Куш

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Кушанским царством.
Кушитско краљевство[1][2][3]
Службени језикМероитски, нубијски, египатски,[4] кушитски[5]
Владавина
Облик државеМонархија
Историја
Историјско добаБронзано доба до касне антике
Географија
Површина
 — укупно
Становништво
 — 
 — густина
Економија
Остале информације
Временска зонаUTC 

Краљевство Куш

Куш (Горња Нубија) је древна цивилизација која се развила јужно од Старог Египта у Нубији, области јужно до 2. катаракте Нила, на територији данашњег Судана.[6] Иако је била под великим утицајем Египта имала је различиту културу и често се посматра као прва цивилизација у подсахарској Африци. Јужно од 1. катаракте налазила се Доња Нубија или Вават.

Регија Нубија била је рана цивилизација, која је произвела неколико сложених друштава која су се бавила трговином и индустријом.[7] Град-држава Керма појавио се као доминантна политичка сила између 2450. и 1450. године пре нове ере, контролишући долину Нила између прве и четврте катаракте, подручје величине сличне Египту. Египћани су први идентификовали Керму као „Куш“, а током наредних неколико векова две цивилизације су водиле повремене ратове, што је било испреплетано периодима трговинског просперитета и културне размене.[8]

Пирамиде[уреди | уреди извор]

Нубијске пирамиде
Нубијске пирамиде

У Нубији је саграђено око 220 пирамида, које су служиле као гробнице краљева и краљица Напате и Мерое. Прве, гробнице краља Кашта и његовог сина Пије (Пјанки) и њихових наследника Шабака, Шабатака и Танветамани, као и 14 пирамида — гробница краљица, изграђене су у месту ел-Куру. Касније пирамиде налазиле су се у Нури, на западној обали Нила у Горњој Нубији. У овој некрополи откривене су гробнице 21 краља и 52 краљице. Најстарија и највећа пирамида у Нури је гробница напатанског краља и фараона Двадесетпете династије Тахарке. Најпространије место нубијских пирамида је Мерое, које се налази између петог и шестог катаракта Нила, око 100 km северно од Картума. За време мероеског периода овде је сахрањено преко четдесет владара.

Почеци[уреди | уреди извор]

Прва развијена друштва у Нубији су настала пре Друге египатске династије (3100-2890. пне). Око 2500. пне, Египћани су се почели ширити на југ, и из тог периода потиче већина данашњих података о Кушу. Овај продор је зауставио пад Средњег краљевства, те се у то доба развило независно краљевство у Нубији. Око 1500. пне египатски продори су поновно почели, али их је овог пута дочекао организовани отпор. Историчари се споре да ли је отпор дошао од стране више независних градова-држава или од стране јединственог царства, исто као и да ли су Нубијци идеју државе створили сами или копирали од Египћана. На крају су Египћани победили, а област Нубије је постала египатска колонија под надзором Тутмоса I, чија је војска изградила низ снажних тврђава. Област Нубије је отада снабдевала Египат разним ресурсима.

У 11. веку пне унутрашњи сукоби у Египту су довели до колапса колонијалне власти те се створило независно краљевство са средиштем у Напати у Нубији. Тим су краљевством владали локални владари који су свргнули колонијални режим. У то је време Куш био пример културне дифузије с Египтом. Кушити и Египћани су делили многа веровања и богове.

Напата[уреди | уреди извор]

Краљевство са седиштем у Напати је ујединио Росе у периоду око 780-755 пне; након њега је Алара коначно основао Кушитско краљевство и као таквог су га признали његови наследници. Краљевство је расло по утицају и на крају почело да доминира јужном египатском регијом око Елефантине, а током владавине Алариног наследника Каште и Тебом. Кашта је у 8. веку пне успео да присили Шепенупет I, полусестру Такелота III и служавку Божје супруге Амен, да усвоји Каштину кћи Аменирдис I као наследницу. Након овога је Теба де факто дошла под надзор Напате. Власт Напате је врхунац досегла под краљем Пијанхом, Каштиним наследником, који је у 20. години владавине освојио цели Египат и установио 25. династију.

