Sovjetske deportacije iz Litvanije
Sovjetske deportacije iz Litvanije bile su serija od 35 [1] masovnih deportacija izvršenih u Litvaniji, zemlji koja je bila okupirana kao sastavna socijalistička republika Sovjetskog Saveza, 1941. i 1945–1952. Najmanje 130 000 ljudi, od čega 70% žena i dece, nasilno je prevezeno u radne logore i druga prisilna naselja u udaljenim delovima Sovjetskog Saveza, posebno u Irkutskoj oblasti i Krasnojarskoj krajini.[2] Među deportovanim bilo je oko 4.500 Poljaka.[3] Ove deportacije ne uključuju litvanske partizane ili političke zatvorenike (približno 150.000 ljudi) deportovane u Gulage (zatvorski logori).[2] Deportacije civila imale su dvostruku svrhu: suzbijanje otpora politici sovjetizacije u Litvaniji i obezbeđivanje besplatne radne snage u slabo naseljenim oblastima Sovjetskog Saveza. Otprilike 28.000 deportovanih Litvanaca umrlo je u egzilu zbog loših životnih uslova. Posle Staljinove smrti 1953. deportovani su polako i postepeno puštani. Poslednji deportovani pušteni su tek 1963. Oko 60.000 uspelo je da se vrati u Litvaniju, dok je 30.000 zabranjeno da se vrati u domovinu. Slična deportacija dogodila se u Letoniji, Estoniji i drugim delovima Sovjetskog Saveza (vidi sovjetske deportacije iz Estonije i premeštanje stanovništva u Sovjetski Savez). Litvanija obeležava godišnji Dan žalosti i nade 14. juna u znak sećanja na deportovane.[4]
Istorijska pozadina[uredi | uredi izvor]
U avgustu 1939. godine, nacistička Nemačka i Sovjetski Savez potpisali su Molotov-Ribentrop pakt kojim su istočnu Evropu podelili na sfere uticaja. Baltičke države (Litvanija, Letonija i Estonija) postale su deo ruske sfere. Sovjetski Savez je započeo pripreme za okupaciju i inkorporaciju ovih teritorija. Prvo, nametnula je ugovore o uzajamnoj pomoći kojima su se baltičke države dogovorile da na svojoj teritoriji dozvole vojne baze za sovjetske vojnike. Dalji koraci su odloženi zbog Zimskog rata sa Finskom. Do proleća 1940. godine rat je završen i Sovjetski Savez je počeo da optužuje Baltičke zemljnj za antisovjetsku zaveru. Litvanija je sovjetski ultimatum dobila 14. juna 1940. Dva dana kasnije usledili su gotovo identični ultimatumi Letoniji i Estoniji. Sovjetski Savez je tražio da se dozvoli neograničenom broju sovjetskih trupa da uđu na državnu teritoriju i da formiraju pro-sovjetsku vladu. Sovjeti su sledili poluustavne postupke dok su prisilno transformisali nezavisne baltičke države u sovjetske socijalističke republike. Oni su formirali prosovjetske narodne vlade i održavali izbore pro formae za narodne parlamente. Aneksija Litvanske, Letonske i Estonske SSR, završena je 6. avgusta 1940.
Sovjeti su preuzeli kontrolu nad političkim, ekonomskim i kulturnim životom u tri države. Brzo su sproveli razne politike sovjetizacije: nacionalizacija privatnih preduzeća, zemljišna reforma u pripremi za kolektivizaciju, suzbijanje političkih, kulturnih i verskih organizacija. Ekonomski život je poremećen, a životni standard smanjen. Politički aktivisti i drugi ljudi označeni kao „neprijatelji naroda“ uhapšeni su i zatvoreni. U junu 1941. tokom prve deportacije deportovano je oko 17.000 Litvanaca. Dalje represije sprečene su nacističkom invazijom na Sovjetski Savez. Za nedelju dana Litvanija je bila pod nacističkim režimom. U početku su Nemci dočekivani kao oslobodioci od ugnjetačke sovjetske vlasti. Čak i kada su se Litvanci razočarali u nacistički režim i organizovali otpor, naročito Vrhovni komitet za oslobođenje Litvanije, Sovjetski Savez je ostao „Javni neprijatelj broj jedan“.
Nacistička Nemačka je 1944. godine gubila rat, a sovjetska Rusija je stabilno napredovala. Jula 1944. godine Crvena armija je stigla do litvanskih granica u okviru operacije Bagration. Veći deo litvanske teritorije zauzet je tokom baltičke ofanzive. Poslednja bitka u Klaipedi završila se u januaru 1945. Predviđajući povratak sovjetskog terora, oko 70 000 Litvanaca povuklo se u Nemačku ispred Crvene armije koja je napredovala. Uglavnom su to bili politički i kulturni aktivisti, umetnici i naučnici, obrazovaniji i imućniji. Provevši prve posleratne godine kao raseljena lica, na kraju su se nastanili u drugim državama, najčešće Sjedinjenim Državama, formirajući kulturno aktivnu litvansku dijasporu. Oni koji su ostali u Litvaniji regrutovani su u vojsku (oko 80.000 vojnika). Muškarci su izbegli regrutaciju pridruživši se litvanskim partizanima, oružanim antisovjetskim otporom. Oružani otpor inspirisao je građansku i političku neposlušnost, na šta su Sovjeti odgovarali progonima: masakrima, egzekucijama, hapšenjima, deportacijama itd.
