstavnika najrazličitijih idejnih i drugih opredeljenja - od utopista, preko anarhista pa do marksista su tvrdili da policija uopšte nije potrebna. Drugi, koji se s ovom logikom ne slažu, tvrde da bi to dovelo do haosa.

U Montrealu su, 7. oktobra 1969. godine, skoro svi policajci (ukupno njih 3.784) bili u štrajku 17 sati nezadovoljni niskim platama i drugim statusnim pitanjima. Jedine snage reda su sačinjavali malobrojni policajci koji nisu bili članovi sindikata. Svedoci kažu da je teško zamisliti haos, pljačke i nasilje koji su se desili u odsustvu regularnih policijskih snaga. Pre kraja dana, 48 osoba je teško povređeno u neredima, a dve osobe su izgubile život. Ostali delikti, poput pljački banaka i razbojništava su bili izvršeni 10 do 12 puta češće. Ukupna šteta je iznela više od milion dolara.

Slične posledice imao je i štrajk policajaca u Bostonu održan 1919. godine.

S druge strane, štrajk policajaca šest dana u Njujorku 1971. godine nije zabeležio nikakve posebne nerede. Slično je bilo i sa štrajkom londonskih policajaca 1918. godine kada su narušavanje javnog reda i mira vršili jedino policajci - demonstranti.

Policijska aktivnost[uredi | uredi izvor]

Uobičajeno je da se, poslednjih godina, ono što se oduvek zvalo „policijska aktivnost“ ili „policijsko delovanje“ sada, bez ikakve potrebe, naziva „policiranje“ ili „policing“.

Prema tome da li se odvija pre ili posle izvršenog dela, delatnost policijskih organa može biti: profilaktička (pre izvršenog dela) i represivna (nakon izvršenog dela). Takođe, podela tih aktivnosti može biti napravljena i prema tome ko ih inicira, pa je reaktivna kada je iniciraju građani, a proaktivna kada je započinju pripadnici službe.

Centralna delatnost policije je uvek bila zastrašivanje potencijalnih prestupnika, hapšenje onih koji su učinili krivično delo i održavanje reda. Pored ovih, sve policije obavljaju još neke poslove koje su u vezi sa ovim, ali i ne moraju biti. Prema Izveštaju naciji o stanju zločina i pravosuđa koji je 1988. godine u Vašingtonu izdao Biro za pravosudnu statistiku, četiri osnovne delatnosti policijskih službenika su:

  • primena zakona - primena na pravu zasnovane prinude protiv onih koji svojim ponašanjem krše zakonske norme
  • održavanje reda - preduzimanje koraka u pravcu kontrole događaja i okolnosti koji narušavaju ili prete da naruše red
  • prikupljanje podataka - rutinsko informisanje o svetu kriminala, uzimanje podataka od žrtava, registrovanje krivičnih prijava
  • servisne dužnosti - pružanje pomoći oštećenima, pomoć pri požarima i ostalim elementarnim nepogodama.

Jedna nepovoljna tendencija s ovim u vezi je da policija sve manje vremena provodi na poslovima kontrole kriminaliteta, a sve više u pružanju široko shvaćenih „servisnih“ usluga.

U Srbiji policijski poslovi u prvom redu su:

Strategije policijskog delovanja[uredi | uredi izvor]

Delovanje uz saradnju lokalne zajednice[uredi | uredi izvor]

Ovaj pristup promoviše strategiju orijentisanu da deluje kako na uzroke kriminaliteta i nereda, tako i na strah od zločina.

Prvi cilj je podizanje stepena bezbednosti, a time i kvalitet života u lokalnim zajednicama. Neophodno je uspostaviti delatnu saradnju policije i lokalne zajednice. Policajci treba da budu raspoređeni tako da duže vremena pokrivaju isto područje kako bi mogli da uspostave vezu poverenja sa svim građanima koji to žele i obezbede svakodnevna saznanja o događajima na lokalnom nivou. U izvesnoj meri se policija mora otvoriti prema zahtevima i potrebama građana, što znači da se mora „deprofesionalizovati“.

