Pređi na sadržaj

Ruptura Ahilove tetive

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ruptura Ahilove tetive
SinonimiAchilles tendon tear, Achilles rupture
Ruptura Ahilove tetive
Specijalnostiortopedija, sportska medicina
Simptomibol iznad rupturiranog područja
Vreme pojaveiznenadno
Uzrocitokonm napora, a posebno kod sportskih aktivnosti, u kojima su sile opterećenja veće od praga izdržljivosti Ahilove tetive
Dijagnostički metodna osnovu anamneze, kliničkog pregleda i ultrazvučne sonografije
Lečenjekonzervativni i hirurški
Frekvencija1 na 10.000 godišnje

Ruptura Ahilove tetive je probijanje, rasprsnuće, raskid ili pucanje Ahilove tetive koja se javlja kao rezultat povrede zbog neposrednog ili posrednog delovanja mehaničke sile ili kao posledica neke bolesti (zbog resorbovanja tkiva ili zapaljenja).

Dijagnoza se lako postavlja. Lečenje je neoperativno i operativno, sa sličnim rezulatima uspešnosti. Operativno lečenje se favorizuje kod mladih ljudi i aktivnih sportista. U slučaju svežeg pucanja Ahilove tetive prednost treba dati hirurškom lečenju perkutanom suturom, ili u svim slučajevima kada je nemoguće postići neoperativnu kompletnu repoziciciju okrajaka tetive.

Anatomija i fiziologija

[uredi | uredi izvor]
Anatomija Ahilove tetive

Ahilova tetiva je najjača, i najčvršća tetiva, koja je uz tetivu kvadricepsa najveća tetiva u ljudskom telu.[1] Njen zadatak je podizanje celokupne težine tela i učešće u pokretima hodanje, trčanje i skakanje.[2] Ona povezuje troglavi mišić (lat. m. triceps surae) koji čine dve glave gastroknemijusa i glava soleusa, za petnu kost i omogućava aktivno plantarno opružanje stopala i podiže petu i celo telo.

Ahilova tetiva ima poprečni presek oko 0,5 cm² i pre nego što se pripooji na petnu kost rotira, tako da ona vlakna koja su se prethodno nalazila proksimalno i unutra, sada se nalaze distalno i posteriorno. Spiralizacija tetive doprinosi njenom produženju i povećanju elastična, i relakasciji tetive.[3] Oblik tetive se takođe menja tokom pokreta, od pljosnatog proksimalno do okruglog i debljeg oblika, do na 4 cm od petne kosti, i opet do vrlo pljosnatog uz kraj samog pripoja na petnoj kosti.[4] I dok su vlakna mišića gastronomijusa uglavnom bele, brza, tipa II, čineći mišić sposobnim za eksplozivne aktivnosti kao što su trčanje i skakanje,[5] dok su vlakna mišića soleusa uglavnom crvena, spora, tip I, koja su važni za hodanje i održavanje uspravnog položaja.[6]

Ahilova tetiva nema pravi sinovijalni omotač, već lažni omotač ili paratenon koji formira elastičnu ovojnicu sa zadatkom da olakšava klizanje tetive uz bliske strukture potkolenice.[7]

Epidemiologija

[uredi | uredi izvor]

Iako je Ahilova tetiva najjača tetiva u čovekovom telu, incidencija njene rupture znatno se povećala u zadnjih 20 godina, [8] i spada u grupu najčešćih povreda tetivno-mišićnog aparata. Iako su povrede Ahilove tetive češće kod sportista — u tenisu, gimnastici, skijanju, rukometu, fudbalu, košarci, atletici, one se ipak javljaju mnogo češće kod osoba koje se rekreativno bave sportom, i to najviše kod mladih i aktivnih odraslih osoba.

