Punoznačne reči

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Punoznačne reči (konstituentske reči) jesu sve one reči koje sagovorniku prenose jasnu informaciju.[1]

Punoznačne reči[uredi | uredi izvor]

Sa morfološke tačke gledišta, njima pripadaju:

  • imenice - Ivan(a), Đuriselo, Kragujevac, Srbija, Balkan, Evropa, Zemlja, Sunce, Kumova slama, Mlečni put, Veliki medved; krevet, sto(lica), radijator, tepih, pokrivač, stepenice, oblak, pano, list, prsten, šminka; jagnjad, grožđe, gospoda; voda, vino, sneg; tuga, starost, daljina; sevanje, deoba, žetva, plivanje, patnja; makaze, pantalone, Sremski Karlovci; dvojica;
  • zamenice - ja, sebe/se; ko, šta; neko, nešto; niko, ništa; svako, svašta; ovakav, takva, onakvo; moji, tvoje, njihova; kakav, koliki; nekakve, nekolike; koji, čiji; nikoja, ničije; ma koje, ma čije, ma kakve; bilo koji, bilo čija, bilo kakvi; kakva god; svačije;
  • pridevi - beo, zla, gorko; seoski, gradsko, majčina; gvozdena, drveni, limene; jesenja, zimski, julski, današnja, noćna, prošlogodišnji, ondašnje; ovdašnji, tamošnje, gornji, desni; putni, boravišna, zdravstveno;
  • brojevi - dva, drugi, dvoje;
  • glagoli - sedeti, sedati, sesti, presesti;
  • prilozi - juče, ovde, nesrećno, zato, mnogo.

Nepunoznačne reči[uredi | uredi izvor]

Reči koje otkrivaju svoje pravo značenje tek u kontaktu sa punoznačnim rečima, odnosno kada su upotrebljene sa ostalim rečima u rečenici jesu nepunoznačne, odnosno pomoćne reči, kojima pripadaju:

  • predlozi - od, ka, kroz, sa, o;
  • veznici - i, ali, samo (što); dok, kad, jer;
  • uzvici - hej, oj, halo;
  • rečce - da, ne, možda, verovatno, li, baš, evo, eto, eno.

Prema vrsti leksema, kao jezičkih jedinica imenovanja sa stvarnim svetom, reči se dele na:

  • motivisane - npr. od onomatopejske reči, uzvika pljus, nastali su: pljusak, pljuskati, pljusnuti, pljesak, pljeskati, plještati i
  • nemotivisane - sve one koje daju jasnu predstavu o onome što stvarno znače, bez obzira na to da li su punoznačne ili pomoćne reči.

Sve vrste reči imaju svoja individualna značenja, ali mogu imati i više značenja. Tako nastaju pojave u jeziku poznatije kao: polisemija, homonimija (homografi i homoformi), sinonimija i antonimija.

Polisemija[uredi | uredi izvor]

  • Polisemija (grč. polỳ, semeĩon znak) ling. više značenja u jedne reči, kod kojih postoji semantička veza (npr. pun ima značenja: ispunjen i debeo).[2]
  • „Nastaje zato što se pojam koji se označava nekom drugom rečju po nekoj sličnosti dovodi u vezu sa pojmom označenim upotrebljenom rečju“ (npr. glava, pored svog osnovnog značenje, ima još i značenja vrh eksera; ličnost koja upravlja porodicom/kućom/zemljom; početni deo knjige; život (spasti glavu); stanovnik; pamet; komad proizvoda (glava šećera); glavica (neke biljke – kupusa ili luka).[3] (može označavati i ono što je suprotno od pisma na kovanom novčiću)
  • polisemija, -e ž (nlat. роlуsеmiа od grč. роlýsēmos višeznačan, v. poli-, sȇmа znak) lingv. svojstvo neke reči da ima više značenja, višeznačnost.[4]

Homonimija[uredi | uredi izvor]