Grant i Teri smatraju da delovanje policije u lokalnoj zajednici podrazumeva izgradnju partnerstva u kome predstavnici organa reda i građani:

  • zajednički uviđaju probleme;
  • identifikuju iste ciljeve;
  • neprestano razmenjuju podatke;
  • zajednički pristupaju problemima i izvlače zaključke po okončanom poslu; i
  • deluju na ostvarenju ciljeva ili rešavanju problema.

Strategija „razbijenih prozora“[uredi | uredi izvor]

Slika razbijenog prozora se koristi ovde simbolično, za objašnjenje kako lokalna sredina zapada u necivilizovane odnose, kriminalitet i nered. Naime, jedan nepopravljen razbijeni prozor simbolizuje i onima koji zakon poštuju i pretupnicima da nikome nije stalo da se suprotstavi prestupništvu. Nereagovanje na sitnija protivpravna ponašanja deluju kao okidač i dolazi do lančane reakcije koja potkopava sigurnost lokalne zajednice i krči put teškim vidovima kriminaliteta.

Smatra se da je pojava nepoznatog prosjaka u kraju „prvi razbijeni prozor“. Ukoliko sredina ne reaguje, ona postaje zahvalno područje za naseljavanje dilera droge, makroa i njihovih prostitutki i sličnih „uličnih kriminalaca“ koji počinju da polažu pravo na ta područja i uvode u njih svoja pravila ponašanja. Starosedeoci koji to mogu, sele se u bezbednije i skuplje delove grada, a oni koji ostaju pretvaraju stanove u zaštićene tvrđave koje napuštaju samo kada moraju.

Građani najviše veruju u one stilove rada koji jačaju njihov društveni osećaj zajedničke sigurnosti i impresiju očuvanog društvenog poretka.

Pristup nulte tolerancije[uredi | uredi izvor]

Ova strategija traži od policajaca da sa maksimalnim angažovanjem suzbijaju čak i najsitnije delikte sa istom odlučnošću sa kojom i najteže oblike kriminaliteta. Njome se želi poslati signal i kriminalcima i građanima da policija ima snage i motiva da se uhvati u koštac sa čitavim kompleksom antisocijalnih i lakših krivičnih dela.

Sumnjive osobe odlučno se zaustavljaju, pretresaju i ispituju o kriminalnim aktivnostima koje se odvijaju u datoj sredini. Istovremeno se tako dolazi i do podataka o težim oblicima kriminaliteta i prestupnik se zastrašuje. Pažnju posvećuju i sitnijim kršenjima zakona, delima koja smetaju građanima i onima koja simbolizuju necivilizovanost poput prosjačenja, švercovanja u prevozu, javnog opijanja, nepropisnog prelaženja ulice, pisanja grafita i sličnih ponašanja.

Ovaj sistem je u njujorškoj policiji uveo Vilijem Breton tvrdeći kasnije da je zaslužan za pad stope kriminaliteta u SAD (a naročito kod krivičnog dela ubistva). Kritičari u ovakvom policijskom ponašanju vide stimulisanje brutalnosti kod policajaca, čak brutalno - diskriminatorsko ponašanje prema grupama lišenim društvene moći.

Strategija rešavanja problema[uredi | uredi izvor]

Zahteva se proaktivni pristup koji traži hvatanje u koštac sa skrivenim faktorima koji stvaraju probleme s kojima policajci morajuć da se nose. Strategija rešavanja problema se oslanja na tzv. trougao zločina, tj. činjenicu da svako krivično delo ima tri ključne tačke - osumnjičenog, žrtvu i lokaciju. U odsustvu bilo kog od tih elemenata nema ni zločina. Otuda se policija mora koncentrisati na određene lokacije tzv. vruće tačke (hotspots).

Situaciona prevencija kriminaliteta[uredi | uredi izvor]

Cilj ove strategije je da se utiče na smanjenje učestalosti vršenja širokog spektra krivičnih dela kroz nadziranje o odgovor na zločin od strane ljudi najrazličitijih zanimanja i statusa kao i strateško upravljanje pojedinim mestima. Nastoji se ovde i sada ostvariti uticaj na datu kriminalnu situaciju, otklanjanjem ili zamenom nekih od činilaca koji mogu uticati na vršnje dela.

