Pređi na sadržaj

Sekotan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sekotani i njihovi susedi u vreme prvog kontakta sa Englezima
Selo Sekoton koje je naslikao guverner Džon Vajt 1585.

Sekotani su „izumrli” algonkvinski narod, bili su starosedeoci istočne obale Severne Amerike. Naseljavali su poluostrvo Albemarl, naselja Sekotan, Akvaskogok, Pomeiok, Dasamongpok, Roanok,[1] kao i naselja Sektakok, Kotan, Tramaskukok, Mekvopen na severoistoku današnje američke države Severne Karoline uz obalu Atlantskog okeana.[2] Prema mapi koju je 1585. nacrtao Džon Vajt (koji je kasnije postao guverner kolonije Virdžinija), susedi su im bili narodi Vepemeok i Čovanok. Govorili su karolinškoalgonkvinskim jezikom, koji pripada istočnoj grani algonkvinskih jezika. Iako su kao poseban narod prestali da postoje imaju svoje potomke (mešanog porekla), koji žive na tradicionalnoj sekotanskoj teritoriji.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Prvi kontak sa Englezima[uredi | uredi izvor]

Poglavica Manteo, koga je naslikao guverner Džon Vajt 1585.

Do prvog kontakta sa Englezima došlo je 1584. Ser Volter Rali je 1584. organizovao ekspediciju čiji je cilj bio pronalaženje pogodnog mesta za osnivanje kolonije u Severnoj Americi. Kapetan Artur Barlou i Filip Amadas su napustili Englesku 27.4.1584. na dva broda, da bi 4.7.1584. doplovili do obala današnje Severne Karoline. Plovili su još 193 km do pronalaska reke koja se uliva u Atlantski okean, da bi se na kraju iskrcali na obali ostrva sa spoljne strane lagune Pamliko. Na obali ih je dočekala veća grupa Sekotana na čelu sa veroansom (vrhovnim poglavicom) Vinginom. Sa nekolicinom domorodaca su otplovili na sever do sekotanskog sela na ostrvu Roanoak. Gde su prema Barlou dočekani sa velikim gostoprimstvom i velikodušnošću. Barlou je opisao stanovnike sela kao „nežne, pune ljubavi i verne, kao ljude koji su lišeni lukavstva i izdajstva i kao takvi žive načinom života zlatnog doba”[3].

Uprkos poteškoćama u komunikaciji, engleski istraživači su uspeli da ubede dvojicu domorodaca, poglavicu Roanoka Vančiza i poglavicu Kroatoana Mantea da sa njima otputuju nazad u London,[4] da bi izvestili o uslovima u Novom svetu koji su istražili i o tome koju bi korist Engleska imala od te teritorije.[5][6]

Nakon što su bezbedno doplovili do Engleske, dva Indijanca su postala senzacija na dvoru. Ser Ralijev prioritet nije bio publicitet već je to bilo prikupljanje obaveštajnih podataka o novoj koloniji Virdžiniji (obuhvatala je i današnju Severnu Karolinu) i ograničio je pristup dvojici Indijanaca. Angažovao je naučnika Tomasa Hariota da rastumači i nauči karolinškoalgonkvinski jezik[7] uz pomoć fonetskog alfabeta koji je bio njegov izum.

I Vančiz i Manteo su bili smešteni u Ralijevoj londonskoj rezidenciji Duram Haus. Za razliku od Mantea, Vančiz nije bio zainteresovan za učenje engleskog jezika i nije se sprijateljio sa svojim domaćinom. On je ostao sumnjičav prema Englezima i njihovim stvarnim motivima u Novom svetu. Ubrzo je počeo sebe da doživljava kao zarobljenika Engleza pre nego kao njihovog gosta.[8] Do božića 1584. Hariot je bio u stanju da razgovara na karolinškoalgonkvinskom jeziku sa dvojicom domorodaca, od kojih je Manteo bio mnogo kooperativniji nego Vančiz.[9] Hariot i Manteo su proveli mnogo vremena u društvu jedan drugog, Hariot je pažljivo ispitao Mantea o životu u Novom svetu i saznao je mnogo toga što je moglo da bude od koristi engleskim naseljenicima.[9]

Povratak na Roanok[uredi | uredi izvor]

Manteo i Vančiz su se vratili u Novi svet 9.aprila 1585. na brodu Tigar kapetana ser Ričarda Grenvila (rođak Voltera Rolija), koji je bio deo ekspedicije pod komandom ser Ralfa Lejna, koji je sa flotom od 7 brodova poslat da osnuje prvu englesku vojnu koloniju u Severnoj Americi na ostrvu Roanok, do toplih voda Kariba stigli su za samo 21 dan.[10] Hariot je kao prevodilac takođe učestvovao u ekspediciji.