Iako su razlozi povećane incidencije često nejasni, jedan od njih može biti i odnos između visine i snage sportista, povećane težine treninga, povećane upotrebe zamena za prirodnu hranu (npr. kreatin) i upotreba kortikosteroida, hormona rasta i testosterona. Neki autori navode stav da je opaženi porast incidence rupture Ahilove tetive jednostavno proporcionalan porastu učešća u rekreativnim sportovima kod mladih i sredovečnih sportista. Smatra se da je povećana incidencija rupture u 21. veku posledica bolje dijagnostike i dokumentacije rupture, ali i veće prevalencije bavljenja sportom u srednjoj životnoj dobi zbog rasta zainteresovanosti za sportske aktivnost među ljudima srednjeg životnog doba, iz zdravstvenih i drugih razloga.[9] Na to ukazuje podatak da je oko 74% svih ruptura povezano sa sportom, a 89% tih ruptura nastalo je za vreme bavljenja sportom s loptom ili reketom.[10]

Češće su jednostrane rupture, dok se obostrane rupture Ahilove tetive javljaju u oko 25-30% slučajeva.[11][12][13]

Incidencija koja je 14 — 30 na 100.000 osoba godišnje,[14] prosečne je starosti 35 godina, sa muško : ženskim odnosom 20 : 1.[15] Veću prevalenciju muškaraca opravdava podatak da se oni više bave sportom sa povećanim rizikom za rupturu tetive.[16]

Povrede Ahilove tetive koje su povezane sa brojnim faktorima rizika,[17] imaju bimodalni karakter krivulje učestalosti u odnosu na životnu dob — sa dva vrhunca koji se javljanjju, u prvoj, trećoj i četvrtoj deceniji (30 — 49 godina) i drugi, u osmoj deceniji života.[18]

Etiopatogeneza

[uredi | uredi izvor]

Uzrok rupture Ahilove tetive najvjerovatnije je kombinacija postojanja relativne hipovaskularizacione zone i ponavljanih mikrotrauma koje prouzrokuju upalni reparativni proces, koji zbog smanjene vaskularizacije nije sposoban da se suprotstavlja stresovima. Sa starenjem dolazi do gubitka viskoznosti i elastičnosti kao posledica promene u strukturi kolagena. Taj gubitak elastičnosti i pojačana krutost tkiva su predispozicija za povredu. Ponavljane mikrotraume u ovoj oblasti onemogućava reparativne procese i ovakve degeneracije mogu biti odgovorno za mnoge rupture Ahilove tetive.[19]

Ukoliko se tako morfološki promenjena tetiva prekomerno optereti dolazi do njenog pucanja, i pored toga što je Ahilova tetiva građena od vrlo čvrstog i otpornog tkiva. Tokom napora a posebno kod sportskih aktivnosti, ona je izložena velikim opterećenjima, u kojima su sile opterećenja veće od praga izdržljivosti Ahilove tetive. Ako uzmemo u obzir i prethodna oštećenja i degenerativne promene u tetivi, onda ne iznenađuje činjenica što dolazi do njene rupture, na jedan od sledeća nekoliko načina:

  • Nakon dejstva snažne, prekomerne sile — koja preopterećuje tetivu uzrokouje rupturu.
  • Nakon neravnomernog delovanjem sile,
  • Nakon naglih i preteranih opterećenja već napete tetive
  • Nakon naglih pokreta prethodno maksimalno savijenog stopala prema dole.
  • Nakon stalne mikrotraume — koje su posledica dugotrajnog ili učestalog pogrešnog ili prekomernog opterećenja u toku sportske aktivnosti, i stvaranja morfoloških promene u vezivnom i potpornom tkivu.
  • Direktni udarci i otvorene povreda takođe mogu uzrokovati rupturu tetive.

Ahilova tetiva obično puca na najtanjem delu, odnosno 2 do 5 centimetara iznad petne kosti, na mestu gde je najslabije snabdevena krvlju.[20][21][22] Ostala tipična mesta za nastanak rupture su i mišićnotetivni prelaz i hvatište tetive za petnu kost.

