Saluki
 | |||||||||||||||
| |||||||||||||||
| Domaći pas (Canis lupus familiaris) | |||||||||||||||
Saluki, ili persijski hrt, ili pas gazela ( pers. سلوکی,سگ), je rasa pasa hrtova, koja se smatra jednom od najstarijih rasa. Elegantan, prilično veliki pas, dizajniran za lov na gazele, zečeve i drugu sitnu divljač[1].
Poreklo i istorija rase[uredi | uredi izvor]
Saluki je možda najstarija rasa pasa. Slike sličnih pasa nalaze se širom Bliskog istoka, najstarijeg koji datira otprilike iz 3500. godine p. n. e. (Elamitska keramika iz Suze i Sialka), a u egipatskim sahranama takve slike su pronađene još od 22. veka p. n. e. Postoji mišljenje da se ime rase vezuje za arapski grad Saluk ili sirijski grad Seleukiju. Antičko poreklo potvrđuju i genetske studije[2].
Rasa je nastala u nomadskim plemenima Arapa beduina, koji su plemenitog Salukija smatrali drevnim Alahovim darom i brinuli se o očuvanju njihove besprekorne lepote, izuzetne brzine i izdržljivosti tokom generacija.
Beduini su ih koristili za lov na zečeve, gazele, zečeve, lisice i drugi mali plen. Lovac na konju je pratio psa koji je trebalo da uhvati zver i održi je u životu do dolaska vlasnika, koji je ubio plen u skladu sa tradicijama islama. Saluki je bio najcenjeniji posed posle arapskog konja i smatran je delom porodice. Psi su živeli u šatorima sa ljudima, a psi su na konjima ili kamilama „dizani“ do mesta lova. Ovi psi nisu prodati, već su predstavljeni kao dragoceni poklon. U islamu se salukiji, kao i druge rase azijskih hrtova, smatraju čistim životinjama, za razliku od pasa drugih rasa[3].
Nomadski način života beduina doprineo je širenju Salukija širom Bliskog istoka. Postoje dokazi da su se prvi Saluki pojavili u Kini tokom dinastije Tang. Centralnoazijski tazi hrt, uobičajen u Turkmenistanu i Kazahstanu, smatra se derivatom persijskog salukija.
Saluki su u Evropu došli u srednjem veku, o čemu svedoče brojna dela likovne umetnosti. Moderna generacija salukija u Evropi potiče od pasa koje je u Veliku Britaniju uvezla iz Egipta 1895. godine ćerka egiptologinje ledi Florens Amherst[4]. Engleski kinološki savez registrovao je standard rase 1963. godine, u SAD je rasa priznata 1929. godine. Međunarodna kinološka federacija odobrila je prvi Saluki standard 1966. godine.
Izgled[uredi | uredi izvor]
Rasu karakteriše širok spektar tipova tela, formiranih u različitim beduinskim plemenima. Postoje i dve vrste dlake: glatka i „pernata“, tako da Saluki zauzima prelazno mesto između dugodlakog avganistanskog goniča i kratkodlakog Slugija. U zavisnosti od mesta porekla rase, razlikuje se pet tipova salukija, od planinskih – dobro dlakavih, visokih i koščatih – do pustinjskih, koji imaju delikatnu konstituciju i nizak rast.
Saluki su elegantni, graciozni, ali veoma izdržljivi i, generalno, oličavaju tip psa hvatača, dovoljno razigrani i jak da uhvati i drži gazelu duž peščanih i kamenitih padina. Saluki se odlikuje laganim, suvim tipom građe. Duga, tanka, delikatna glava sa snažnim čeljustima, prelaz od čela do njuške je slabo izražen, nos je crn ili braon, oči su ovalne i prilično velike, uši visi. Vitke i snažne noge, duboka grudi i mršav stomak - sve je to neophodno da bi Saluki brzo, neprekidno skakao i uhvatio plen. Vrat je dugačak, mišićav, leđa jaka. Dugačak rep je spušten nadole, kraj repa je podignut u poluprsten.
Dugodlaka sorta ima burke (dekorativne rese) na ušima, repu i zadnjoj strani nogu. Saluki nemaju poddlaku, dlaka im je glatka, mekana i svilenkasta. Standard rase dozvoljava sve boje: belu, krem, braon, crvenu, crno-smeđu, grizli, pegastu (belu sa crvenim ili crnim mrljama). Samo tigrasta se smatra nepoželjnom bojom.
Temperament[uredi | uredi izvor]
Saluki su uravnoteženi i tihi psi, veoma nezavisni. Saluki agresivno i oštroumno proganjaju životinju ili mamac u bekstvu i mogu da jure plen nekoliko sati. Saluki su rekorderi u najbržem trčanju na daljinu: prema Ginisovoj knjizi rekorda, mogu da trče brzinom od skoro 70 km/h[5]. Oni su ljubazni prema porodici (uključujući decu), ali su donekle oprezni prema strancima. Psi imaju dobar sluh i mogu se koristiti kao psi čuvari[6].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Lindsey, Heather (2004). „How to manage cancer patients with BRCA mutations New York study reveals new environmental non-genetic factors”. Oncology Times. 1 (2): 17—18. ISSN 0276-2234. doi:10.1097/01434893-200403000-00011.
- ^ Parker, Heidi G.; Kim, Lisa V.; Sutter, Nathan B.; Carlson, Scott; Lorentzen, Travis D.; Malek, Tiffany B.; Johnson, Gary S.; DeFrance, Hawkins B.; Ostrander, Elaine A. (2004-05-21). „Genetic Structure of the Purebred Domestic Dog”. Science. 304 (5674): 1160—1164. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.1097406.
- ^ Noble, W. H. (1939). „The Saluki Everlasting”. Scientific American. 161 (3): 154—155. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican0939-154.
- ^ Leighton, Robert (1922). The complete book of the dog. London: Cassell and company, ltd.
- ^ Joshi, Nirmala (1996). „Book Reviews”. International Studies. 33 (1): 108—109. ISSN 0020-8817. doi:10.1177/0020881796033001010.
- ^ Duggan, Brian Patrick (2009). Saluki: the desert hound and the English travelers who brought it to the West. Jefferson, N.C: McFarland. ISBN 978-0-7864-3407-7.