Када су Асирци напали Египат 671. пне, Куш је поновно постао независна држава. Последњи кушитски краљ који је преузео надзор над Египтом био је Тантамани, али су га коначно поразили Асирци 664. пне. Након тога је моћ кушитских краљева над Египтом јењавала и престала 656. пне када је Псамтик I, оснивач 26. Саиска династије, поновно ујединио Египат. Године 591. пне Египћани под Псамтиком II су напали Куш, можда зато што се кушитски владар Аспелта спремао напасти Египат, те освојили и спалили Напату. Пола века касније Куш осваја персијски владар Камбиз II који је овдје ратовао са Нубијцима, те Куш накратко постаје сатрапија[9].

Сеоба у Мерое[уреди | уреди извор]

Историјски записи указују да су Аспелтини наследници преселили своју престолницу на југ у Мерое, много јужније од Напате. Тачан датум ове сеобе се не зна, иако неки историчари верују да се одвила за време Аспелтине владавине, као одговор на египатску инвазију Доње Нубије. Други историчари верују да је краљевство према југу помакла израда предмета од жељеза: око Мерое, за разлику од Напате, било је шума чије би се дрво могло користити за високе пећи. Каснији долазак грчки трговаца је значио да Куш више није зависио од трговине дуж Нила. Уместо тога је своје производе могао је да извози на обалу Црвеног мора и тамошње грчке трговачке колоније.

Алтернативна теорија наводи да су се створиле две блиске државе, једна са средиштем у Напати, а једна у Мерое. Држава са седиштем у Мероеу је временом почела да доминира северном државом. С обзиром да није пронађена ниједна краљевска палата северно од Мерое постоје тврдње да је Напата била тек верско средиште. Међутим Напата је ипак била важна, с обзиром да су се краљеви вековима тамо крунили и сахрањивали, чак и када су живели у Мероеу.

Око године 300. пне сеоба у Мерое је довршена и монарси су се тамо почели сахрањивати уместо у Напати. Једна теорија наводи да су монарси тада успели да надвладају свећенике у Напати. Диодор Сикул наводи причу о мероитском владару Ергамену коме су свештеници заповедили да се убије, али је он прекршио традицију и уместо тога наложио да се погубе свештеници. Неки историчари верују да је Ергамен ствари Аракамани, први владар сахрањен у Мероеу. Међутим, могуће је и да је Ергамен транслитерација за Аркаманија, који је владао много година након стварања краљевског гробља у Мероеу. Друга теорија тврди да је престоница увек била Мерое.

