Ratno lukavstvo

Trojanski konj predstavlja jedan od najstarijih pomena ratnog lukavstva u istoriji.

Ratno lukavstvo (engl. ruse, strategem) je skup mera i postupaka u oružanoj borbi kojima se neprijatelj obmanjuje ili održava u zabludi, kako bi se naveo na preduzimanje necelishodnih ili nepreduzimanje neophodnih mera i akcija. Cilj ratnog lukavstva je, u suštini, skrivanje stvarnog stanja, planova i namera, postizanje iznenađenja i što povoljnijih uslova za izvršenje zadatka. Primenjuje se na kopnu, moru i u vazduhu, a prema postignutim rezultatima, može da ima strategijski, operativni i taktički značaj.

Načini izvođenja

Mere i postupci kojima se ratno lukavstvo postiže mogu biti različiti. Obično se to čini širenjem lažnih obaveštenja (dezinformacija), prikrivanjem ili lažnim prikazivanjem vlastitih snaga, sredstava i objekata, zatim preduzimanjem mera, radova i neočekivanih borbenih postupaka kojima se skriva ideja manevra kako bi se protivnik naveo na pogrešne zaključke o sopstvenom dejstvu (maskiranje), izvođenjem lažnih radova (lažni objekti), preduzimanjem akcija zavaravajućeg karaktera na odvojenom pravcu (demonstracija), samostalnim akcijama koje nemaju neposredne operativne i taktičke veze s dejstvom na glčavnom ili pomoćnom pravcu (diverzija). Posebnu grupu ratnih lukavstava čine perfidije, koje se zasnivaju na gaženju date reči ili podmuklim postupcima, zbog čega ih međunarodno ratno pravo zabranjuje.

Istorija

Uspeh i efekat ratnih lukavstava zavisio je uvek od mnogih okolnosti, katkada i slučaja. U istoriji ratne veštine upotrebljavale su ga obe strane: jača - da bi što lakše i sa što manje gubitaka postigla pobedu, i slabija - da bi nadoknadila pomanjkanje snaga i sredstava ili se izvukla iz teške situacije. Najveći uspeh postizao se kada je neprijatelj - iako bi saznao za stvarne protivnikove namere i planove - ipak ostao u uverenju da su oni lažni.

Jedno od prvih ratnih lukavstava verovatno je legenda o trojanskom konju. U literaturi starog veka o ratnim lukavstvima pisali su grčki pisac Polijen u delu Strategematika (2. vek) i rimski pisac Frontin, a u praksi su ih koristili Hanibal, Sula i mnogi drugi. U ratovima feudalne epohe evropski vitezovi su retko koristili ratna lukavstva, smatrajući ih nečasnim, ali su ih nomadski narodi, naročito Tatari i Mongoli, obilato koristili - naročito neočekivani prekid borbe i lažno bekstvo sa bojišta, a zatim brzo prikupljanje i udar na nespremnog protivnika.

Pojavom slobodnih najamnika u 16. veku, ratna lukavstva počinju ponovo da se primenjuju u evropskom ratovanju, naročito demonstracije i dezinformacije, a u 18. primenjuju se uglavnom u borbama za tvrđave. Napoleon Bonaparte poslužio se ratnim lukavstvom u bici kod Austerlica (1805). O značaju ratnog lukavstva u 19. veku pisali su Klauzevic (smatra ih važnim za slabiju stranu), Suvorov, Golc, Moltke, Šlifen, Ler i drugi.

Literatura

• Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 8), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1974), str. 42-46