Запорошки козаци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Запорошка војска
Гетьманщина
Location of Cossack Hetmanate.png
Козачки хетманат око 1654.
Географија
Континент Европа
Регија источна Европа
Земља Украјина
Главни град Чехрин(1648–1676)
Батурин(1663–1708)
Глухов(1708–1764)
Друштво
Службени језик Пољски, Латински
Религија Православље
Политика
Облик државе Република
 — Хетман Запорошке војске први: Богдан Хмељницки (1649-1657.)
  последњи: Кирил Разумовски (1750-1764.)
Законодавна власт Козачка Рада
Историја
Историјско доба нови век
 — Оснивање 1649. Споразум у Збориву
 — Укидање 1764. положај хетмана укинут у Руском царству
 — Статус Вазал Османског царства (1655–1657)
(1669–1685)

Протекторат Руског царства и Руске Империје (од 1654)
део Кијевске Губерније (1708–1764)

Догађаји  
 — Примирје у Белој Цркви 1651.
 — Уговор у Перејаславу 1654
 — Примирје у Андрусову 1667
 — Звање Хетмана укинуто у Пољској 1686
Географске и друге карактеристике
Валута талир
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Coat of Arms of the Polish-Lithuanian Commonwealth.svg Пољско-Литванска унија Руско царство Flag of Russia.svg
Портал:Историја

Запорошки козаци били су сталеж слободних људи и војника у Пољско-литванској унији и Руском царству од 16. до 18. века. Њихова војна организација, смештена на Дњепру у данашњој Украјини, називала се Козачки Хетманат или, званично, Запорошка војска.

Увод[уреди]

Сталеж козака настао је током 15. и 16. века у јужним пограничним областима Пољске, Литваније и Русије, у долинама Дона и Дњепра, које су биле изложене сталним нападима Татара из црноморских степа. Зависних сељаци из Пољске, Украјине и Русије бежали је од господара у ове ненасељене крајеве тражећи слободу, и бранећи се од Татара формирали су ратничке дружине, које су живеле од земљорадње, риболова и пљачке.[1]

Запорошка Сича[уреди]

Главно козачко упориште у Украјини била је Запорошка Сича на Дњепру, утврђена варошица смештена на острву Хортици испод катаракта ("прагова") Дњепра, отуда назив Запорошци ("иза прагова") за све украјинске козаке.[1]

У служби Пољске[уреди]

Ширењем Пољске и Литваније у 16. веку, украјински козаци су пали под власт Пољске. Пољски краљ Стефан Батори је 1559. укључио козаке у редовну војску: 6.000 редовних козака добијали су слободу, земљу и плату од краља, док је далеко већи број ступио у службу пољских великаша као градски козаци.

Сама Запорошка Сича, на самој граници према Татарима, постала је вазална војничка република, која је званично признавала власт пољског краља.[1]

Запорошка војска на челу са хетманом Петром Конашевич-Сахајдачним борила се верно на страни Пољске у Пољско-руском рату (1605—1618) и Пољско-османском рату (1620-1621).

Устанци против Пољске[уреди]

У току дуге владавине Сигисмунда III расте незадовољство козака у Пољско-литванској унији, углавном из два разлога:

  • ширење феудалних поседа у Украјини, чији су власници настојали да све "нередовне" козаке претворе у кметове, уз стално смањивање броја "редовних" козака од стране Сејма.
  • опадање толеранције према православној вери и насилно покатоличавање и превођење на црквену унију.[1]

Незадовољство козака испољило се у устанцима хетмана Наливајка (1596), Пављука (1637) и Остранице (1638), који су угушени у крви, и кулминирало у победничком устанку Богдана Хмељницког (1648).[1]

Козачки Хетманат[уреди]

Устанак Богдана Хмељницког 1648. ослободио је Украјину пољске власти и успоставио аутономну козачку државу у Украјини споразумом у Збориву (1649), која је до 1654. формално признавала власт Пољске, а од 1654. до 1764. Руског царства.

Организација и тактика[уреди]

Запорошка војска била је подељена у курење (пукове), под управом изабраних старешина (курењски атамани) које је постављала козачка Рада - скупштина свих слободних козака. Старешине читаве војске били су Кошеви атаман у миру и Хетман запорошке војске у рату: бирала их је козачка скупштина и указом потврђивао пољски краљ.[1]

Сви запорошки козаци били су наоружани ватреним оружјем, и борили су се као пешадија (мускетари) или лака коњица (драгони).

У култури и књижевности[уреди]

Запорошка Сича и козаци описани су у романима "Огњем и мачем" Хенрика Сјенкјевича[2] и "Тарас Буљба" Николаја Гогоља.[3] Оба дела су више пута екранизована.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Fajfrić 2008, стр. 261–267
  2. ^ (1846-1916)., Sienkiewicz, Henryk (2000). Ognem i mačem. K̂n. 1 i 2. Živanović, Đorđe., Knežević, Lazar R. Beograd: Verzalpress. ISBN 978-86-7388-222-2. OCLC 830276207. 
  3. ^ Gogolj, Nikolaj Vasiljevič (1985). Taras Buljba / N. V. Gogolj ; prevod Milovan Glišić ; [predgovor, medodički teskt i bilješka o piscu Nazif Kusturica]. Sarajevo : "Veselin Masleša". 

Литература[уреди]

  • Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 261—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678. 
  • (1846-1916)., Sienkiewicz, Henryk (2000). Ognem i mačem. K̂n. 1 i 2. Živanović, Đorđe., Knežević, Lazar R. Beograd: Verzalpress. ISBN 978-86-7388-222-2. OCLC 830276207. 
  • Gogolj, Nikolaj Vasiljevič (1985). Taras Buljba / N. V. Gogolj ; prevod Milovan Glišić ; [predgovor, medodički teskt i bilješka o piscu Nazif Kusturica]. Sarajevo : "Veselin Masleša".