Nakon sve većeg broja istraživanja došlo se do zaključka da se normalna tetiva ne rupturira i da se to dešava u onoj tetivi koja je patila od izvesnih oštećenja u kraćem ili dužem periodu pre rupture. Unutrašnja degeneracije Ahilove tetive u mnogim studijama označeno je kao uzročni faktor za rupturu. Ahilova tetiva je izložena silama osovinskog pritiska tokom trajanja sportskih aktivnosti. Kod mlađih osoba sa normalnom tetivom te snage mogu biti tolerisane. Sa starenjem, tetiva će biti podložnija povredama, i pretpostavlja se da se rupture mogu desiti samo u abnormalnim tetivama i sa udruženom intratendinoznom degeneracijom i povećanim mehaničkoim stresom.[23]

Klinička slika

[uredi | uredi izvor]
Razlika između zdravog (desno) i levog stopala sa rupturom Ahilove tetive

U kliničko slici dominira tipičan snažan bol iznad rupturiranog područja Ahilove tetive prilikom doskoka na prednji deo stopala. Povređeni često čuje pucanje tetive poput „pucanja biča”. Obično se javlja udubljenje u tetivi 2 do 5 sm iznad pete.

Sa potpuno rupturiranom tetivom, ali i pri delimičnoj rupturi, povređeni ne može da se podigne na prste povređene noge. Stopalo se ne može saviti prema dole protiv otpora.

Povećava se otok stopala zbog krvarenja koje postepeno uzrokuje modricu iznad donjeg dela noge i stopala.

Dijagnoza

[uredi | uredi izvor]

Dijagnoza se lekao postavlja na osnovu anamneze, kliničkog pregleda i ultrazvučne sonografije.[24][25] Posebnu pažnju treba obratiti na usmerena na funkcionalno oštećenje tetive. Tompsonov (squeeze) test daje pozitivan rezultat. Pouzdanost je gotovo 100%, te se pomoću njega ruptura lako razlikuje od povrede gornjeg skočnog zgloba ili mišića potkolenice.[26]

Diferencijalna dijagnoza

[uredi | uredi izvor]
Ultrasonografski nalaz nakon rupture Ahilove tetive
Otvorena operativna tehnika

Diferencijalno-dijagnostički kod uptura Ahilove tetive treba imati u vidu sledeće povrede i stanja:

  • Frakturu gležnja u sportskoj medicini
  • Sindrom gležnja
  • Uganuće skočnog zgloba
  • Atletske povrede stopala
  • Kalkanofibularnu povredu ligamenata
  • Prelom kalkaneusa
  • Duboku vensku trombozu
  • Retrokalkanealni burzitis
  • Povredu talofibularnog ligamenta

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Za lečenje rupture Ahilove tetive, postoje tri savremena metoda:

  • konzervativno lečenje,
  • otvorena operativne tehnika,
  • perkutana operativna tehnika.[27]

Konzervativna terapija

[uredi | uredi izvor]

Neoperativna terapija za rupturu Ahilove tetive je obično namenjana za pacijente koji su stariji i/ili neaktivni, kao i za one sa sistemskim bolestima ili slabim integritetom kože. Pacijentima sa dijabetesom, problemima zarastanja rana, vaskularnim bolestima, neuropatijama ili ozbiljnim sistemskim bolestima ne savetuje se operativno lečenje zbog npr. infekcija, razgradnja rana, dehiscencije tetive, neurovaskularnih povrede, i drugih postoperativnihe komplikacija.

Konzervativna terapija se zasniva na kombinovanoj upotrebi ekvivusa i rehabilitacione čizme, što omogućava pacijentima da odmah nose punu težinu tela, i odmah se podvrgnu ranoj funkcionalnoj rehabilitaciji.[28]

Dobre strane

Prednosti neoperativnog tretmana su što smanjuju komplikacije koje mogu nastati u rani, smanjuju troškove bolnice i lekara, imaju niži morbiditet i izbegavaju izlaganje anesteziji.

Loše strane

Nedostaci neoperativnog lečenja uključuju veću učestalost rerupture (do 40%) i teže hirurške popravke nakon prekida tetive. Pored toga, ivice tetive mogu zaceliti u izduženom položaju zbog zazora na krajevima dodira tetive, što dovodi do smanjene snage i izdržljivosti plantarne fleksije.

