Пунозначне речи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Пунозначне речи (конституентске речи) јесу све оне речи које саговорнику преносе јасну информацију.[1]

Пунозначне речи[уреди]

Са морфолошке тачке гледишта, њима припадају:

  • именице - Иван(а), Ђурисело, Крагујевац, Србија, Балкан, Европа, Земља, Сунце, Кумова слама, Млечни пут, Велики медвед; кревет, сто(лица), радијатор, тепих, покривач, степенице, облак, пано, лист, прстен, шминка; јагњад, грожђе, господа; вода, вино, снег; туга, старост, даљина; севање, деоба, жетва, пливање, патња; маказе, панталоне, Сремски Карловци; двојица;
  • заменице - ја, себе/се; ко, шта; неко, нешто; нико, ништа; свако, свашта; овакав, таква, онакво; моји, твоје, њихова; какав, колики; некакве, неколике; који, чији; никоја, ничије; ма које, ма чије, ма какве; било који, било чија, било какви; каква год; свачије;
  • придеви - бео, зла, горко; сеоски, градско, мајчина; гвоздена, дрвени, лимене; јесења, зимски, јулски, данашња, ноћна, прошлогодишњи, ондашње; овдашњи, тамошње, горњи, десни; путни, боравишна, здравствено;
  • бројеви - два, други, двоје;
  • глаголи - седети, седати, сести, пресести;
  • прилози - јуче, овде, несрећно, зато, много.

Непунозначне речи[уреди]

Речи које откривају своје право значење тек у контакту са пунозначним речима, односно када су употребљене са осталим речима у реченици јесу непунозначне, односно помоћне речи, којима припадају:

Према врсти лексема, као језичких јединица именовања са стварним светом, речи се деле на:

  • мотивисане - нпр. од ономатопејске речи, узвика пљус, настали су: пљусак, пљускати, пљуснути, пљесак, пљескати, пљештати и
  • немотивисане - све оне које дају јасну представу о ономе што стварно значе, без обзира на то да ли су пунозначне или помоћне речи.

Све врсте речи имају своја индивидуална значења, али могу имати и више значења. Тако настају појаве у језику познатије као: полисемија, хомонимија (хомографи и хомоформи), синонимија и антонимија.

Полисемија[уреди]

  • Полисемија (грч. polỳ, semeĩon знак) линг. више значења у једне речи, код којих постоји семантичка веза (нпр. пун има значења: испуњен и дебео).[2]
  • „Настаје зато што се појам који се означава неком другом речју по некој сличности доводи у везу са појмом означеним употребљеном речју“ (нпр. глава, поред свог основног значење, има још и значења врх ексера; личност која управља породицом/кућом/земљом; почетни део књиге; живот (спасти главу); становник; памет; комад производа (глава шећера); главица (неке биљке – купуса или лука).[3] (може означавати и оно што је супротно од писма на кованом новчићу)
  • полисемија, -е ж (нлат. роlуsеmiа од грч. роlýsēmos вишезначан, в. поли-, sȇmа знак) лингв. својство неке речи да има више значења, вишезначност.[4]

Хомонимија[уреди]

  • Хомонимија (грч. homós, ónoma) грам. једнакозвучност (речи које једнако гласе, а различито значе); двосмисленост; уп. антонимија, синонимија.[5]
  • „Појава двеју или више речи (лексема и њихових облика – речи) које су потпуно једнаке по фонетском, графемском и граматичком облику, а које имају потпуно различита значења, значења која нису ни у каквој вези, нити се могу изводити једна из других“ (нпр. бâр као мања кафана и бâр као јединица атмосферског притиска).[6]
  • хомонимија ж грч. лингв. својство речи које имају исте облике а различито значење[7]
  • хомонимија, -ē ж {грч. homōnymía, према в. хомо-l, -онимија}, лингв. појава да реч или више речи истог гласовног склопа и истог графичког облика имају различито значење или порекло.[8]
  • Хомонимија разликује хомографе различите речи истог графемског (словног) састава, али различитог изговора (грâд – насељено место и грȁд – атмосферска појава) и хомоформе речи које се по обличју (распореду гласова) поклапају само у понеком од њихових граматичких облика (број такмичара и број(ати) до десет).[9]
  • хомограф (грч. homós исти, заједнички, gráphō цртам) справа за израду перспективних цртежа.[10]
  • хомограф, -а м (грч. homographos, homograminos, према в. хомо-1, -граф) лингв. 1. различити гласови (или фонеме) који се означавају истом графемом. 2. реч која се пише исто као и реч другог значења.[11]