  • Homonimija (grč. homós, ónoma) gram. jednakozvučnost (reči koje jednako glase, a različito znače); dvosmislenost; up. antonimija, sinonimija.[5]
  • „Pojava dveju ili više reči (leksema i njihovih oblika – reči) koje su potpuno jednake po fonetskom, grafemskom i gramatičkom obliku, a koje imaju potpuno različita značenja, značenja koja nisu ni u kakvoj vezi, niti se mogu izvoditi jedna iz drugih“ (npr. bâr kao manja kafana i bâr kao jedinica atmosferskog pritiska).[6]
  • homonimija ž grč. lingv. svojstvo reči koje imaju iste oblike a različito značenje[7]
  • homonimija, -ē ž {grč. homōnymía, prema v. homo-l, -онимија}, lingv. pojava da reč ili više reči istog glasovnog sklopa i istog grafičkog oblika imaju različito značenje ili poreklo.[8]
  • Homonimija razlikuje homografe različite reči istog grafemskog (slovnog) sastava, ali različitog izgovora (grâd – naseljeno mesto i grȁd – atmosferska pojava) i homoforme reči koje se po obličju (rasporedu glasova) poklapaju samo u ponekom od njihovih gramatičkih oblika (broj takmičara i broj(ati) do deset).[9]
  • homograf (grč. homós isti, zajednički, gráphō crtam) sprava za izradu perspektivnih crteža.[5]
  • homograf, -a m (grč. homographos, homograminos, prema v. homo-1, -graf) lingv. 1. različiti glasovi (ili foneme) koji se označavaju istom grafemom. 2. reč koja se piše isto kao i reč drugog značenja.[10]

Sinonimija[uredi | uredi izvor]

  • Sinonimija (grč. sinōnymia istoimenost, istoznačnost) lingv. sličnost značenja, srodnost značenja; slično značenje[11]
  • „Pojava različitih reči koje označavaju isti pojam“ (blag – pitom – krotak; put – drum – cesta; brzo – hitro – naglo).[12]
  • sinonimija ž istoznačnost ili sličnost značenja reči[13]
  • sinonim m istoznačnica, bliskoznačnica, suznačnica, slično značnica, dublet suž[14]
  • sinonimija, -e ž (grč. sуnōnymia istoimenost, istoznačnost, v. sinonim) istoznačnost, slično, srodno značenje.[15]

Antonimija[uredi | uredi izvor]

