Саливанова путовања

Salivanova putovanja
Filmski poster
Izvorni naslov	Sullivan's Travels
Režija	Preston Sterdžes
Scenario	Preston Sterdžes
Producent	Pol Džouns
Glavne uloge	Džoel Makrej Veronika Lejk
Muzika	Čarls Bredšo Leo Šuken
Direktor fotografije	Džon Zajc
Montaža	Stjuart Gilmor
Distributer	Paramount Pictures
Godina	1941.
Trajanje	90 minuta
Zemlja	SAD
Jezik	engleski
Budžet	678.000 dolara
Zarada	1,2 miliona dolara (iznajmljivanja u SAD i Kanadi)
IMDb veza

Salivanova putovanja (engl. Sullivan's Travels) je američki humoristički film iz 1941. godine, režisera i scenariste Prestona Sterdžesa. Kao satira o filmskoj industriji, film prati poznatog holivudskog reditelja komedija (Džoel Makrej) koji, žudeći da napravi društveno relevantnu dramu, odlučuje da neko vreme živi kao skitnica kako bi stekao životno iskustvo za svoj predstojeći film. Usput se upoznaje sa siromašnom glumicom (Veronika Lejk) koja ga prati. Naslov filma je referenca na Guliverova putovanja, roman satiričara Džonatana Svifta iz 1726. o još jednom putovanju samootkrivanja.

Film je dobio pomešane recenzije u vreme izlaska. The New York Times opisao ga je kao „najbriljantniji film ove godine”, hvaleći Sterdžesovu mešavinu eskapističke zabave sa fundamentalnim značajem, i svrstao ga kao jedan od deset najboljih filmova iz 1941. godine. Međutim, The Hollywood Reporter je tvrdio da mu nedostaje „prizemni kvalitet i iskrenost koja je učinila rediteljeva druga tri filma iz 1941. godine – Veliki Makginti, Lejdi Iv i Božić u julu – radošću za gledanje”.

Vremenom, reputacija filma se značajno poboljšala. Istoričar medija Hal Erikson klasifikovao ga je kao „klasik”, „jedan od najboljih filmova o filmovima ikada snimljenih” i „remek delo”. Godine 1990, Kongresna biblioteka ga ja odabrala za čuvanje u Nacionalnom registru filmova Sjedinjenih Država zbog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja”.

Radnja

Džon L. Salivan je popularni mladi holivudski reditelj profitabilnih, ali plitkih komedija. Nezadovoljan snimanjem filmova poput Mravi u tvojim biljkama iz 1939, on kaže svom šefu studija, gospodinu Lebrandu, da želi da njegov sledeći projekat bude ozbiljno istraživanje nevolja potlačenih na osnovu romana O, brate, gde si? Lebrand želi da umesto toga režira još jednu unosnu komediju, ali Salivan odbija. On želi da „upozna nevolju” iz prve ruke i planira da putuje kao skitnica kako bi mogao da snimi film koji zaista oslikava tugu čovečanstva. Njegov britanski batler i sobar otvoreno dovode u pitanje mudrost njegovog plana.

Salivan se oblači kao skitnica i kreće na put, praćen osobljem u autobusu koji mu je studio nametnuo radi sopstvene bezbednosti. Niko nije zadovoljan ovim, a Salivan, nakon što je pokušao da pobegne autobusu u brzoj jurnjavi kolima, na kraju ubeđuje svoje pratioce da ga ostave na miru i dogovara da se nađe sa njima u Las Vegasu. Međutim, ubrzo se vraća u Los Anđeles. Tamo, u restoranu, Salivan upoznaje mladu glumicu koja nije uspela da se probije u Holivudu i koja se sprema da odustane i ode kući. Ona veruje da je skitnica bez novca i plaća mu doručak.

U zamenu za njenu ljubaznost, Salivan uzima automobil sa svog imanja i vozi je. Zaboravlja da kaže svojoj posluzi da se vratio, pa oni prijavljuju krađu automobila. Policija nakratko hapsi Salivana i devojku, ali ih je pustila nakon što se stvari raščiste. On i devojka odlaze u njegovu raskošnu vilu. Nakon što je videla koliko je bogat, ona ga gura u bazen jer ju je prevario. Međutim, kada on insistira da pokuša ponovo, ona odlučuje da pođe sa njim, uz njegove prigovore, prerušena u dečaka.

