Sveti gral

Isus na Tajnoj večeri. Na stolu je čaša, koja se smatra Svetim gralom.

Sveti gral ili Sangril je sveti predmet iz mita o kralju Arturu tokom srednjeg veka, koji se spominje u literaturi. Odnosi se na čašu iz koje je Isus navodno pio za vreme Tajne večere. Postoji verovanje, da sveti gral ima čudotvorne moći. Gral nije specifično samo hrišćanski predmet s obzirom da se mogu naći mnoge paralele između te priče i keltskih priča o kralju Arturu, kao i u keltskoj mitologiji.

Rober de Boron oko 1190. godine u svom delu Josif iz Arimateje opisuje pehar sa Poslednje večere iz koje je Isus pio, ali i kao posudu u koju je Josif iz Arimateje uhvatio Hristovu krv tokom raspeća. U ovom delu de Boron dopunjava svoje pisanje na već postojeće zapise koji datiraju iz predhrišćanskih keltskih kultura. Književnost, poznata pod nazivom britanski korpus, kombinuje keltsku mitologiju i priče o Arturu sa Gralom, prateći razvoj hrišćanstva u Britaniji i Evropi. Priča se da je Josif iz Arimateje doneo Gral u Glastonberi i da je osnovao prvu hrišćansku crkvu u Britaniji.

Deo je legende o kralju Arturu koja je objavljena krajem 12. veka u različitim oblicima u srednjovekovnoj književnosti. Legenda o gralu je deo istorije književnosti i mit. Verovanje u taj tajanstveni sveti predmet postoji i danas u nekim krugovima. Kontroverzni roman „Da Vinčijev kod“ Dena Brauna opisuje fikciju o Svetom gralu.