Pređi na sadržaj

Rusifikacija Ukrajine

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Rusifikacija Ukrajine (ukr. Rusifіkacія Ukraїni, takođe zrosійщennя) — skup radnji i uslova usmerenih na jačanje ruske nacionalne političke superiornosti u Ukrajini i među Ukrajincima, putem prelaska ili prelaska lica neruske nacionalnosti na ruski jezik i rusku kulturu uz njihovu kasniju asimilaciju. Ukrajina i Belorusija su zemlje koje su najviše pogođene rusifikacijom.

jedna od ukrajinskih crkava pre i posle rekonstrukcije

Rusifikacija je nastala u vreme Ruske imperije, zatim je obnovila svoje postojanje u vreme Sovjetskog Saveza i intenzivirala se za vreme vladavine Vladimira Putina na teritorijama koje je Rusija okupirala. To se manifestovalo ne samo u izmeštanju maternjeg jezika i njegovoj zameni ruskim, već i u promeni prezimena (ruski završetci i akcenti su obično dodavani ukrajinskim prezimenima u dokumentima), kao i u rekonstrukciji lokalne arhitekture i uništavanje sakralnih objekata.[1][2]

Hronologija[uredi | uredi izvor]

  • 1690. Zabrana ruske pravoslavne crkve parohijskih knjiga štampanih na ukrajinskom književnom jeziku tog vremena i prvi slučajevi njihovog uništavanja (Ova politika je počela odmah nakon prelaska ukrajinskih kozaka pod protektorat Rusije) [3]
  • 1720. Ukaz Petra Velikog o zabrani štampanja knjiga na ukrajinskom jeziku u štamparijama u Kijevu i Černigovu[4]
  • 1764. Uputstvo Katarine o rusifikaciji Ukrajine, Smolenska (etnička beloruska teritorija), Baltičkih država i Finske[5][6]
  • 1784. Potpuna zabrana osnovnog obrazovanja na ukrajinskom jeziku na teritoriji Ruske imperije.
  • 1786 Zabrana upotrebe ukrajinskog jezika u verskim službama i nastave ukrajinskog jezika u visokoškolskim ustanovama
  • 1831. Ukidanje magdeburškog prava u gradovima, što je onemogućilo vođenje sudskih postupaka na ukrajinskom jeziku.
  • 1862. godine Ukrajinske parohijske škole su zatvorene. Obustavljeno je izdavanje ukrajinskog književnog, naučnog i političkog časopisa „Osnova“.
  • 1863. godine Ukaz Petra Valujeva u kome je on izjavio da „ukrajinski jezik nije postojao, ne postoji i ne može postojati, a ko se ne slaže, neprijatelj je Rusije“.[7]
  • 1876. Emski ukaz. Zabrana uvoza ukrajinskih knjiga iz inostranstva, zabrana potpisivanja ukrajinskih tekstova pod notama, zabrana ukrajinskih nastupa. Tokom koncerta, hor Mikole Lisenka je bio primoran da peva ukrajinsku narodnu pesmu „Kiša“ na francuskom [8]
  • 1881 godine. Zakon koji dozvoljava da se rečnici štampaju na ukrajinskom, ali ruskim pravopisom
  • 1887. Cenzor je vratio rukopis gramatike ukrajinskog jezika ne pročitavši ga, napisavši autoru da „nije potrebno dozvoliti objavljivanje gramatike jezika koji je osuđen na nepostojanje“.
  • 1888. Ukaz Aleksandra III „O zabrani upotrebe ukrajinskog jezika u zvaničnim ustanovama i krštenja dece ukrajinskim imenima“.
  • 1889. Tokom arheološkog kongresa u Kijevu, bilo je dozvoljeno čitanje govora na svim jezicima osim ukrajinskog.
  • 1882. Ruska vlada nalaže cenzorima da striktno prate neprihvatanje ukrajinskih književnih prevoda sa ruskog jezika.
  • 1894. Zabrana uvoza ukrajinskih knjiga iz inostranstva.
  • 1895 Zabrana izdavanja ukrajinskih knjiga za decu
  • 1903. Na otvaranju spomenika piscu Ivanu Kotljarevskom u Poltavi nije se smelo govoriti na ukrajinskom.
  • 1905. Kabinet ministara Rusije odbio je zahtev kijevskog i harkovskog univerziteta da se ukine zabrana ukrajinskog jezika, nazivajući to „nepraktičnim“.
  • 1906. i 1907. Zatvaranje lista na ukrajinskom jeziku „Prosvita“ u Odesi i Nikolajevu.
  • 1908 godine. Dekret Senata da je „unapređenje obrazovanja u Ukrajini štetno i opasno za Rusiju“.
  • 1910. Stolipinov dekret o uključivanju Ukrajinaca u kategoriju stranaca i o zabrani stvaranja bilo kakvih ukrajinskih političkih organizacija.
  • 1913. Direktor Kijevskog obrazovnog okruga izdao je uputstvo kojim se zabranjuje đacima i studentima da prisustvuju ukrajinskim pozorišnim predstavama.
  • 1914. Zabrana proslave 100. godišnjice rođenja glavnog ukrajinskog pisca Tarasa Ševčenka [9]