Синонимија[уреди]

  • Синонимија (грч. sinōnymia истоименост, истозначност) лингв. сличност значења, сродност значења; слично значење[12]
  • „Појава различитих речи које означавају исти појам“ (благ – питом – кротак; пут – друм – цеста; брзо – хитро – нагло).[13]
  • синонимија ж истозначност или сличност значења речи[14]
  • синоним м истозначница, блискозначница, сузначница, слично значница, дублет суж[15]
  • синонимија, -е ж (грч. sуnōnymia истоименост, истозначност, в. синоним) истозначност, слично, сродно значење.[16]

Антонимија[уреди]

  • Антонимија (грч. anti, ónyma) лингв. својство супротнога значења неког другој речи; уп. антоними[17]
  • „Две или више лексема се 'окупљају' око два значења која су у међусобном односу по изразитој супротности“ и та појава се назива антонимија, „а речи које су у вези по изразито супротним значењима називају се термином антоними“ (живот – смрт, црн – бео, дан – ноћ; доћи – отићи, ући – изаћи, пријатељ – непријатељ).[18]
  • антонимија ж лингв. својство неких речи супротног значења, јављање антонима (РСЈ 2007: 37)
  • антонимија, -ё ж (в. антоним) лингв. однос између два антонима, супротност значења.[19]

Референце[уреди]

  1. ^ Станојчић, Живојин С. Граматика српског књижевног језика (2010 изд.). Београд: Креативни центар. 
  2. ^ Вујаклија, Милан. Лексикон страних речи и израза (1986 изд.). Београд: Просвета. стр. 724. 
  3. ^ Станојчић, Живојин С. Граматика српског књижевног језика (2010 изд.). Београд: Креативни центар. стр. 263. 
  4. ^ Клајн, Иван; Шипка, Милан. Велики речник страних речи и израза (2006 изд.). Нови Сад: Прометеј. стр. 959. 
  5. ^ Вујаклија, Милан. Лексикон страних речи и израза (1986 изд.). Београд: Просвета. стр. 1019. 
  6. ^ Станојчић, Живојин С. Граматика српског књижевног језика (2010 изд.). Београд: Кративни центар. стр. 265. 
  7. ^ Речник српског језика (2007 изд.). Нови Сад. стр. 1438. 
  8. ^ Клајн, Иван; Шипка, Милан. Велики речник страних речи и израза (2006 изд.). Нови Сад: Прометеј. стр. 1419. 
  9. ^ Станојчић, Живојин С. Граматика српског књижевног језика (2010 изд.). Београд: Креативни центар. стр. 266. 
  10. ^ Вујаклија, Милан. Лексикон страних речи и израза (1986 изд.). Београд: Просвета. стр. 1019. 
  11. ^ Клајн, Иван; Шипка, Милан. Велики речник страних речи и израза (2006 изд.). Нови Сад: Прометеј. стр. 1418. 
  12. ^ Вујаклија, Милан. Лексикон страних речи и израза (1986 изд.). Београд: Просвета. стр. 847. 
  13. ^ Станојчић, Живојин С. Граматика српског књижевног језика (2010 изд.). Београд: Креативни центар. стр. 267. 
  14. ^ Речник српског језика (2007 изд.). Нови Сад. стр. 1198. 
  15. ^ Ћосић, Павле. Речник синонима (2008 изд.). Београд: Корнет. стр. 561. 
  16. ^ Клајн, Иван; Шипка, Милан. Велики речник страних речи и израза (2006 изд.). Нови Сад: Прометеј. стр. 1137. 
  17. ^ Вујаклија, Милан. Лексикон страних речи и израза (1986 изд.). Београд: Просвета. стр. 58. 
  18. ^ Станојчић, Живојин С. Граматика српског књижевног језика (2010 изд.). Београд: Креативни центар. стр. 268. 
  19. ^ Клајн, Иван; Шипка, Милан. Велики речник страних речи и израза (2006 изд.). Нови Сад: Прометеј. стр. 129. 

