Pomojski jezici

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pomojski jezici
Geografska rasprostranjenostKalifornija
Jezička klasifikacijaHokanski jezici ?
  • Pomojski jezici
Podpodela
Glotologpomo1273[1]
{{{mapalt}}}
Rasprostranjenost pomojskih jezika pre kontakta sa Evropljanima

Pomojski jezici, pomoanski jezici ili pomo jezici,[2] su mala porodica sačinjena od sedam jezika kojima govore plemena autohtonog naroda Pomo u severnoj Kaliforniji, čiji su preci živeli u dolini Ruske reke i basenu jezera Klir Lejk. Četiri jezika su izumrla, a svi preživeli jezici osim kašajskog imaju manje od deset govornika.

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Džon Vesli Pauel, koji je prvi opisao granice oblasti u kojoj su jezici ove porodice u upotrebi, zabeležio je da su njene granice bile Tihi okean na zapadu, vintunska teritorija u dolini Sakramento na istoku, izvor Ruske reke na severu i rt Bodega Hed i današnji grad Santa Rosa na jugu.[3] Samo je severoistočnopomojski bio odvojen od drugih pomojskih jezika, zemljom koju su naseljavali govornici vintunskih jezika.

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Rasprostranjenost sedam pomojskih jezika u Kaliforniji pre kontakta. Današnji govornici ovih jezika, većinom žive u istim oblastima.

Džon Vesli Pauel je prvi zvanično objavio da između 7 pomojskih jezika postoji međusobna veza i da čine jednu porodicu, on je predložio da se zovu „kulanapanska porodica”.[4] Kao i mnogi Pauelovi opskurni nomenklaturni predlozi, posebno za kalifornijske jezike i ovaj predlog je ignorisan. Umesto toga, izraz Pomo,[5] koji su Indijanci i belci podjednako koristili za Severne Pomoe, proizvoljno je proširen da uključi i ostatak porodice.

Semjuel Barit (1908) je prvi sistematski dokazao da ovih sedam jezika jesu pomojski jezici. Da bi izbegao komplikacije, Barit je nazvao svaki od pomojskih jezika prema njegovom geografskom položaju. Ova konvencija o imenovanju brzo je stekla široku prihvaćenost i još uvek je u opštoj upotrebi, jedino se za jugozapadnopomojski koristi naziv kašajski jezik. Baritovi geografski nazivi jezika često dovode one koji nisu upoznati sa pomojskim jezicima do pogrešnog zaključka da su to dijalekti jednog jezika.

Predlagane su različite podgrupe unutar porodice, mada između njih nije bilo velikih razlika. Trenutna klasifikacija oko koje postoji konsenzus (Mitun 1999) i koja kao osnovu koristi porodičnu lozu predstavljenu u Osvaltovom delu iz 1964, prikazana je ispod:

Postoji konsenzus za trenutnu unutrašnju klasifikaciju pomojskih jezika, zasnovanu na klasifikaciji Osvalta (1964).

U suštini identične verzije ove klasifikacije predstavljene su u Osvaltovom i Meklendonovom „Uvodu” poglavlja Pomo u knjigama čiji su urednici bili Hajzer (1978) i Kembel (1997). Najvažniji disident bio je Abraham M. Halpern, jedan od retkih lingvista od Baretovog vremena koji je prikupljao uporedne podatke o svim pomojskim jezicima.

Halpernova klasifikacija se razlikovala od Osvaltove uglavnom po položaju severoistočnopomoanskog jezika unutar porodice. Prema njemu on nije činio posebnu granu, već je bio deo Osvaltove „zapadne” grane. On je predložio mogućnost da Severoistočni Pomoi potiču od nedavno doseljenih Severnih Poma.[6][7]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ur. (2016). „Pomoan”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Laurie Bauer, 2007, The Linguistics Student’s Handbook, Edinburgh
  3. ^ Pauel (1891:87-88)
  4. ^ Pauel (1891)
  5. ^ Etimologija izraza Pomo je složena. Verovatno je kovanica severnopomojskih reči [pʰoːmoː] − „u rupi crvene zemlje” i [pʰoʔmaʔ] (koja sadrži [pʰo-] − „obitavaju, žive u skupini”), iz čega se dobija „oni koji žive u rupi u crvenoj zemlji” (Kembel 1997:397, citat Meklendona & Osvalta 1978:277)
  6. ^ Halpern (1964)
  7. ^ Gola (2011:106-7)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Barrett, Samuel A. (1908). The Ethno-Geography of the Pomo and Neighboring Indians. University of California Publications in American Archaeology and Ethnology, 6. [1][mrtva veza]
  • Campbell, Lyle. (1997). American Indian languages: The historical linguistics of Native America. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-509427-1.
  • Goddard, Ives (Ed.). (1996). Languages. Handbook of North American Indians (W. C. Sturtevant, General Ed.) (Vol. 17). Washington, D. C.: Smithsonian Institution. ISBN 0-16-048774-9.
  • Golla, Victor. (2011). California Indian Languages. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-26667-4.
  • McLendon, Sally & Robert L. Oswalt (1978). "Pomo: Introduction". In California, ed. Robert F. Heizer. Vol. 8 of Handbook of North American Indians, ed. William C. Sturtevant, pp. 274–88. Washington, D.C.: Smithsonian Institution. ISBN 978-0-16-004574-5.
  • Mithun, Marianne. (1999). The languages of Native North America. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-23228-7 (hbk); ISBN 0-521-29875-X.
  • Powell, John Wesley. (1891). Indian Linguistic Families Of America, North Of Mexico. Annual Report of the Bureau of American Ethnology 7:1-142. Washington, DC: Government Printing Office. [2]
  • Chestnut, Victor King (1902). Plants used by the Indians of Mendocino County, California. Government Printing Office. Pristupljeno 24. 8. 2012. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Помојски_језици&oldid=26977728”