Hirurška terapija

[uredi | uredi izvor]

Operativnia terapija rupture Ahilove tetive, koja uključuje povezivanje krajeva tetive primenom neke od operativnih tehnika, ima određene prednosti u anatomskoj restauraciji tetive. One se ogledaju u:

  • očuvanju dužine Ahilove tetive,
  • redukciji ožiljnog tkiva tetive na mestu srastanja,
  • primarnom zarastanju tetive u optimalnom vremenu.[29][30][31]

Rehabilitacija

[uredi | uredi izvor]

Fizikalna terapija sa pacijentima sa rupturom Ahilove tetive sprovodi se kroz sledećih nekoliko faza:

  • U prvoj i drugoj fazi fizikalne terapije, bol se koristi kao parametar za određivanje intenziteta vežbanja; tokom koga se izvodi aktivna dorzifleksija gležnja sa blagim istezanjem stopala.
  • U srednjoj fazi, jačanje muskulature zamenjuje seaktivnim programom neuromuskularne kontrole.
  • U trećoj fazi rehabilitacije, progresivni stres se primenjuje dozirano uz stalnu kontrolu kako bi se omogućilo da se kolagen formira na odgovarajući način. Kako se bol smanjuje, izvodi se agresivno istezanje.

Primenu vlažne toplote ili obloga pre treninga i noću takođe treba korisna. Hladne obloge treba koristiti nakon napornih aktivnosti kako bi se ublažili bolovi i ostvario antiinflamatorni efekat.