Литература[уреди]

  • Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд: Просвета, 1986.
  • Клајн – Шипка 2006: Иван Клајн, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј, 2006.
  • РСЈ: Речник српског језика. Ред. Милија Николић, Нови Сад: Матица српска, 2007.
  • Станојчић 2010: Живојин С. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Београд: Креативни центар, 2010.
  • Ћосић 2008: Павле Ћосић, Речник синонима, Београд: Корнет, 2008.
  • Ágel, V., L. Eichinger, H.-W. Eroms, P. Hellwig, H. Heringer, and H. Lobin (eds.) 2003/6. Dependency and valency: An international handbook of contemporary research. Berlin: Walter de Gruyter.
  • Akmajian, A., R. Demers, A. Farmer and R. Harnish. 2001. Linguistics: An introduction to language and communication, 5th edn. Cambridge: MIT Press.
  • Allerton, D. 1979. Essentials of grammatical theory: A consensus view of syntax and morphology. London: Routledge and Kegan Paul.
  • Borsley, R. 1991. Syntactic theory: A unified approach. London: Edward Arnold.
  • Brinker, K. 1972. Konstituentengrammatik und operationale Satzgliedanalyse: Methodenkritische Untersuchungen zur Syntax des einfachen deutschen Satzes. Frankfurt a. M.: Athenäum.
  • Brown, K. and J. Miller 1980. Syntax: A linguistic introduction to sentence structure. London: Hutchinson.
  • Burton-Roberts, N. 1997. Analysing sentences: An introduction to English syntax. 2nd Edition. Longman.
  • Carnie, A. 2002. Syntax: A generative introduction. Oxford: Blackwell.
  • Carnie, A. 2010. Constituent Structure. Oxford: Oxford University Press.
  • Cowper, E. 1992. A concise introduction to syntactic theory: The government-binding approach. Chicago: The University of Chicago Press.
  • Dalrymple, M. 2001. Lexical functional grammar. Syntax and semantics 34. San Diego: Academic Press.
  • Haegeman, L. 2006. Thinking syntactically: A guide to argumentation and analysis. Malden, MA: Blackwell.
  • Haegeman, L. and J. Guéron 1999. English grammar: A generative perspective. Oxford: Basil Blackwell.
  • Jacobson, P. 1996. Constituent structure. In Concise encyclopedia of syntactic theories. Cambridge: Pergamon.
  • Lasnik, H. 2000. Syntactic structures revisited: Contemporary lectures on classic transformational theory. Cambridge: MIT Press.
  • McCawley, J. 1997. The syntactic phenomena of English, 2nd edn. Chicago: University of Chicago Press.
  • Napoli, D. 1993. Syntax: Theory and problems. New York: Oxford University Press.
  • Nerbonne, J. 1994. Partial verb phrases and spurious ambiguities. In: J. Nerbonne, K. Netter and C. Pollard (eds.), German in Head-Driven Phrase Structure Grammar, CSLI Lecture Notes Number 46. 109-150. Stanford: CSLI Publications.
  • Osborne, T. 2008. Major constituents: And two dependency grammar constraints on sharing in coordination. Linguistics 46, 6, 1109-1165.
  • Ouhalla, J. 1994. Introducing transformational grammar: From rules to principles and parameters. Oxford: Oxford University Press.
  • Poole, G. 2002. Syntactic theory. New York: Palgrave.
  • Radford, A. 1988. Transformational grammar: A first course. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  • Radford, A. 1997. Syntactic theory and the structure of English: A minimalist approach. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  • Radford, A. 2004. English syntax: An introduction. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  • Santorini, B. and A. Kroch 2000. The syntax of natural language: An online introduction using the trees program. Available at (accessed on March 14, 2011): http://www.ling.upenn.edu/~beatrice/syntax-textbook/00/index.html.
  • Sobin, N. 2011. Syntactic analysis: The basics. Malden, MA: Wiley-Blackwell.
  • Tesnière, L. 1959. Éléments de syntaxe structurale. Paris: Klincksieck.