Pređi na sadržaj

Safarski sporazum

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Safarski sporazum je akt kojim je formalno okončano produženo opadanje arapske dinastije Hamdanida. Potpisan je decembra 969./januara 970. između vizantijskog stratopedarha Petrosa i bivšeg hamdanidskog ministra i pobunjenika, Karkije. Nakon smrti hamdanidskog emira Saifa el Davle 967. godine, pobuna je brzo zahvatila Hamdanide i dinastija se nakon ovog raspala zbog čega je nastupio veliki haos i bezvlašće. Vizantinci su u tome videli zgodnu priliku da konačno preuzmu kontrolu nad gradom Alepom. Petros se ubrzo nakon ovoga približio Alepu, verovatno bez naređenja iz samog Carigrada, i uspeo da zauzme grad januara 970. godine.

Uslovi[uredi | uredi izvor]

Ugovor je potpisan negde u mesecu Safar 359. hidžritske godine prema islamskom kalendaru (što odgovara 14. decembru 969 – 11. januara 970. ne) između Petrosa i Karkije.[1] Njime je emirat Alep definisan kao vizantijska vazalna država. Deo uslova iz ugovora,rezultirao je sledećim: uspostavljen je odbrambeni savez između Vizantije i Alepa; verski konvertiti ne bi bili proganjani ni na jednoj strani; vojskama drugih muslimanskih država ne bi bilo dozvoljeno da prođu kroz Alep; porez bi bio slat u Carigrad; a car bi imenovao buduće emire. Pokazalo se da je ovaj ugovor imao dugoročan uticaj tokom relativno velikog vremenskog razdoblja(perioda).[2]

Prema njegovim uslovima, veći deo severne Sirije došao je pod vizantijsku vlast. Nova granica počinjala je severno od Tripolija i Arke (u modernom Libanu), a zatim se pomerila na istok do reke Oront. Odatle je pratila tok ove reke na sever, ali očigledno nešto zapadnije od stvarne lokacije reke, pošto gradovi poput Šajzara i Rafanije očigledno nisu bili pod neposrednom vizantijskom kontrolom. Duž granice, Arapi su zadržali kontrolu nad Hamom, Jusijom, Salamijom, Apamejom i Kafartabom.[1][3] Zatim se granica protezala duž visoravni istočno od reke Afrin, ostavljajući svoju plodnu dolinu Vizantincima; Arapi su zadržali kontrolu nad masivom Džabal el Sumak sa gradovima kao što su Marat el Numan i Marat Misrin, Kinasrin, istočnim delom Džabal Halaka i najvećim delom Džabal Siman sa mestima kao što su El Atharib i El Balat, Arhab, Basufan i Kimar. Džabal el Ala, džabal Barisha, zapadni deo Džabal Halake i kao i tvrđava-manastir Kalat Siman, činili su vizantijsku stranu granice.[1][3] Granica je zatim pratila ivicu ravnice, zapadno od Džabal Barsaje, Vadi Abi Sulejmana, Azaza i Kiliza, do prevoja Sunjab, koji je Ernst Honigman locirao na izvorima reke Kuvajk. Odatle je granica skretala na istok, prolazeći severno od Nafude, Avane i Tilhalida do reke Sadžur, koju je zatim pratila do njenog spoja sa Eufratom.[1][4]

Prema soprazumu Vizantijski car bi priznao Karkiju kao zakonitog emira, a njegovog zamenika(namesnika) Bakdžura kao emirovog naslednika.[5] Kasnije je, međutim, car vršio imenovanja i emira i kadija među stanovnicima grada. Zauzvrat, između ostalog, Alepo i njegova teritorija bili su dužni da šalju danak Vizantiji u iznosu od 700.000 srebrnih dirhami godišnje, ili poreza po glavi(glavarinu) u vrednosti od jednog zlatnog dinara (ekvivalentno 16 dirhami).[1] Štaviše, u gradu je postavljen carski službenik koji je ubirao porez od 10% na svu robu uvezenu sa vizantijske teritorije,[5] a emiri Alepa su bili primorani da zabrane vojskama drugih muslimanskih država da prolaze kroz njihovu teritoriju, da obezbede obaveštajne podatke o svim takvim vojskama koje su kretale protiv Vizantije,kao i da pružaju vojnu pomoć bilo kojoj vizantijskoj vojsci koja deluje u Siriji.[5] Pravni položaj hrišćana na teritoriji Alepa bio je zagarantovan, a svaki rob ili razbojnik koji je pobegao sa vizantijske teritorije morao je biti vraćen, zajedno sa svakim muslimanskim špijunom koji bi eventualno došao da prikupi obaveštajne podatke o Vizantiji.[5]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Pošto je nakon ovoga bila obezbeđena direktna kontrola nad Alepom, Vizantinci su takođe imali direktnu korist od novog priliva i trgovinske razmene u regionu. Odbrana Antiohije je ovime takođe odsada bila u velikoj meri pojačana. Hamdanid i Vizantinci su uglavnom poštovali sporazum u periodu od narednih pedeset godina, uprkos povremenim pokušajima Fatimidskog kalifata da zauzme Alep.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Todt & Vest 2014, str. 189.
  2. ^ Kaldellis, Anthony. Streams of Gold, Rivers of Blood: The Rise and Fall of Byzantium, 955 A.D. to the First Crusade. Oxford University Press. str. 74-75. ISBN 0190253223. 
  3. ^ a b Honigmann 1935, str. 94–95.
  4. ^ Honigmann 1935, str. 94–96.
  5. ^ a b v g Todt & Vest 2014, str. 190.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  • Honigmann, Ernst (1935). Byzance et les Arabes, Tome III: Die Ostgrenze des Byzantinischen Reiches von 363 bis 1071 nach griechischen, arabischen, syrischen und armenischen Quellen. Corpus Bruxellense Historiae Byzantinae (in German). Brussels: Éditions de l'Institut de philologie et d'histoire orientales. OCLC 6934222.
  • Todt, Klaus-Peter; Vest, Bernd Andreas (2014). Tabula Imperii Byzantini, Band 15: Syria (Syria Prōtē, Syria Deutera, Syria Euphratēsia) (in German). Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 978-3-7001-7090-7.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сафарски_споразум&oldid=27000014”