Древноисточне цркве

Из Википедије, слободне енциклопедије
Оријентална православна црква преусмерава овде. За остала значења види Православна црква (вишезначна одредница)

Оријенталне православне цркве или древноисточне цркве су источне хришћанске цркве које признају само прва три васељенска сабора, а одбацују догматске (христолошке) одлуке Халкидонског сабора (451). Стога се ове цркве често називају и претхалкидонским или дохалкидонским, односно антихалкидонским црквама.

Појам "Оријенталне православне цркве" (који се односи на антихалкидонске цркве) није истоветан са појмом "Источне православне цркве" (који се односи на цркве васељенског Православља). Иако се по својим христолошким учењима разликују од васељенске Православне цркве, оријенталне православне цркве се називају "православнима" због тога што су њихова пнеуматолошка учења потпуно правоверна и истоветна са пнеуматолошким учењем Православне цркве. Ни једна оријентално-православна црква не прихвата филиоквистичку јерес.

Назив[уреди]

Када се говори о оријенталним православним црквама, реч је о различито организованим црквеним заједницама, које немају заједничку хијерархију, премда признају да су у међусобном јединству. Ипак, свака се од тих цркава другачије назива, па није лако наћи заједничко име које би их све укључивало. Најчешће се сусрећу следећи називи:

  • Монофизитске цркве - назив је скован у противничком табору, иако у стварности оријенталне православне цркве не прихватају у целости монофизитство, већ себе радије називају миафизитима. Међутим, у појединим оријенталним црквама су током историје упоредо постојале радикалне монофизитске и умерене миафизитске струје, тако да се ни један од ових појмова не може усвојити као општи, нити се на другој страни може у потпуности одбацити, што је поседица бурне и сложене историје оријенталних цркава.
  • Претхалкедонске или дохалкидонске цркве - ови називи се употребљавају често, првенствено када се жели указати на Халкидонски сабор као тачку раскола. Међутим, поменути називи нису у потпуности прихваћени, пошто су недовољно одређени и могу навести на погрешан закључак да су ове цркве постојале као посебне и пре поменутог сабора, што није тачно, пошто су се од васељенског Православља у потпуности одвојиле тек након 451. године, и то не одједном, већ постепено.
  • Антихалкедонске цркве - овај назив се такође употребљава често, под видом непосредног указивања на Халкидонски сабор као тачку раскола.
  • Оријенталне православне цркве - назив који је најчешће у службеној употреби и шире је прихваћен у међународним теолошким круговима.
  • Староисточне цркве - назив који се употребљава упоредо са називом "древноисточне цркве".

Појам "древноисточне цркве" преузет је уз руског богословља у којем се употребљава у два значења, ужем и ширем. У ужем смислу, појам се односи само на такозване монофизитске, односно миафизитске цркве. Међутим, у ширем значењу појам обухвата и остале староисточне хришћанске заједнице изван васељенског Православља, што се првенствено односи на "несторијанску" Асирску цркву Истока, али и на некадашње следбенике моноенергизма и монотелитизма.

Додатне невоље поводом употребе поменутих појмова проистичу из чињенице што је и васељенско Православље поникло управо на древном, односно старом Истоку, тако да се свођењем појма "древноисточне" (или "староисточне") цркве на само једну заједницу цркава врши својеврсно разбаштињење осталих заједница пониклих на истом простору.

Историја[уреди]

Раскол[уреди]

До раскола између ових цркава и тадашње велике Цркве (од које ће настати Католичка црква и православне цркве) дошло је у 5. веку. Повод томе расколу било је неприхватање Халкидонског веровања, према којем су у Исусу Христу присутне две природе - божанска и људска, премда сједињене у једној особи (Хипостаза). Црквеним старешинама, особито у александријској Цркви, такав је наук превише личио на несторијанство, осуђено на Ефешком сабору. Стога су предлагали текст веровања који би нагласио јединство у Христу. Непомирљива полазишта обеју страна, често више условљена језичким разлозима и неразумевањем него стварном теолошком разликом, довела су до првог већег раскола у Цркви.

Поновно зближавање[уреди]

Расправа римокатолика и древноисточних хришћана.

Након раскола 451. године, било је више покушаја поновног зближавања међу црквама. Особито се то очитовало на сабору у Фиренци (1431-1445) на којем је и успостављено јединство католичке с некима од ових цркава, но оно није никада заживело.

У 20. веку почело се другачије гледати на овај раскол и схватати да проблеми који су довели до њега нису толико теолошке или христолошке природе, колико је то питање културе и менталитета. Долази до више сусрета римског папе и патријарха оријенталних православних цркава.

Заједница оријенталних православних цркава[уреди]

Од 15. до 21. фебруара 1965. године сусрели су се у Адис Абеби по први пут поглавари свих оријенталних православних цркава. На том су сусрету ове цркве одлучиле оснажити међусобну сарадњу и установити за то и одговарајуће установе.

Заједница оријенталних православних цркава је скуп претхалкедонских цркава које су у пуном међусобном заједништву. Њој припадају:

Литургијски језик у овим црквама је стари народни језик, који често више није у свакодневној употреби (као што је случај с коптским и сиријским). У крајевима где већину чине Арапи, арапски језик је ушао и у литургијске текстове.

Древноисточне цркве и васељенска Православна црква[уреди]

Иницијативом Екуменског савета цркава организовано је низ неслужбених консултација између православних и оријенталних теолога: у Oрхусу, 1964; Бристолу, 1967; Женеви, 1970; Адис Абеби, 1971. У току ових дискусија теолози су разоткрили велики заједнички христолошки темељ на којем се може васпоставити јединство између двеју заједница Источних Цркава.

28. септембра 1990. године у граду Шамбези (Chambesy) у Швајцарској потписан је споразум између православних и Заједнице древноисточних цркава. Све аутокефалне Православне Цркве и све Патријаршије, осим Јерусалимске, ставиле су своје потписе испод овог документа. Овај документ је коначно производ „Теолошког дијалога“ православних и древноисточних цркава. Његов основни закључак је да - нема догматских разлика које деле православне и монофизите(...). Православни и монофизити су се у Шамбезију договорили да „сада јасно схватају како обе породице одувек имају тачно сачувано истинску Православну Христолошку Веру и непрекинуту прејемственост апостолске традиције...“.

Литература[уреди]

  • Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
  • Џон Мајендорф, Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године, Крагујевац: Каленић, 1997.
  • Радомир Поповић, "Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)", Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења, Београд 2007, стр. 331-336.
  • Бојан Бојанић, Монофизити: Дохалкидонске хришћанске верске заједнице - приказ стваралаштва, Београд 2010.
  • Драгана Јањић, "Дохалкидонске цркве", Лепосавић: Институт за српску културу, 2012.
  • Сања Николић, "За мир свега света и сједињење свих: Богословски дијалог Православне цркве са Древноисточним (нехалкидонским) црквама", Пожаревац: Епархија браничевска, 2013.
  • Давид Перовић, "Дијалог са антихалкидонцима: Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима XII-XV", Богословље: Орган Православног богословског факултета у Београду, 45 / 1-2 (2001), стр. 153-161.

Спољашње везе[уреди]