Strategija situacione prevencije kriminaliteta široko je prihvaćena u društvu pod vidom rutinskih postupaka predostrožnosti, ali je tek krajem 80-ih godina prošlog veka na Zapadu državni organi uzimaju za ozbiljno.

Diskreciona ocena[uredi | uredi izvor]

U pojedinim zemljama, policija svesno odustaje od onih intervencija koje bi loše uticale na njen imidž u javnosti, čak i kada se radi o delima osetnije društvene opasnosti. Time se manji ciljevi žrtvuju radi ostvarenja plodne saradnje sa građanima. Ipak, ovo može prouzrokovati više štete nego koristi.

Ovaj problem se svodi na selekciju i diskrecionu ocenu dela od strane policije. Tako se policajci rukovode, prema Grantu i Teriju, sledećim razlozima kada odlučuju da li će određeno lice lišiti slobode:

  • težina dela,
  • dokazi o njegovom postojanju,
  • držanje osumnjičenog,
  • položaj i traženje žrtve,
  • odnos između učinioca i oštećenog,
  • pripadnost uključenih stranaka manjinskim grupama.

Klasična uloga policije dolazi povremeno u nesklad sa idejama o potrebi njenog šireg oslanjanja na sredinu. Prevencija je nemoguća bez podrške građana, a ovi je često uskraćuju. Patrolna služba često ima problema pri primeni zakona u onim sredinama gde devijantno i delinkventno ponašanje dominira.

Do sukoba može doći i u odnosima sa žrtvama, koje često upućuju nepotrebne pozive, zbog čega se često događa da je opasnost po to lice samo u njegovoj glavi. Vremenom, iskustvo omogućava stvaranje sopstvenog kriterijuma da li je poziv ozbiljan ili ne. U slučaju pogrešne procene, česte su neprijatnosti i optuživanja od strane žrtava.

Prinuda[uredi | uredi izvor]

Policija prinudu primenjuju češće od svih ostalih organizacija. Na raspolaganju joj stoji dosta sredstava prinude, između ostalih:

  • upotreba fizičke sile,
  • upotreba službene palice,
  • upotreba sredstava za vezivanje,
  • posebna vozila,
  • dresirani psi,
  • konjica,
  • hemijska sredstva i
  • vatreno oružje.

Delatnost policije u celini je prožete stalnim ukazivanjem na mogućnost da do primene sile dođe. Primena prinude je uvek selektivna i ograničena dvostruko: s jedne strane, društvenim normama, a s druge, zakonskim odredbama i pravilima službe policijske organizacije.

U svim pravnim sistemima određuje se u kojim situacijama je dozvoljena upotreba sredstava prinude, a za upotrebu vatrenog oružja važe posebno stroga ograničenja u svim zemljama. Uobičajeno je da se propisuje kako u obavljanju poslova, ovlašćeno lice može upotrebiti vatreno oružje samo ako na drugi način ne može da:

  1. zaštiti život ljudi,
  2. spreči bekstvo lica zatečenog u vršenju najtežih krivičnih dela,
  3. spreči bekstvo lica zatečenog u vršenju krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti,
  4. spreči bekstvo lica lišenog slobode ili lica za koje je izdat nalog za lišenje slobode zbog težih dela,
  5. od sebe odbije neposredni napad kojim se ugrožava njegov život,
  6. odbije napad na objekat ili lice koje obezbeđuje.

Pri upotrebi vatrenog oružja ovlašćeno lice je u obavezi da ne ugrožava živote drugih ljudi.

