Prevoz u Parizu
Pariz je centar nacionalnog, a sa vazdušnim saobraćajem, međunarodnog, složenog transportnog sistema. Savremeni sistem je postavljen na složenu mapu ulica i širokih bulevara koji su postavljeni na svojim sadašnjim trasama u 19. veku. Na nacionalnom nivou, on je centar mreže puteva i železnica, a na više lokalnog, prekriven je gustom mrežom autobuskih, tramvajskih i metro servisnih mreža.
Ulice i saobraćajnice[uredi | uredi izvor]
Pariz je poznat po nelinearnosti mape ulica, jer je to grad koji je „prirodno“ rastao oko puteva koji vode do prigradskih i udaljenijih destinacija. Vekovi ovog demografskog rasta stvorili su grad skučen, nalik lavirintu i nehigijenski, sve dok urbana obnova kasnog 19. veka, koju je nadgledao Žorž-Evgenije Hausman, nije rezultirala širokim bulevarima koje vidimo danas. Ovo je ostalo relativno nepromenjeno sve do 1970-ih i izgradnje poprečnih gradskih i perifernih brzih puteva.
U skorije vreme, grad je počeo sa renoviranjem da bi dao prioritet sistemima javnog prevoza, i stvorio je „namenske“ trake namenjene autobusima, taksijima i, odnedavno, biciklistima, sužavajući prolaze rezervisane za automobile i dostavna vozila. Iako smanjuje protok saobraćaja unutar samog grada, ova modifikacija saobraćaja često dovodi do zagušenja saobraćaja na glavnim saobraćajnicama.
Javni prevoz[uredi | uredi izvor]
Lokalno, najfrekventniji javni prevoz u Parizu je metro: preko 16 linija njegove blisko raspoređene stanice[1] (oko 500 metara između njih na bilo kojoj liniji) omogućavaju vezu između bilo kog glavnog grada i bilo koje druge, a proteže se nekoliko linija prilično daleko u predgrađe. Ovo je nadzemno dopunjeno prilično složenom mapom autobuskih ruta od 347 linija[2], a od 1992. godine tramvaj se ponovo pojavio u osam linija na periferiji glavnog grada. Pariz je takođe čvorište Réseau Express Régional-a (RER), mreže nadzemnih i podzemnih vozova sa većom brzinom i širem razmakom koja povezuje glavni grad sa udaljenijim prigradskim regionima. Transilen, u železničkoj mreži koja zrači od prestoničkih železničkih i RER stanica, dopunjuje ovo zauzvrat sa još više prigradskih destinacija.[3]
Prevoznu tarifu u Parizu diktiraju zone, sa zonama 1-2 koje pokrivaju glavni grad i njegovu neposrednu periferiju, a zonama 3, 4 i 5 koje pokrivaju sve udaljenije destinacije na Il-de-Frans;[4] mesečne ili nedeljne 'Navigo' propusnice; pokrivaju sve oblike javnog prevoza unutar Il-de-Frans (zone više ne važe za propusnicu od septembra 2015. godine[5]) uz paušalnu naknadu. Oni koji nemaju mesečnu kartu mogu kupiti jednu kartu ili knjige karata; jedna karta omogućava putniku da prelazi između autobuske i tramvajske mreže, kao i transfer između metroa i RER mreže, ali je transfer jednom kartom između podzemne i nadzemne mreže zabranjen.
Organizacija[uredi | uredi izvor]
Za upravljanje javnim prevozom u oblasti Pariza, osnovno pravilo je da RATP (Régie Autonome des Transports Parisiens) upravlja svim transportom unutar i šire od glavnog grada Pariza, a SNCF (Société Nationale des Chemins de Fer Français, državna železnička kompanija čija mreža pokriva celu Francusku) reguliše sav transport van prestonice i samo u njoj, ali postoje izuzeci od ovog pravila. Metro, tramvaj, većinu autobuskih linija i nekoliko delova RER-a u unutrašnjosti grada upravlja RATP. Ostatak RER-a, kao i Transilen, vodi SNCF.