Ovoga puta Salivan uspeva. Nakon što se vozio u stočnim vagonima, jeo u narodnim kuhinjama i spavao u skloništima za beskućnike sa devojkom (gde mu je neko ukrao cipele), Salivan konačno odlučuje da mu je dosta. Njegov eksperiment je studio objavio kao ogroman uspeh. Devojka želi da ostane sa njim, ali Salivan joj otkriva da je oženjen, iako ne voli svoju suprugu; poslušao je savet da se oženi samo da bi plaćao manji porez. Da stvar bude još gora, plan se izjalovio, budući da Salivan na suprugu troši više nego što je to činio kad je bio samac, a njegova žena ga vara sa njegovim poslovnim menadžerom.

Salivan odlučuje da zahvali beskućnicima za uvide koje je stekao, deleći im novčanice od 5 dolara. Na jednoj železničkoj stanici, čovek onesvesti Salivana, krade mu novac i cipele i baci ga u odlazeći vagon. Dok beži sa Salivanovim novcem, lopova pregazi drugi voz. Kada je pronađeno unakaženo telo, lične karte ušivene u ukradene cipele identifikuju pokojnika kao Salivana.

Salivan se budi u drugom gradu, ne sećajući se ni ko je, ni kako je tamo stigao. Pronalazi ga čuvar i optužuje ga da je nezakonito ušao u železnički kolosek. U svom ošamućenom stanju, Salivan udara čoveka kamenom, zarađujući sebi šestogodišnju kaznu teškog rada u radnom logoru. Postepeno mu se vraća pamćenje. U logoru prisustvuje prikazivanju Diznijevog crtanog filma sa Plutonom, retke poslastice za zatvorenike, i iznenađen je kada počne da se smeje zajedno sa njima.

U nemogućnosti da ubedi bilo koga da je Salivan ili da komunicira sa spoljnim svetom, on dolazi do rešenja: nakon što sazna za sopstveno nerazjašnjeno „ubistvo” na naslovnoj strani starih novina, priznaje da je ubica. Kada se njegova slika pojavi na naslovnoj strani, on biva prepoznat i pušten. Njegova „udovica” se udala za njegovog poslovnog menadžera, što znači da će sada morati da mu da razvod ili da bude optužena za bigamiju. Salivanov šef mu konačno kaže da može da snimi O, brate, gde si? Salivan priznaje da se predomislio; sada želi da nastavi sa snimanjem komedija, pošto je iz prve ruke video radost koju one donose onima sa manje sreće.

Uloge

Glumac	Uloga
Džoel Makrej	Džon L. Salivan
Veronika Lejk	devojka
Robert Vorvik	gospodin Lebrand
Vilijam Demarest	gospodin Džonas
Frenklin Pangborn	gospodin Kasalsis
Porter Hol	gospodin Hadrijan
Bajron Folger	Džoni Valdel
Margaret Hejz	sekretarica
Džejn Bakingem	gospođa Salivan
Robert Grejg	batler Barous
Erik Blor	Salivanov sobar

Teme

Veronika Lejk i Džoel Makrej u filmu

Primarna tema filma najbolje je sažeta u poslednjoj rečenici koju izgovara Salivan: „Ima mnogo toga da se kaže kako bi se ljudi nasmejali. Da li ste znali da je to sve što neki ljudi imaju? Nije mnogo, ali je bolje od ničega.”

Scena u kojoj su zatvorenici dovedeni da gledaju Diznijev crtani film Razigrani Pluton iz 1934. odvija se u južnjačkoj crnačkoj crkvi; film tretira tamošnje afroameričke likove sa nivoom poštovanja neuobičajenim u filmovima tog perioda. Sekretar Nacionalnog udruženja za napredak obojenih, Volter Vajt, napisao je Sterdžesu:

Želim da Vam čestitam i zahvalim na sceni u crkvi u Salivanovim putovanjima. To je jedna od najdirljivijih scena kakvu nisam odavno video u nekom filmu. Ali sam Vama posebno zahvalan, kao i velikom broju mojih prijatelja, i belaca i obojenih, na dostojanstvenom i pristojnom tretmanu crnaca u ovoj sceni. Nedavno sam bio u Holivudu i uskoro ću se tamo vratiti na konferencije sa šefovima produkcije, piscima, rediteljima i glumcima i glumicama u nastojanju da izazovem širu i pristojniju sliku crnaca umesto da je ograničim na obične ili komične uloge. Scena u Salivanovim putovanjima je korak u tom pravcu i želim da znate koliko smo zahvalni.