Može se koristiti korekcija deficita snage i fleksibilnosti mišićne tetive kod Ahilove tendinoze, zajedno sa ultrazvukom, fonoforezom i drugim modalitetima.[32][33] Ovo se može uraditi pod nadzorom fizioterapeuta ili prema uputstvu lekara. Istezanje tetiva treba uradi i u kolenom zlobu (sa oba produžetka gastrocnemijus mišića) i fleksija (da se protežie mišić soleus). Kamen temeljac jačanja sada je upotreba ekscentričnih vežbi, pri čemu većina pacijenata ima bolove u 60-90% slučajeva.[34] Pokazalo se da je program jakog opterećenja, tetiva veoma koristan za lečenje otporne tendinoze kod trkača i za njihovo vraćanje na punu aktivnost.[35][36] Istraživači su utvrdili korelaciju između dobrih kliničkih rezultata postignutih treningom i značajnog smanjenjenja neovaskularizacije tetive.[37]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Čretnik, A. (2012). Achilles Tendon
  2. ^ Metz, R. (2009). Acute Achilles tendon rupture - Treatment strategies and outcomes. Amsterdam.
  3. ^ Barfod, K. W. (2014, January). Achilles tendon rupture; Assessment of nonoperative treatment.
  4. ^ Olsson, N. (2013). Acute Achilles Tendon Rupture
  5. ^ Fugle-Meyer, A., Nordin, G., Sjöström, M., & Vahlby, L. (1979). Achilles tendon injury: a model for isokinetic strength training using biofeedback. Scand J Rehab Med , 11, 37-44.
  6. ^ Garrett, W. J., Califf, J., & Bassett, F. 3. (1984). Histochemical correlates of hamstring injuries. The American Journal of Sports Medicine , 98, 98-103.
  7. ^ Benjamin, M., Theobald, P., Suzuki, D., & Toumi, H. (n.d.). The Anatomy of the Achilles Tendon
  8. ^ Young, S., & Maffulli, N. (2007). Etiology and epidemiology of Achilles tendon problem. In N. Maffulli, & L. (. Almekinders, The Achilles Tendon. Springer-Verlag London Limited.
  9. ^ Čretnik, A. (2012). Achilles Tendon.
  10. ^ Houshian, S., Tscherning, T., & Riegels-Nielsen, P. (1998). The epidemiology of Achilles tendon rupture in a Danish county. Injury , 29, 651-654.
  11. ^ Pajala A, Kangas J, Siira P, Ohtonen P, Leppilahti J (2009). „Augmented compared with nonaugmented surgical repair of a fresh total Achilles tendon rupture”. A prospective randomized study. J Bone Joint Surg Am. 91 (5): 1092—100. .
  12. ^ Nilsson-Helander K, Swärd L, Silbernagel KG, Thomeé R, Eriksson BI, Karlsson J. „A new surgical method to treat chronic ruptures and reruptures of the Achilles tendon”. Knee Surg Sports Traumatol Arthrosc. 16 (6): 614—20. 2008. .
  13. ^ Hess, G. W. (2010). „Achilles tendon rupture: a review of etiology, population, anatomy, risk factors, and injury prevention”. Foot Ankle Spec. 3 (1): 29—32. .
  14. ^ Lantto, I., & al., e. „Epidemiology of Achilles tendon ruptures: Increasing incidence over a 33-year period”. Scand J Med Sci Sports. 2014. 
  15. ^ Gulati, V., al., e. (2015). „Management of achilles tendon injury: A current concepts systematic review”. World J Orthop. 6 (4): 380—386. .
  16. ^ Rees, J., & al., e. (2006). Current concepts in the management of tendon disorders. Rheumatology , 45, 508-521.
  17. ^ Bubanj S, Stanković R, Dimić A, Obradović B, Bubanj R, Bubanj M, Perić S (2009). „Risk factors and bone mineral density in athletes and non-athletes”. Acta Medica Medianae. 48 (4): 45—9. .
  18. ^ Barfod, K. W. (2014, January). Achilles tendon rupture; Assessment of nonoperative treatment.
  19. ^ Patofiziologija U:Miroslav B. Kezunović, Žarko Dašić, Budimir Šegrt, Liječenje rupture Ahilove tetive modifikovanom perkutanom tehnikom kod sportista, Crnogorska sportska akdemija, „Sport Mont” časopis br. 6-7 r. 304
  20. ^ Nellas, Z. J.; Loder, B. G.; Wertheimer, S. J. (1996). „Reconstruction of an Achilles tendon defect utilizing an Achilles tendon allograft”. J Foot Ankle Surg. 35 (2): 144—8. .
  21. ^ Kühne CA, Zettl RP, Nast-Kolb D. „Injuries- and frequency of complaints in competitive tennis- and leisure sports”. Sportverletz Sportschaden. 18 (2): 85—9. 2004. .
  22. ^ Longo, U. G.; Ronga, M.; Maffulli, N. (2009). „Acute ruptures of the achilles tendon”. Sports Med Arthrosc. 17 (2): 127—38. .
  23. ^ Miroslav B. Kezunović, Žarko Dašić, Budimir Šegrt, Liječenje rupture Ahilove tetive modifikovanom perkutanom tehnikom kod sportista, Crnogorska sportska akdemija, „Sport Mont” časopis br. 6-7 r. 303
  24. ^ Bertelli, R.; Gaiani, L.; Palmonari, M. (2009). „Neglected rupture of the Achilles tendon treated with a percutaneous technique”. Foot Ankle. 15 (4): 169—73. .
  25. ^ Cary, D. V. (2009). „How to diagnose and manage an acute Achilles tendon rupture”. JAAPA. 22 (8): 39—43. .
  26. ^ Worth, N.; Ghosh, S.; Maffulli, N. (2007). „Management of acute Achilles tendon ruptures in the United Kingdom”. J Orthop Surg (Hong Kong). 15 (3): 311—4. .
  27. ^ Carden D, Noble J, Chalmers J et al. Rupture of the calcaneal tendon: the early and late menagment. J Bone Joint Surg, 1987; 69B: 416-420.
  28. ^ Ecker, T. M.; Bremer, A. K.; Krause, F. G.; Muller, T; Weber, M. (april 2016). „Prospective Use of a Standardized Nonoperative Early Weightbearing Protocol for Achilles Tendon Rupture: 17 Years of Experience”. The American Journal of Sports Medicine. 44 (4): 1004—10. .
  29. ^ Kocher, M. S.; Bishop, J; Marshall, R.; Briggs, K. K.; Hawkins, R. J. (2002). „Operative versus nonoperative management of acute Achilles tendon rupture: expectedvalue decision analysis”. The American Journal of Sports Medicine. 30 (6): 783—90. .
  30. ^ Goren, D.; Ayalon, M.; Nyska, M. (2005). „Isokinetic strength and endurance after percutaneous and open surgical repair of Achilles tendon ruptures”. Foot Ankle Int. 26 (4): 286—90. .
  31. ^ Maffulli, N.; Wong, J.; Almekinders, L. C. (2003). „Types and epidemiology of tendinopathy”. Clin Sports Med. 22 (4): 675—92. .
  32. ^ Childress, M. A.; Beutler, A. (april 2013). „Management of chronic tendon injuries”. American Family Physician. 87 (7): 486—90. .
  33. ^ Cohen, R. S.; Balcom, T. A. (oktobar 2003). „Current treatment options for ankle injuries: lateral ankle sprain, Achilles tendonitis, and Achilles rupture”. Curr Sports Med Rep. 2 (5): 251—4. .
  34. ^ Stevens, M.; Tan, C. W. (februar 2014). „Effectiveness of the Alfredson protocol compared with a lower repetition-volume protocol for midportion Achilles tendinopathy: a randomized controlled trial”. J Orthop Sports Phys Ther. 44 (2): 59—67. .
  35. ^ Alfredson H, Pietilä T, Jonsson P, Lorentzon R (1998). „Heavy-load eccentric calf muscle training for the treatment of chronic Achilles tendinosis”. The American Journal of Sports Medicine. 26 (3): 360—6. .
  36. ^ Rees, J. D.; Lichtwark, G. A.; Wolman, R. L.; Wilson, A. M. (oktobar 2008). „The mechanism for efficacy of eccentric loading in Achilles tendon injury; an in vivo study in humans”. Rheumatology (Oxford). 47 (10): 1493—7. .
  37. ^ Ohberg, L.; Alfredson, H. (septembar 2004). „Effects on neovascularisation behind the good results with eccentric training in chronic mid-portion Achilles tendinosis?”. Knee Surg Sports Traumatol Arthrosc. 12 (5): 465—70. .