Opasnosti zanimanja[uredi | uredi izvor]

Nošenje oružja, posebna pravila i obuka bi trebalo da policajce zaštite od napada kojima su pri vršenju svog posla izloženi. Ipak, policijsko zanimanje je jedno od najopasnijih. Generalno, život policajca je najviše ugrožen kod hapšenja teških kriminalaca i veliki broj policajaca je poginuo na rutinskim poslovima vezanim za uspostavljanje narušenog reda. Prema podacima za Srbiju u 2002. godini od ukupno 153 slučajeva ometanja i sprečavanja policijskih službenika u vršenju svojih javnih ovlašćenja najveći broj se odigrao prilikom održavanja i uspostavljanja narušenog javnog reda i mira (76), zatim pri legitimisanju (19), kontroli i regulisanju saobraćaja (17), privođenju (16). U 8 slučajeva radilo se o pružanju asistencije drugim organima, a u samo 3 slučaja pri lišavanju slobode. U odnosu na sredstva, najviše se radilo o fizičkoj snazi (81 slučaj), motornom vozilu (11), vatrenom oružju (9), a u šest slučajeva na licu mesta pronađenom „pogodnom sredstvu“. Podaci govore da su to uglavnom bila punoletna lica (65), dok je maloletnika manje od 10%. Važan je i podatak da su u 31. slučaju ta lica delovala pod dejstvom alkohola.

Stres[uredi | uredi izvor]

Poziv policajca je emocionalno i psihički najteži od svih poslova u naše doba. Stresogene situacije kojima su izloženi utiču i na njihovu okolinu - pre svega na porodicu. Ti problemi se ogledaju u menjanju rasporeda rada, emocionalnoj iscrpljenosti, negativnom društvenom vrednovanju poziva koji obavljaju, seksualnim problemima, preteranoj zaštiti supruge i porodice, problemu „odsustva emocija“, problemu identiteta i problemima sa decom. Alkoholizam je takođe jedan od najčešćih problema sa kojima se sreću zaposleni u policijskim organima.

Stopa samoubistava pripadnika policije je skoro dvostruko (1,8 puta) viša od stope kod prosečnih građana. Grant i Teri navode da su slučajevi registrovani kao nesrećni često pokušaj prikrivanja samoubistva kolege.

Stres je povezan i sa upotrebom sile, pošto je jedna od najznačajnijih odlika ovog zanimanja obučavanje policajaca da onesposobe, povrede i liše života.

Potkultura policajaca[uredi | uredi izvor]

Kao specifična grupa izložena opasnostima, policajci izgrađuju sopstenu potkulturu kao značajan oslonac delovanja. Osobine svojstvene ovoj populaciji su: rašireni autoritarizam, sumnjičavost, rasizam, neprijateljstvo, nepouzdanost, konzervativizam i cinizam. Posebno se skreće pažnja na odnos policajaca prema pripadnicima drugih rasa.

Bitne crte njihove potkulture su:

  • velika solidarnost između članova,
  • zatvorenost, koja je prirodna posledica specifičnosti posla i statusa.

Često se zato i naziva „potkultura iza plavog zastora“.

Centralno mesto u potkulturi ima koncept „dobrog policajca“ kao sveprisutni ideal. Istraživač Piter Mening je, na osnovu analize tekstova ukazao na deset pretpostavki na kojima počiva policijska potkultura:

  1. ljudima se ne može verovati - oni su opasni,
  2. iskustvo je važnije od teoretisanja,
  3. morate učiniti da vas ljudi poštuju,
  4. svi mrze policajce,
  5. u sistem pravosuđa ne može se imati poverenja,
  6. ljudi koje ne kontrolišete, krše zakone,
  7. policajci moraju biti dostojni poštovanja i efikasni,
  8. oni mogu najuspešnije identifikovati zločin i zločinca,
  9. najznačajniji posao policije je da predupredi zločin i sprovodi zakone,
  10. oštrije kažnjavanje će odvratiti zločince od ponavljanja grešaka.

Istraživači u Engleskoj u došli do zaključka da ova potkultura spada u tipičnu „mačo“ potkulturu u kojoj je izražena sklonost za opijanjem, kockanjem i opsednutost seksom.

Drugi istraživač, Samaha, tvrdi da su ključni pojmovi ove potkulture: avantura, mačizam, sigurnost, kompetentnost, moralnost, solidarnost, pravne norme i interna pravila. Sigel i Sena su pak dali osnovne premise na kojima počiva ova potkultura:

  • policajci su jedini pravi borci protiv kriminaliteta,
  • niko drugi ne razume stvarnu prirodu policijskog posla,
  • lojalnost prema kolegama je iznad svega,
  • nemoguće je voditi rat protiv kriminala bez zaobilaženja pravila,
  • javnost je suštinski nekooperativna i nerazumno zahtevna,
  • patrolni rad je srž.