Produkcija

Razvoj

Paramount Pictures je kupio Sterdžesov scenario za Salivanova putovanja za 6.000 dolara. On je napisao film kao odgovor na „propovedanje” koje je pronašao u drugim komedijama „koje kao da su napustile zabavu u korist širenja poruke.”[4]

Objavljeni film počinje posvetom:

U sećanje na one koji su nas nasmejali: šarolike šarlatane, klovnove, lakrdijaše, u svim vremenima i u svim narodima, čiji su napori malo olakšali naš teret, ovaj film je s ljubavlju posvećen.

Ovo je prvobitno trebalo da izgovori Salivan. Sterdžes je želeo da film počne prologom: „Ovo je priča o čoveku koji je želeo da opere slona. Taj prokleti slon ga je umalo uništio.” Paramount je sklopio ugovor sa korporacijom Schlesinger, koja je kreirala crtanu seriju Šašava družina, da napravi animiranu uvodnu sekvencu za Salivanova putovanja, ali ona nije korišćena u filmu, ako je ikada zapravo proizvedena.

Cenzori u Hejzovoj kancelariji imali su primedbe na scenario koji su dobili. Smatrali su da će britanski cenzori odbaciti reč „gulanfer” i upozorili su da ne bi trebalo da bude „sugestija seksualne intimnosti” između Salivana i devojke u scenama u kojima spavaju zajedno na misiji.

Kasting

Sterdžes je napisao film imajući na umu Džoela Makreja, ali je pronašao glavnu žensku ulogu — Veroniku Lejk — kroz proces kastinga. Pre nego što je Lejkova dobila ulogu, razmatrana je Barbara Stenvik, kao i Frensis Farmer.

Snimanje

Produkcija filma je trajala između 12. maja i 22. jula 1941. godine. Film je sniman u Los Anđelesu, San Marinu i Kastejiku.

Lejkova je na početku produkcije bila u šestom mesecu trudnoće, što nije otkrila Sterdžesu sve dok snimanje nije počelo. Sterdžes je bio toliko besan da je, prema Lejkovoj, morao da bude fizički obuzdan. Sterdžes se konsultovao sa njenim doktorom da vidi da li ona može da izvede ulogu, i angažovao je Šeril Voker kao Lejkinu dvojnicu. Edit Hed, najpoznatija holivudska kostimografkinja, dobila je zadatak da pronađe načine da sakrije Lejkinu trudnoću. Navodno, Lejkovu nije volela nekoliko njenih kolega. Makrej je odbio da ponovo radi sa njom, a zatim je odbio glavnu ulogu sa njom u filmu Oženio sam vešticu. Fredrik Marč, koji je dobio ulogu u pomenutom filmu, takođe nije mnogo uživao u radu sa Lejkovom. Međutim, Makrej se odlično slagao sa Sterdžesom, a nakon toga mu je poklonio sat sa ugraviranim „za najbolju režiju koju sam ikada imao”. Sterdžesov pomoćnik, Entoni Man, takođe je bio pod velikim uticajem svog iskustva u ovoj produkciji.

Bilo je manjih problema tokom snimanja. Sterdžes je želeo da koristi klip iz jednog filma Čarlija Čaplina za scenu u crkvi, ali ga je Čaplin odbio, pa je umesto njega iskoristio Diznijev crtani film. Lejkova parodira Čaplinov lik „skitnice” nešto ranije u filmu. Takođe, snimanje montaže siromaštva trebalo je da traje tri sata, ali je na kraju trajalo sedam sati. Produkcija filma koštala je 689.000 dolara, oko 86.000 dolara više od odobrenog budžeta.