  • 1922. Posle sovjetsko-ukrajinskog rata likvidacija lista „Prosvita“ na Kubanu i u drugim mestima stanovanja Ukrajinaca koji su bili u sastavu Sovjetske Rusije.
  • 1929. Prva hapšenja inteligencije (ispostavilo se da je „ukrajinizacija“ u SSSR-u izvršena 1920-ih da bi se identifikovale buduće žrtve represije)
  • 1933. Tokom Holodomora, objavljen je Staljinov telegram o kraju ukrajinizacije.
  • 1937. Ubistvo predstavnika ukrajinske intelektualne elite od strane sovjetskih specijalnih službi, nazvano „crvena renesansa“ [10] [11].
  • 1938. Rezolucija Kremlja o obaveznom učenju ruskog jezika u školama Sovjetske Ukrajine.
  • 1958. Rezolucija Plenuma CK KPSS o prelasku ukrajinskih škola na ruski nastavni jezik. 17. septembra 1959. Vrhovna rada Ukrajinske SSR usvojila je odgovarajuću rezoluciju.
  • 1961. 22. kongres Komunističke partije — novi program partije o „ujedinjenju nacija u jedan sovjetski narod“.
  • 1970. Naredba Ministarstva prosvete Ukrajinske SSR da se sve disertacije piše i brani samo na ruskom jeziku.
  • 1975. Radovi ukrajinskih pisaca su objavljeni u skraćenom obliku zbog sovjetske cenzure
  • 1980. Nova hapšenja ukrajinske inteligencije i disidenata, koji su potom poslani na kaznenu psihijatriju.
  • 2014. Škole na teritorijama istočne Ukrajine pod ruskom okupacijom prešle su na ruski nastavni jezik. Ruska vojska je konfiskovala i javno spaljivala ukrajinske knjige, uništavala spomenike ukrajinskim kozacima [12]
  • 2016. Nakon 2 godine ruske okupacije Krima zatvorene su škole na ukrajinskom jeziku. Od 2016. godine radi samo jedna škola ukrajinskog jezika. Formalno, učenje ukrajinskog jezika je dozvoljeno, ali su neformalno slični pokušaji aktivno blokirani [13]
  • 2019. Poslednja deklarisana ukrajinska škola je preformatirana – i, prema rečima roditelja, u „deklarisanoj“ ukrajinskoj školi, de fakto, svi predmeti se izvode na ruskom jeziku.[14]
  • 2022. Govor poslanika Državne dume Jevgenija Fedorova predsedniku Ministarstva nauke Ruske Federacije u vezi sa osnivanjem Instituta za regulisanje standarda ukrajinskog jezika u Rusiji.[15] Ruske trupe su na privremeno okupiranim teritorijama konfiskovale i uništavale ukrajinsku literaturu i ukrajinske udžbenike istorije i primorale gradske nastavnike da u školama sprovode obrazovni proces isključivo na ruskom jeziku.[16] Okupacione vlasti na Krimu su 2022. godine stvorile takozvane kampove za prekvalifikaciju nastavnika sa ciljem da ih prevedu na „ruske standarde obrazovanja“.[17][18]
  • 2023. Na privremeno okupiranim teritorijama Rusi uklanjaju ukrajinske knjige čak i iz fondova opštih i školskih biblioteka i spaljuju ih u kotlarnicama [19]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Яk borolisя z ukraїnsьkoю movoю: hronologія podій
  2. ^ Ternistiй šlяh ukraїnstva
  3. ^ XVII st
  4. ^ XIVЯK MOSKVA ZNIЩILA VOLЮ DRUKU KIЄVO-PEČERSЬKOЇ LAVRI
  5. ^ Sobstvennoručnoe nastavlenie Ekaterinы II knяzю Vяzemskomu pri vstuplenii im v dolžnostь general-prokurora (1764 goda)
  6. ^ Ob otmene stesneniй malorusskogo pečatnogo slova
  7. ^ VALUЄVSЬKIЙ CIRKULЯR
  8. ^ Georgiй Vernadskiй: «Sčitaю sebя ukraincem i russkim odnovremenno» // Ab Imperio. — 2006. — №4. — S. 347-369.
  9. ^ Юvіleй T.G. Ševčenka і studentsьkі zavorušennя v Kiєvі 100 rokіv tomu
  10. ^ «Rozstrіlяne vіdrodžennя» // Lіteraturoznavča enciklopedія. — K.: Akademія, 2007. — T. 2. — S. 340.
  11. ^ Rublьov O. S. «Rozstrіlяne vіdrodžennя» // Enciklopedія іstorії Ukraїni. — K.: Naukova dumka, 2012. — T. 9. — S. 266.
  12. ^ Školы "DNR": kak izučaюt ukrainskuю istoriю i яzыk?
  13. ^ Iskorenitь identičnostь: kak iz krыmskih škol vыdavlivaюt ukrainskiй яzыk
  14. ^ V Krыmu ne ostalosь ni odnoй školы s obučeniem na ukrainskom яzыke – pravozaщitniki
  15. ^ Lіngvocidna strategія Kremlя: u Rosії hočutь «regulюvati normi ukraїnsьkoї movi» až do zlittя
  16. ^ Rosіяni hočutь skasuvati ukraїnsьku movu, lіteraturu ta іstorію u školah pіd okupacією
  17. ^ Zmušuюtь včiti rosійsьkoю». Na pіvdnі Ukraїni vійsьkovі RF polююtь na osvіtяn
  18. ^ V Melіtopolі okupanti niщatь knigi z іstorії Ukraїni
  19. ^ Okupanti spalююtь na TOT ukraїnsьkі knigi v kotelьnяh