Trećeg jula 1585. nakon iskrcavanja na ostrvu Vokokon, Grenvil je poslao izvidnicu pod vođstvom poglavice Vančiza na ostrvo Roanok, da prenese vesti o njihovom dolasku veroansu Vingini.[11][12] Tada je poglavica Vančiz pobegao od Engleza i vratio se u Dasamongpok, gde je podsticao pružanje otpora Englezima.[12] Šestog jula Grenvil je poslao Džona Arundela sa poglavicom Manteom kao vodičem da vrati Vančiza, ali stanovnici Dasamongpoka to nisu prihvatili.[12]

Nakon početnog istraživanja obale kontinenta i sekotanskih naselja, Grenvil je optužio stanovnike sela Akvaskogok za krađu srebrnog pehara i u znak odmazde je opljačkao i spalio selo.[13]

Uprkos ovom incidentu i nedostatku hrane, Lejn i 107 drugih naseljenika je iskrcano na ostrvu Roanok 17. avgusta 1585.[14] da bi osnovali koloniju na severnom kraju ostrva. Tu su izgradili malu tvrđavu. Skoro istog trenutka Grenvil i posada su otplovili za Englesku, obećavši da će se vratiti aprila 1586. sa većim brojem ljudi i zalihama.[15] Ubrzo je ostvaren kontakt sa domorocima prema kojima su Englezi bili sumnjičavi i oštri. U nekoliko navrata kolonisti su kidnapovali domoroce da bi iznudili hranu i informacije.

U aprilu 1586. poglavica Vančiz je prekinuo prijateljske odnose sa Englezima, nakon čega je poglavica Manteo ostao jedini prijateljski domorodački poglavica. Veroansa Vinginu je ubio odsecanjem glave jedan od Ralijevih ljudi Edvard Nudžent u leto 1586.

Grenvil se nije vratio u aprilu 1586. kao što je obećao. U junu zbog incidenta sa ukradenim peharom došlo je do sekotanskog napada na englesku tvrđavu, koji su kolonisti uspeli da odbiju.[16]‍:5 Takođe je u junu ser Fransis Drejk doplovio do ostrva Roanok i ponudio Lejnu i njegovim ljudima da ih vrati u Englesku, što je Lejn prihvatio zbog smanjene količine zaliha hrane i povećane napetosti između Engleza i Sekotana. Naseljenici su sa ostrva Roanok prvi doneli u Englesku kukuruz, krompir i duvan. U englesku luku Portsmut doplovili su 28. jula 1586.[16] ‍:5

Grenvil je doplovio sa zalihama nedugo nakon što je Drejkova flota isplovila sa kolonistima. Nakon što je naišao na napuštenu koloniju, Grenvil se vratio sa glavninom svojih snaga u Englesku. Kada je Grenvil napustio Roanok, iza sebe je ostavio petnestoricu iskusnih vojnika koji je trebalo da očuvaju britansko prisustvo na ostrvu.

Kada se guverner Džon Vajt (koji je prvi put 1585. otišao na Roanok kao slikar i kartograf) vratio na Roanok 1587. pokušao je da nađe vojnike ali je našao samo njihove kosti.[17] Vajt je ubrzo uspostavio kontakt sa prijateljskim domorocima Kroatoanima predvođenim poglavicom Manteom, koji mu je preneo da su petnestoricu vojnika ubili neprijateljski sekotanski ratnici (naselja Sekotan, Akvaskogok i Dasamongpok)[18] tako što su izabrali vreme i mesto napada „koje im je pružalo najveću prednost”.[19]

Događaji pre kontakta sa Englezima[uredi | uredi izvor]

U izveštaju svom poslodavcu Volteru Raliju, Barlou je preneo veći broj značajnih događaja koji su se desili pre njihovog dolaska u zemlju Sekotana.

Barlou je tokom ekspedicije vodio beleške o sukobima između različitih grupa domorodaca.[20] Jedna od zabeleški je bila i priča veroansa Vingine (vrhovnog poglavice Sekotana) o sukobu sa susednim narodom Njusiok, koje je naseljavalo područje oko ušća reke Njus. Prema Vingini, Sekotani su godinama bili u ratu sa Njusiocima, a „nekoliko godina ranije” (nekoliko godina pre susreta sa Englezima) on se sastao sa njusiočkim kraljem da bi dogovorio uspostavljanje trajnog mira. Dvoje vođa je dogovorilo gozbu kojoj bi prisustvovale obe grupe. Nepoznat broj muškaraca Sekotana i 30 žena prisustvovalo je gozbi u gradu Njusiok. Iznenada Njusioci su napali Sekotane i do trenutka kada je borba završena, Njusioci su pobili sve muškarce, poštedevši samo žene i decu (koje su zadržali kao robove).[21] O istom događaju govorili su i poglavice Manteo i Vančiz Tomasu Hariotu. Njemu su oni preneli i da je kralj Njusioka u savezu sa kraljem Piamakumom iz susedne zemlje Pomovik. Za zemlju Sekotana su naveli da se zvala Vingandakva.

17. vek[uredi | uredi izvor]

Sekotani su ostali u istoj oblasti do 1644—1645, kada su ih napali i proterali iz njihovih naselja kolonisti iz kolonije Virdžinija tokom poslednjeg od anglo-pohatanskih ratova. Ubrzo zatim broj engleskih kolonista u toj oblasti je počeo da se značajno povećava. Nakon čega je 1663. i zvanično stvorena provincija Karolina.