Objavljivanje

Film je pretpremijerno prikazan za kritičare 4. decembra 1941. pre nego što je premijerno prikazan u Džeksonu, Tenesi, 29. decembra iste godine. Holivudska premijera održana je 12. februara 1942. godine.

Kada je film objavljen, američka Kancelarija za cenzuru je odbila da ga odobri za izvoz u inostranstvo tokom rata, zbog „duge sekvence koja prikazuje život u zatvoru koja je neugodna zbog brutalnosti i nehumanosti sa kojima se zatvorenici tretiraju.” Ovo je bilo u skladu sa stalnom politikom Kancelarije da se ne izvoze filmovi koji bi neprijatelji mogli da se koriste u propagandne svrhe. Producenti filma su odbili da unesu predložene izmene koje bi mogle da promene status filma.

Kritike

Film nije odmah bio uspešan na bioskopskim blagajnama kao što su to bili raniji Sterdžesovi filmovi, i naišao je na pomešani prijem kod kritičara. Iako je recenzija u The New York Times-u nazvala film „najbriljantnijim filmom ove godine” i pohvalila Sterdžesovu mešavinu eskapističke zabave sa fundamentalnom značajem, The Hollywood Reporter je tvrdio da mu nedostaju „prizemni kvalitet i iskrenost koja je učinila rediteljeva druga tri filma iz 1941. godine radošću za gledanje”, kao i da „Sterdžes... ne pazi na poruku koju pisac Sterdžes dokazuje u svom scenariju. Smeh je ono što ljudi žele — a ne društvene studije”. U recenziji The New Yorker-a stoji da „svako može pogrešiti, čak i Preston Sterdžes. Greška o kojoj je reč je pretenciozna numera koja se zove Salivanova putovanja.” Ipak, Times ga je proglasio jednim od deset najboljih filmova iz 1941, a Nacionalni odbor za recenziju filmova nominovao ga je za najbolji film godine.

Vremenom se reputacija filma značajno poboljšala i danas se smatra klasikom; najmanje jedan recenzent ga je nazvao Sterdžesovim „remek-delom” i „jednim od najboljih filmova o filmovima ikada snimljenih”. Ima rejting odobravanja od 100% na veb-sajtu Rotten Tomatoes na osnovu 32 recenzije, sa prosečnom ocenom 8,66/10.

Časopis Diabolique je 2020. godine izjavio da je „Devojka” (Veronika Lejk) „zadivljujuća, magična i izuzetno seksi, bilo da sedi Makreju u krilu u bade mantilu i češlja se ili hoda putem u kaputu skitnice... Nije se snašla sjajno sa svim svojim dijalozima, ali Sterdžes ju je naterao da ga ispljune brzim tempom i zaštitio njena ograničenja. To je predstava za vekove.”

Nasleđe

Godine 1990, Kongresna biblioteka je odabrala Salivanova putovanja za čuvanje u Nacionalnom registru filmova Sjedinjenih Država kao „kulturno, istorijski ili estetski značajna”. Godine 2007, Američki filmski institut ga je rangirao kao 61. najbolji američki film svih vremena. Pored toga, poster filma je rangiran na 19. mesto u kategoriji „25 najboljih filmskih postera ikada”. Specijalno izdanje časopisa Trains iz 2010. godine postavilo je Salivanova putovanja na 25. mesto među 100 najboljih filmova o vozovima.

Američki filmski institut je smestio Salivanova putovanja na sledeće liste:

• 2000: 100 godina AFI-ja... 100 komedija − 39. mesto
• 2006: 100 godina AFI-ja... 100 inspiracija − 25. mesto
• 2007: 100 godina AFI-ja... 100 filmova (10. godišnjica) − 61. mesto

Savez američkih scenarista izglasao je Salivanova putovanja kao 29. najbolje napisani film ikada, kao i 35. najsmešniji.

O, brate, gde si?, nepostojeća knjiga koju Salivan želi da adaptira za filmsko platno, inspirisala je naslov filma braće Koen iz 2000. godine.

Spoljašnje veze

• Salivanova putovanja na sajtu IMDb (jezik: engleski)