Prva bitka kod Dongole
| Prva bitka kod Dongole | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Rana muslimanska osvajanja | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Pravedni kalifat |
Kraljevina Makurija rimski saveznici | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Ukba ibn Nafi[2] | Kalidurut | ||||||
| Jačina | |||||||
| 20.000 konjanika[3] | 8.000–10.000 strelaca i konjanika[4] | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 10,000–15,000 poginulih[5][1] |
1000 poginulih 1.000 nestalih | ||||||
Prva bitka kod Dongole odigrala se između rane muslimanske Rašidunske vojske i orijentalnih pravoslavnih Nubijaca iz Makurije 642. godine.
Bitka, koja je rezultirala pobedom Makura, zaustavila je arapske upade u Nubiju i stvorila atmosferu neprijateljstva između dve kulture koja će dostići svoj vrhunac tokom druge bitke kod Dongole 652. godine.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
U šestom veku, oblast koja je nekada bila pod dominacijom Kuškog kraljevstva prešla je u hrišćanstvo. Ovo je uključivalo kraljevstva Alodija, Makurija i Nobatija, koja su počivala na južnoj granici Egipta. Više od jednog veka kasnije, islam je ujedinio Arape u rastuću vojnu i političku silu do 632. godine.
Godine 640. vojskovođa Amr ibn el As je osvojio vizantijski Egipat. Da bi se konsolidovala muslimanska kontrola nad Egiptom, bilo je neizbežno obezbediti njegove zapadne i južne granice. Amr je shodno tome poslao ekspedicije u vizantijsku severnu Afriku i Makurijinsku Nubiju.
Bitka[uredi | uredi izvor]
Godine 642. Amr ibn el As je poslao vojsku od 20.000 konjanika pod svojim rođakom Ukbom ibn Nafijem protiv Makurije. Uspeli su da dođu do Dongole, glavnog grada Makurije. Međutim, u retkim slučajevima se do tada dešavalo, daarapske snage budu uništene.[3]
Prema istoričaru El Baladuriju, muslimane su Nubijci žestoko napali dočekavši ih pljuskom strela. Većina arapskih snaga vratila se ranjenih i zaslepljenih očiju. Zbog toga su Nubijce nazivali „izbijačima očiju“.[2] El Baladuri takođe navodi, citirajući jedan od svojih izvora koji je išao u Nubiju dva puta za vreme Omarove vladavine: „Jednog dana su izašli na nas i formirali liniju; želeli smo da koristimo mačeve, ali nismo mogli, i gađali su nas i izbijali oči na broj od sto pedeset“.[5]
Nubijska pobeda kod Dongole bila je jedan od retkih poraza Rašidunskog kalifata sredinom 7. veka. Sa smrtonosnom preciznošću njihovih strelaca kao i njihovim sopstvenim iskusnim konjičkim snagama, Makurija je uspela da poljulja El Amrovo poverenje koje je uživao kod svojih ratnika što je bilo dovoljno da on povuče svoje snage iz Nubije.[4]
Arapsko povlačenje iz Nubije[uredi | uredi izvor]
Arapski izvori tvrde da ekspedicija u Nubiju nije bila muslimanski poraz, a istovremeno priznaju da nije bila uspešna.[6] Ekspediciju u Nubiju, kao i uspešniju ekspediciju u vizantijsku severnu Afriku, preduzeo je Amr ibn el As po sopstvenoj volji. Verovao je da će to biti lake pobede i da će o tome obavestiti kalifa nakon osvajanja.[1]
Arapski izvori takođe jasno navode da u Nubiji nije bilo otvorenih bitaka. Ipak, oni pominju susret kada su Ukba ibn Nafi i njegove snage naišle na koncentraciju Nubijaca koji su odmah krenuli u bitku pre nego što su muslimani mogli da napadnu. U sukobu koji je usledio, on tvrdi da je 150 muslimana izgubilo oči.[1]
Arapski izvori pripisuju više zasluga nubijskoj gerilskoj taktici nego jednom odlučnom delovanju. Oni tvrde da su Nubijci dozivali svoje muslimanske protivnike izdaleka pitajući ih gde bi želeli da ih strelama rane. Muslimani bi u šali odgovarali, a strela bi ih tu uvek i pogodila. Ova izjava, zajedno sa tvrdnjom da su nubijski konjanici bili superiorniji od muslimanske konjice u taktici udari i beži, korišćena je da podrži njihov stav da ih Nubijci nadmašuju u okršajima, a ne u sveopštim bitkama.[1]
Bez obzira na situaciju, Ukba ibn Nafi tokom svoje ekspedijcije nije postigao uspeh i pisao je svom rođaku da ne može odneti pobedu protiv takve taktike i da je Nubija veoma siromašna zemlja bez blaga za koje se vredi boriti. Ukba možda nije preterivao, pošto je Nubija okružena ogromnim pustinjama. Kada je primio ovu vest, Amr bin el As je zamolio svog rođaka da se povuče, što je on i učinio.[6]
Posledice[uredi | uredi izvor]
El Baladuri navodi da je Amr odlučio da povuče svoje snage iz dva razloga: jer je bilo malo blaga (iako je Nubija bila bogata zlatom i poljoprivrednim proizvodima), i zbog toga što se nubijska vojska pokazala značajnom. Stoga se smatralo da je bolje da se zaključi mir. Međutim; nije bio voljan da prestane sa pohodom na drugim mestima, a mir između muslimanskog Egipta i prvoslavne hrišćanske Makurije se zaista materijalizovao tek nakon sukcesije Abdulaha Ibn Sada 645. godine.[5] Ovaj mir će trajati do druge bitke kod Dongole, čiji bi ishod rezultirao jednim od najdužih mirovnih ugovora u zabeleženih u istoriji.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Referece[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Ashraf, Shahid (2004). Encyclopaedia of Holy Prophet and Companions. New Delhi: Anmol Publications PVT. LTD. str. 5054. ISBN 81-261-1940-3.
- Clark, Desmond J.; Roland Anthony oliver; J.D. Fage; A.D. Roberts (1975). The Cambridge History of Africa Volume 2 c. 500 B.C. - A.D. 1050. Cambridge: Cambridge University Press. str. 847. ISBN 0-521-21592-7.
- Jennings, Anne M. (1995). The Nubians of West Aswan: Village Women in the Midst of Change
. Boulder: Lynne Rienner Publishers. str. 179 Pages. ISBN 1-55587-592-0. - Lobban, Richard (2003). Historical dictionary of ancient and medieval Nubia. Lanham: Rowman & Littlefield. str. 511 Pages. ISBN 0-8108-4784-1.