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Suško Roman, Levicьkiй Miroslav // «Hronіka niщennя Ukraїnsьkoї movi» (vіd dobi Romanovih do sьogodennя) [Arhіvovano 18 veresnя 2017 u Wayback Machine.], vidannя četverte vipravlene й dopovnene, vid. B. MMM «Talя», m. Kiїv, 2012 r., 80 s. — ISBN 978-966-2995-50-3
  • Enciklopedія ukraїnoznavstva : Slovnikova častina : [v 11 t.] / Naukove tovaristvo іmenі Ševčenka ; gol. red. prof., d-r Volodimir Kubійovič. — Pariž — Nью-Йork : Molode žittя, 1955—1995. — ISBN 5-7707-4049-3.
  • Vіktor Kubaйčuk, «Hronologія movnih podій v Ukraїnі: zovnіšnя іstorія ukraїnsьkoї movi». — K.: K. І. S., 2004. — 176 s.
  • Ukraїnsьka mova u XX storіččі: іstorія lіngvocidu: dokumenti і materіali. Uporяdniki: Larisa Masenko, Vіktor Kubaйčuk, Orisя Demsьka-Kulьčicьka. — Kiїv: Vidavničiй dіm «Kiєvo-Mogilяnsьka akademія», 2005. — 399 s. ISBN 966-518-314-1
  • Očeretяnko S. І., Rяbecь L. V. Zaborona ukraїnsьkoї movi // Enciklopedія sučasnoї Ukraїni / red. kol.: І. M. Dzюba [ta іn.] ; NAN Ukraїni, NTŠ. — K. : Іnstitut enciklopedičnih doslіdženь NAN Ukraїni, 2001–2023. — ISBN 966-02-2074-X.
  • Kuzemsьka, Ganna. Nezdolanna Ukraїna: Hronіka niщennя ukraїnsьkoї Cerkvi, movi, kulьturi, narodu / Recenzenti: G. P. Pіvtorak, L. T. Masenko, І. K. Patrilяk. — K. : Fenіks, 2014. — 132 s. — ISBN 978-966-136-179-8.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Русификација_Украјине&oldid=27712960”