Zamerke policijskim organima[uredi | uredi izvor]

Policiji se pre svega zamera da dosta košta, zatim da je birokratizovana i politizovana. Pojavljuju se takođe osetljivi problemi prekoračenja ovlašćenja u delovanju i slučajevi korupcije. U literaturi se, pak, može naći još zamerki policiji odnosno njenim pripadnicima. Džon Dempsi i Linda Forest navode sledeće vidove devijantnog ponašanja policajaca:

  • alkoholizam
  • zloupotreba droga i njihovo dilovanje
  • zabušavanje (eng. cooping)
  • nezakonito oduzimanje imovine od osumnjičenih
  • seksualno nasilje i uznemiravanje osoba koje su im u vlasti ili potčinjene (bilo da su osumnjičene ili koleginice na poslu)
  • porodično nasilje u domovima policajaca.

Izdvajanja za policiju i njena efikasnost[uredi | uredi izvor]

Od svih organa krivične represije, policija državu košta najviše. Značajna sredstva su, pored kupovine neophodne tehničke opreme, uložena u otvaranje novih radnih mesta. Trend porasta broja zaposlenih, često međutim ne prati pad kriminaliteta. Tako je u SAD u periodu 1960 - 1975. broj zaposlenih u policiji porastao za 49%. U isto vreme, zabeležen je i visok rast kriminaliteta.

Uspešnost rada policije realnije oslikava broj nerasvetljenih krivičnih dela. Najveći procenat rasvetljavanja je, na osnovu višegodišnjeg proseka, prisutan kod prijavljenih silovanja, nešto manji kod iznuda i ubistava, a najniži kod krivičnog dela oduzimanja motornog vozila. Jedan od kriterijuma angažovanosti policije je i koliko se ona pojavljuje kao subjekat koji podnosi krivične prijave. Oni to, kod punoletnih lica čine u više od polovine slučajeva, a kod maloletnika, preko devet desetina.

Birokratizacija[uredi | uredi izvor]

Još jedna definicija policije kaže da je policija „birokratska organizacija sa centralizovanim upravljanjem u kojoj zaposlena lica vrše poslove bezbednosti tokom celog svog radnog vremena“. Policija ne može izbeći tradicionalni birokratski model: moć je koncentrisana na vrhu piramite, veoma odvojene od realnosti i retko efikasno podvrgnute kontrolisanju.

Tendencija rasta broja zaposlenih u policijskim organima veoma doprinosi ovom procesu. Umnožavaju se poslovi koji sa osnovnom delatnošću policije zbog koje je ona i stvorena nisu ni u kakvoj vezi. Umesto da tu osnovnu delatnost pospešuju, ovi delovi sistema se bave samom organizacijom, stalno uvećavajući broj u suštini nepotrebnih aktivnosti zbog čega se obavijaju velom tajnovitosti koji se postepeno prenosi na čitavu službu. Tada se policija zatvara pred javnošću bez ikakve potrebe, što se negativno odražava i na saradnju sa građanima bez kojih je nemoguće efikasno suzbijanje kriminaliteta.

Rouds je izneo podatak da od svih zaposlenih u ovim organima u SAD, čak 85% nije neposredno angažovano na poslovima koji čine njihov centralni zadatak.

Politizacija[uredi | uredi izvor]

Policijski organi bi trebalo da služe svim građanima jer ga oni izdržavaju. Ipak, dominantnim društvenim grupama je stalo da policiju stave pod svoju kontrolu jer je policija najpogodnije sredstvo za održavanje stabilnosti i poretka. Postoji opasnost da ovi organi postanu simbol vlasti i autoriteta i da se pretvore u zaštitnike onih koji poseduju moć.

Jedan od osnovnih problema je upravo: kako obezbediti poredak u društvu, a da postupanje bude zasnovanu na legalitetu i legitimnosti.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Politikin Zabavnik, rubrika „Jeste li već čuli da...“, broj 2943

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]