  • Antonimija (grč. anti, ónyma) lingv. svojstvo suprotnoga značenja nekog drugoj reči; up. antonimi[16]
  • „Dve ili više leksema se 'okupljaju' oko dva značenja koja su u međusobnom odnosu po izrazitoj suprotnosti“ i ta pojava se naziva antonimija, „a reči koje su u vezi po izrazito suprotnim značenjima nazivaju se terminom antonimi“ (život – smrt, crn – beo, dan – noć; doći – otići, ući – izaći, prijatelj – neprijatelj).[17]
  • antonimija ž lingv. svojstvo nekih reči suprotnog značenja, javljanje antonima (RSJ 2007: 37)
  • antonimija, -ё ž (v. antonim) lingv. odnos između dva antonima, suprotnost značenja.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stanojčić, Živojin S. Gramatika srpskog književnog jezika (2010 izd.). Beograd: Kreativni centar. 
  2. ^ Vujaklija, Milan. Leksikon stranih reči i izraza (1986 izd.). Beograd: Prosveta. str. 724. 
  3. ^ Stanojčić, Živojin S. Gramatika srpskog književnog jezika (2010 izd.). Beograd: Kreativni centar. str. 263. 
  4. ^ Klajn, Ivan; Šipka, Milan (2006). Veliki rečnik stranih reči i izraza (2006 izd.). Novi Sad: Prometej. str. 959. 
  5. ^ a b Vujaklija, Milan. Leksikon stranih reči i izraza (1986 izd.). Beograd: Prosveta. str. 1019. 
  6. ^ Stanojčić, Živojin S. Gramatika srpskog književnog jezika (2010 izd.). Beograd: Krativni centar. str. 265. 
  7. ^ Rečnik srpskog jezika (2007 izd.). Novi Sad. str. 1438. 
  8. ^ Klajn, Ivan; Šipka, Milan (2006). Veliki rečnik stranih reči i izraza (2006 izd.). Novi Sad: Prometej. str. 1419. 
  9. ^ Stanojčić, Živojin S. Gramatika srpskog književnog jezika (2010 izd.). Beograd: Kreativni centar. str. 266. 
  10. ^ Klajn, Ivan; Šipka, Milan (2006). Veliki rečnik stranih reči i izraza (2006 izd.). Novi Sad: Prometej. str. 1418. 
  11. ^ Vujaklija, Milan. Leksikon stranih reči i izraza (1986 izd.). Beograd: Prosveta. str. 847. 
  12. ^ Stanojčić, Živojin S. Gramatika srpskog književnog jezika (2010 izd.). Beograd: Kreativni centar. str. 267. 
  13. ^ Rečnik srpskog jezika (2007 izd.). Novi Sad. str. 1198. 
  14. ^ Ćosić, Pavle. Rečnik sinonima (2008 izd.). Beograd: Kornet. str. 561. 
  15. ^ Klajn, Ivan; Šipka, Milan (2006). Veliki rečnik stranih reči i izraza (2006 izd.). Novi Sad: Prometej. str. 1137. 
  16. ^ Vujaklija, Milan. Leksikon stranih reči i izraza (1986 izd.). Beograd: Prosveta. str. 58. 
  17. ^ Stanojčić, Živojin S. Gramatika srpskog književnog jezika (2010 izd.). Beograd: Kreativni centar. str. 268. 
  18. ^ Klajn, Ivan; Šipka, Milan (2006). Veliki rečnik stranih reči i izraza (2006 izd.). Novi Sad: Prometej. str. 129. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Beograd: Prosveta, 1986.
  • Klajn – Šipka 2006: Ivan Klajn, Milan Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza, Novi Sad: Prometej, 2006.
  • RSJ: Rečnik srpskog jezika. Red. Milija Nikolić, Novi Sad: Matica srpska, 2007.
  • Stanojčić 2010: Živojin S. Stanojčić, Gramatika srpskog književnog jezika, Beograd: Kreativni centar, 2010.
  • Ćosić 2008: Pavle Ćosić, Rečnik sinonima, Beograd: Kornet, 2008.
  • Ágel, V., L. Eichinger, H.-W. Eroms, P. Hellwig, H. Heringer, and H. Lobin (eds.) 2003/6. Dependency and valency: An international handbook of contemporary research. Berlin: Walter de Gruyter.
  • Akmajian, A., R. Demers, A. Farmer and R. Harnish. 2001. Linguistics: An introduction to language and communication, 5th edn. Cambridge: MIT Press.
  • Allerton, D. 1979. Essentials of grammatical theory: A consensus view of syntax and morphology. London: Routledge and Kegan Paul.
  • Borsley, R. 1991. Syntactic theory: A unified approach. London: Edward Arnold.
  • Brinker, K. 1972. Konstituentengrammatik und operationale Satzgliedanalyse: Methodenkritische Untersuchungen zur Syntax des einfachen deutschen Satzes. Frankfurt a. M.: Athenäum.
  • Brown, K. and J. Miller 1980. Syntax: A linguistic introduction to sentence structure. London: Hutchinson.
  • Burton-Roberts, N. 1997. Analysing sentences: An introduction to English syntax. 2nd Edition. Longman.
  • Carnie, A. 2002. Syntax: A generative introduction. Oxford: Blackwell.
  • Carnie, A. 2010. Constituent Structure. Oxford: Oxford University Press.
  • Cowper, E. 1992. A concise introduction to syntactic theory: The government-binding approach. Chicago: The University of Chicago Press.
  • Dalrymple, M. 2001. Lexical functional grammar. Syntax and semantics 34. San Diego: Academic Press.
  • Haegeman, L. 2006. Thinking syntactically: A guide to argumentation and analysis. Malden, MA: Blackwell.
  • Haegeman, L. and J. Guéron 1999. English grammar: A generative perspective. Oxford: Basil Blackwell.
  • Jacobson, P. 1996. Constituent structure. In Concise encyclopedia of syntactic theories. Cambridge: Pergamon.
  • Lasnik, H. 2000. Syntactic structures revisited: Contemporary lectures on classic transformational theory. Cambridge: MIT Press.
  • McCawley, J. 1997. The syntactic phenomena of English, 2nd edn. Chicago: University of Chicago Press.
  • Napoli, D. 1993. Syntax: Theory and problems. New York: Oxford University Press.
  • Nerbonne, J. 1994. Partial verb phrases and spurious ambiguities. In: J. Nerbonne, K. Netter and C. Pollard (eds.), German in Head-Driven Phrase Structure Grammar, CSLI Lecture Notes Number 46. 109-150. Stanford: CSLI Publications.
  • Osborne, T. 2008. Major constituents: And two dependency grammar constraints on sharing in coordination. Linguistics 46, 6, 1109-1165.
  • Ouhalla, J. 1994. Introducing transformational grammar: From rules to principles and parameters. Oxford: Oxford University Press.
  • Poole, G. 2002. Syntactic theory. New York: Palgrave.
  • Radford, A. 1988. Transformational grammar: A first course. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  • Radford, A. 1997. Syntactic theory and the structure of English: A minimalist approach. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  • Radford, A. 2004. English syntax: An introduction. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  • Santorini, B. and A. Kroch 2000. The syntax of natural language: An online introduction using the trees program. Available at (accessed on March 14, 2011): http://www.ling.upenn.edu/~beatrice/syntax-textbook/00/index.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. decembar 2016).
  • Sobin, N. 2011. Syntactic analysis: The basics. Malden, MA: Wiley-Blackwell.
  • Tesnière, L. 1959. Éléments de syntaxe structurale. Paris: Klincksieck.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пунозначне_речи&oldid=27674389”