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Asplund CA, Best TM. Achilles tendon disorders. BMJ. 2013 Mar 12. 346:f1262. [Medline].
  • Lopez, R. G.; Jung, H. G. (mart 2015). „Achilles tendinosis: treatment options”. Clin Orthop Surg. 7 (1): 1—7. 
  • Chan, A. P.; Chan, Y. Y.; Fong, D. T.; Wong, P. Y.; Lam, H. Y.; Lo, C. K.; et al. (decembar 2011). „Clinical and biomechanical outcome of minimal invasive and open repair of the Achilles tendon”. Sports Med Arthrosc Rehabil Ther Technol. 3 (1): 32. 
  • Nilsson-Helander K, Silbernagel KG, Thomeé R, Faxén E, Olsson N, Eriksson BI; et al. (novembar 2010). „Acute achilles tendon rupture: a randomized, controlled study comparing surgical and nonsurgical treatments using validated outcome measures”. The American Journal of Sports Medicine. 38 (11): 2186—93. 
  • Khan, R. J.; Fick, D; Keogh, A.; Crawford, J; Brammar, T; Parker M. Treatment of acute achilles tendon ruptures (oktobar 2005). „A meta-analysis of randomized, controlled trials”. J Bone Joint Surg Am. 87 (10): 2202—10. 
  • Childress, M. A.; Beutler, A. (april 2013). „Management of chronic tendon injuries”. American Family Physician. 87 (7): 486—90. 
  • Wiegerinck, J. I.; Kerkhoffs, G. M.; van Sterkenburg MN, Sierevelt IN, van Dijk CN (jun 2013). „Treatment for insertional Achilles tendinopathy: a systematic review”. Knee Surg Sports Traumatol Arthrosc. 21 (6): 1345—55. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руптура_Ахилове_тетиве&oldid=28390604”