18. vek[uredi | uredi izvor]

Sekotani su kasnije pominjani pod imenom Mačapunga.[22] Oko 1701. Mačapunge su imale samo jedno selo Matamaskit koje je imalo 30 ratnika.[23] Tokom Taskarorskog rata 1712-1713 Mačapunge su se borili protiv kolonista zajedno sa svojim susedima Korijima. Zabeleženo je da su učestvovali u pljačkama zajedno sa delom Taskarora.[23] Mačapunge su 1713. ubile ili otele 20 osoba, otete su odveli na ostrva Roanok i Kroatoan. Na kraju, deo Taskarora koji su bili saveznici Engleza je porazio Mačapunge. Mačapunge su zajedno sa Korijima i drugim neprijateljskim Indijancima potpisali mirovni sporazum 11.februara.1715. kojim im je svima dozvoljeno da se nasele u selu Matamaskit.[23] Do 1731. nije bilo više od 20 porodica Mačapunga (Sekotana).[23]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Miller 2000, str. 265-266
  2. ^ Mapa kolonije Virdžinija 1585. i teritorije Sekotana
  3. ^ Broadview Anthology of British Literature, Volume Two: The Renaissance and the Early Seventeenth Century. Ed. Joseph Black. Ontario: Broadview, 2006. Print
  4. ^ Milton 2000, str. 63
  5. ^ Mancall 2007, str. 159
  6. ^ Vaughan 2002, str. 346-347
  7. ^ Milton 2000, str. 70
  8. ^ Milton 2000, str. 64
  9. ^ a b Milton 2000, str. 73
  10. ^ Milton 2000, str. 98
  11. ^ Miller, str. 87
  12. ^ a b v Oberg 2013, str. 61
  13. ^ Quinn, str. 72
  14. ^ Sir Ralph Lane, 1530-1603, Raleigh's First Roanoke Colony, Boston: Directors of the Old South Work, 1902, Documenting the American South, University of North Carolina Library, accessed 17 Jan 2010
  15. ^ Lane, Ralph (17. 1. 2011). „The Account by Ralph Lane. An account of the particularities of the imployments of the English men left in Virginia by Richard Greenevill under the charge of Master Ralph Lane Generall of the Same, from the 17. of August 1585. Until the 18. of June 1586. They departed at which time the Countrey; sat and directed to Sir Walter Ralegh.”. Old South Leaflets (General Series), No. 119. University of North Carolina at Chapel Hill. 
  16. ^ a b Fleming, Walter Lynwood (1909). The South in the Building of the Nation: History of the States. The Southern historical society publication. Pristupljeno 3. 6. 2011. 
  17. ^ Milton 2000, str. 217
  18. ^ Milton 2000, str. 218
  19. ^ Milton 2000, str. 220
  20. ^ Hoffman 1987, str. 26-27
  21. ^ Stick, Roanoke Island: The Beginnings of English America, 36, 42, 50-51.
  22. ^ Karen Ordahl Kupperman, Roanoke: The Abandoned Colony
  23. ^ a b v g Frank G. Speck, American Anthropologist Volume 18, Issue 2, Version of Record online: 28 OCT 2009

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Oberg, Michael Leroy (2013). The Head in Edward Nugent's Hand: Roanoke's Forgotten Indians. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-0341-7. 
  • Fleming, Walter Lynwood (1909). The South in the Building of the Nation: History of the States. The Southern historical society publication. Pristupljeno 3. 6. 2011. 
  • Miller, Lee. Roanoke: Solving the Mystery of the Lost Colony. New York, Arcade Publishing, 2000. Print.
  • Milton, Giles, Big Chief Elizabeth - How England's Adventurers Gambled and Won the New World, Hodder & Stoughton, London (2000)
  • Broadview Anthology of British Literature, Volume Two: The Renaissance and the Early Seventeenth Century. Ed. Joseph Black. Ontario: Broadview, 2006. Print.
  • Mancall, Peter C. Hakluyt’s Promise: An Elizabethan's Obsession for an English America. New Haven: Yale University Press, 2007.
  • Vaughan, Alden T. "Sir Walter Raleigh's Indian Interpreters, 1584-1618." The William and Mary Quarterly 59.2 (2002)
  • Quinn, David B. (1985). Set Fair for Roanoke: Voyages and Colonies, 1584-1606. UNC Press Books. ISBN 9780807841235. 
  • Paul E. Hoffman, Spain and the Roanoke Voyages (Raleigh: Division of Archives and History; North Carolina Department of Cultural Resources, 1987)
  • Karen Ordahl Kupperman, Roanoke: The Abandoned Colony, Second Edition. . Rowman&Littlefield Publishers Inc. ISBN 978-0-7425-5263-0. 
  • Frank G. Speck, American Anthropologist Volume 18, Issue 2, Version of Record online: 28 OCT 2009 [1]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Секотан&oldid=27003997”