Metro[uredi | uredi izvor]
Pariski metro ima 14 linija (ne uključujući dve kraće „navet“ „bis“ linije i žičaru na Monmartru), a 12 od njih prodire u okolna predgrađa (kao dve, linije 2 i 6, čine krug unutar Pariza). Većina linija prelazi grad dijametralno i samo gore pomenute kružne linije u unutrašnjosti grada služe kao jedinstvena bočna interkonekcija.
RER[uredi | uredi izvor]
RER je mreža regionalnih vozova velikog kalibra koji saobraćaju daleko do predgrađa Pariza, sa manje zaustavljanja u samom gradu. Od svoje prve linije A 1977. godine prerasla je u mrežu od pet linija, A, B, C, D i E: tri (A, B i D) prolaze kroz najveću i najcentralniju metro stanicu Pariza Šatelet-Les-Hales. Linija C zauzima put nekadašnjih železničkih pruga duž keja Riv Goš na Seni, a najskorije izgrađena linija E napušta železničku stanicu Gare Sen Lazar u Parizu ka destinacijama na severoistoku Pariza.
Tramvaj[uredi | uredi izvor]
Svi pariski tramvaji su prestali da saobraćaju do 1937. godine, ali se ovaj način prevoza nedavno vratio. Počev od 1992. godine, dve linije (T1 i T2) su izgrađene paralelno sa spoljnim granicama glavnog grada. Linija T3, otvorena 2006. godine, zauzima travnatu stazu koja prolazi duž većeg dela pariske granice na levoj obali.
Autobus[uredi | uredi izvor]
Pariske autobuske linije povezuju sve tačke glavnog grada i njegovih najbližih prigradskih gradova. U Parizu saobraća 58 autobuskih linija koje imaju terminal u granicama grada.
Autobusni sistem glavnog grada je dobio veliki podsticaj tokom protekle decenije. Počevši od početka 2000. godine, glavne arterije u Parizu su razređene kako bi se rezervisala ekspresna traka rezervisana samo za autobuse i taksi, obično označena znakovima i oznakama na putu. U skorije vreme, ove autobuske trake su izolovane od ostatka redovnog saobraćaja kroz niske betonske barijere koje formiraju „kuloare“ (koridore) i sprečavaju sve druge oblike pariskog saobraćaja da čak i privremeno uđu u njih.
Postoje električni autobusi.[6] Autonomni autobusi se takođe eksperimentišu u Vinsenu od novembra 2017.[7]
Vožnja biciklom[uredi | uredi izvor]
Biciklizam postaje popularan način prevoza u Parizu iako je infrastruktura još uvek veoma oskudna. Velib šema iznajmljivanja bicikala uvedena je sredinom 2007. godine sa preko 20.000 bicikala dostupnih na mestima za iznajmljivanje širom grada.
Statistika pariskog javnog prevoza[uredi | uredi izvor]
Prosečno vreme koje ljudi provedu na putu do posla javnim prevozom u Parizu, na primer na posao i sa posla, radnim danom je 64 minuta. 15% vozača javnog prevoza vozi se više od 2 sata svakog dana. Prosečno vreme čekanja na stanici ili stanici javnog prevoza je 12 minuta, dok 14% vozača čeka u proseku preko 20 minuta svakog dana. Prosečna razdaljina koju ljudi obično voze u jednom putovanju javnim prevozom je 10.8 km, dok 29% putuje više od 12 km u jednom pravcu.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „The Metro: a Parisian institution”. Arhivirano iz originala 2015-12-10. g.
- ^ „ratp.fr - Bus”. Arhivirano iz originala 2015-11-18. g.
- ^ „Transilien : Transports SNCF à Paris et en Île-de-France”. www.transilien.com. Pristupljeno 2022-06-28.
- ^ „Page d'accueil”. Île-de-France Mobilités (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2022-06-28.
- ^ „Forfaits Navigo Mois et Semaine”. Arhivirano iz originala 2016-01-03. g.
- ^ „BE Green inaugure une nouvelle ligne de bus électriques à Paris”. AVEM - Association pour l'Avenir du Véhicule Electro-Mobile (na jeziku: francuski). 2013-10-16. Pristupljeno 2022-06-28.
- ^ à 11h53, Par Marion Ducrocq Le 13 août 2019; À 15h15, Modifié Le 13 Août 2019 (2019-08-13). „Vincennes-Paris : les navettes autonomes bientôt prolongées”. leparisien.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2022-06-28.