Куш се одржао вековима, али о њему није било много података. Раније је Куш користио хијероглифе, мада је у Мероу развијено засебно писмо и користи се мероитски језик, који још увек није дешифрован. Држава је, по свему судећи, уживала просперитет, трговала са суседима и градила споменике и гробнице. Године 23. пне римски гувернер Египта, Петроније, напао је Нубију као одговор на нубијске нападе на јужни Египат те опустошио северне делове и спалио Напату (22. пне) пре повратка на север.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Goldenberg, David M. (2005). The Curse of Ham: Race and Slavery in Early Judaism, Christianity, and Islam (New изд.). Princeton University Press. стр. 17. ISBN 978-0691123707. 
  2. ^ Spalinger, Anthony (1974). „Esarhaddon and Egypt: An Analysis of the First Invasion of Egypt”. Orientalia. Nova Series. 43: 295—326, XI. 
  3. ^ Allen, James P. (2013-07-11). The Ancient Egyptian Language: An Historical Study. Cambridge University Press. стр. 53. ISBN 9781107032460. Приступљено 2015-04-15. 
  4. ^ Török 1998, p. 49 (1997 ed.).
  5. ^ Rilly, Claude (2019). „Languages of Ancient Nubia”. Ур.: Raue, Dietrich. Handbook of Ancient Nubia. De Gruyter. стр. 133—4. ISBN 978-3110416695. Приступљено 2019-11-20. »The Blemmyan language is so close to modern Beja that it is probably nothing else than an early dialect of the same language.« 
  6. ^ Stearns, Peter N., ур. (2001). „(II.B.4.) East Africa, c. 2000–332 B.C.E.”. The Encyclopedia of World History: Ancient, Medieval, and Modern, Chronologically Arranged (6th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. стр. 32. ISBN 978-0-395-65237-4. [мртва веза]
  7. ^ Society, National Geographic (2018-07-20). „The Kingdoms of Kush”. National Geographic Society (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-29. 
  8. ^ Alberge, Dalya. "Tomb reveals Ancient Egypt's humiliating secret". The Times. London.
  9. ^ „Darije: Četiri carske liste, Livius.org”. Архивирано из оригинала на датум 02. 06. 2009. Приступљено 10. 04. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Bianchi, Robert Steven (2004). Daily Life of the Nubians. Greenwood. ISBN 978-0313325014. 
  • Edwards, David N. (2004). The Nubian Past. London: Routledge. стр. 348 Pages. ISBN 0-415-36987-8. 
  • Fisher, Marjorie M.; Lacovara, Peter; Ikram, Salima; et al., ур. (2012). Ancient Nubia: African Kingdoms on the Nile. The American University in Cairo Press. ISBN 978-977-416-478-1. 
  • Hintze, Fritz (1963). „Musawwarat as Sufra. Preliminary Report on the Excavations of the Institute of Egyptology, Humboldt University, Berlin, 1961-62” (PDF). Kush: Journal of the Sudan Antiquities Service. Vol. XI. The Service. 
  • Humphris, Jane; et al. (јун 2018). „Iron Smelting in Sudan: Experimental Archaeology at The Royal City of Meroe”. Journal of Field Archaeology. 43 (5): 399—416. doi:10.1080/00934690.2018.1479085Слободан приступ. 
  • Leclant, Jean (2004). The empire of Kush: Napata and Meroe. London: UNESCO. стр. 1912 Pages. ISBN 1-57958-245-1. 
  • Oliver, Roland (1975). The Cambridge History of Africa Volume 3 1050 – c. 1600. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-20981-1. 
  • Oliver, Roland (1978). The Cambridge history of Africa. Vol. 2, From c. 500 BC to AD 1050. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-20981-1. 
  • Shillington, Kevin (2004). Encyclopedia of African History, Vol. 1. London: Routledge. стр. 1912 Pages. ISBN 1-57958-245-1. 
  • Török, László (1998). „The Kingdom of Kush: Handbook of the Napatan-Meroitic Civilization”. Handbook of Oriental Studies. Section 1 the Near and Middle East. Leiden: Brill. ISBN 978-9004104488. 
  • Baud, Michel (2010). Méroé. Un empire sur le Nil (на језику: француски). Officina Libraria. ISBN 978-8889854501. 
  • Breyer, Francis (2014). Einführung in die Meroitistik (на језику: немачки). Lit. ISBN 9783643128058. 
  • Valbelle, Dominique; Bonnet, Charles (2006). The Nubian Pharaohs. The American University in Cairo Press. ISBN 978-9774160103. 
  • Yvanes, Elsa (2018). „Clothing the elite? Patterns of textile production and consumption in ancient Sudan and Nubia”. Dynamics and Organisation of Textile Production in Past Societies in Europe and the Mediterranean. стр. 81—92. 
  • Jean Leclant. "The empire of Kush: Napata and Meroe" UNESCO General History of Africa
  • A. Hakem with I. Hrbek and J. Vercoutter. "The civilization of Napata and Meroe" UNESCO General History of Africa
  • P.L. Shinnie. "The Nilotic Sudan and Ethiopia c. 660 BC to c. AD 600" Cambridge History of Africa - Volume 2 Cambridge University Press, 1978.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]