Načini deportacije[uredi | uredi izvor]
Dodatni vojnici, oprema i vozila bi bili dovedeni da sprovedu deportaciju. Međutim, deportacije su držane u strogoj tajnosti. Juozas Bartašiunas je imao jedan javni nalog u februaru 1946. Naoružane grupe vojnika okružile bi ciljanu kuću usred noći. Noću je bilo verovatnije da će se svi naći kod kuće i lakše je bilo sprovesti operaciju u tišini bez uznemirivanja ostalih stanovnika. Svima unutra, uključujući novorođenčad i starije osobe, naređivano je da spakuju hranu i druge potrepštine (tačan spisak onoga što se treba ili može uzeti varirao je između deportacija i zavisio od velikodušnosti vojnika). Ako bi neko pokušao da se odupre ili pobegne, bio bi upucan ili pretučen. Često bi se porodice razdvajale, a bilo je slučajeva kada su se roditelji, deca ili supružnici dobrovoljno prijavili na železničku stanicu da bi bili deportovani sa zarobljenim rođacima. Vozovi su često koristili stočna kola bez ikakvih pogodnosti. Putovanje je često trajalo nedeljama, ako ne i mesecima. Uslovi su bili nehigijenski, putnicima je često nedostajalo hrane i vode. Vozovi su često prijavljivali smrt, naročito među decom i starijim osobama, pre nego što stignu na odredište. U jednom slučaju, voz sa proteranim osobama iskočio je iz šina, usmrtivši 19 i ranivši 57 ljudi. Iako su zvanična uputstva (na primer Uputstva Serov iz 1941) često propisivala blagi tretman deportovanih, u stvarnosti su zarobljeni ljudi bili podvrgavani zlostavljanju i pljačkano im je ono malo stvari koje su smeli spakovati.[6]
Deportacije[uredi | uredi izvor]
Prva deportacija 1941.[uredi | uredi izvor]
Sovjeti su pažljivo isplanirali prvu masovnu deportaciju. Već krajem leta 1940. visoki sovjetski zvaničnici počeli su da nagoveštavaju planirana masovna hapšenja i deportacije. NKVD je započeo registraciju i praćenje svih „antisovjetskih elemenata“, tj. ljudi za koje se procenilo da gaje antisovjetske stavove isključivo na osnovu njihovog socijalnog položaja, političke pripadnosti, verskih uverenja, itd. Posebno je ciljao policajce, članove Litvanskog nacionalističkog saveza, Savez litvanskih pušaka, razne katoličke organizacije. Ukupno je NKVD procenio da treba da registruje 320.000 ljudi ili oko 15% litvanskog stanovništva, što je sa članovima porodica činilo oko polovine stanovništva. Pripremajući se za deportaciju, NKVD je sastavio spiskove ljudi koji će biti deportovani tokom prve kampanje, identifikovao je njihovo inkriminišuće poreklo, pronašao članove njihovih porodica i locirao njihovo trenutno prebivalište. Lista je bila otvorena i stalno se menjala. Na primer, izveštaj od 13. maja 1941. godine identifikovao je 19.610 ljudi koje bi trebalo uhapsiti i deportovati u zatvoreničke logore i 2.954 ljudi (uglavnom članova porodica uhapšenih) koji bi trebalo da budu deportovani u radne logore. Mesec dana kasnije, brojevi su se promenili na 8.598 uhapšenih i 13.654 deportovanih članova porodice što jasno ukazuje na politiku uklanjanja čitavih antisovjetskih porodica.
Operacija je započela tokom petka uveče 13. juna, a izvele su je trupe NKVD-a i NKGB-a iz Rusije, Ukrajine i Belorusije. Ivan Serov izdao je uputstva, poznata kao Serovska uputstva, u kojima se detaljno navodi kako deportovane osobe treba zadržati i prevesti u vozove. U uputstvima se naglašavalo da deportacije treba izvoditi što je moguće potajno kako bi se smanjila panika i otpor. Svaka četvoročlana izvršna grupa dobila je zadatak da deportuje dve porodice. Prema zvaničnim uputstvima, svaka porodica je mogla da uzme do 100 kilograma hrane, odeće, obuće i drugih potrepština, ali svedoci su svedočili da se ova uputstva često nisu poštovala. Mnoge porodice su ostale nespremne za putovanje ili život na odredištu. Prema zvaničnim uputstvima, koje su potpisali Mečislovas Gedvilas i Icikas Meskupas, imovina koju su ostavili deportovani trebalo je da se podeli na ličnu imovinu (odeća, posteljina, nameštaj, posuđe) i drugu (umetnost, investicije, trgovinski inventar, nekretnine, domaće životinje, poljoprivredni alati i mašine). Lična imovina trebalo je da bude prenesena predstavniku deportovanog koji bi prodao imovinu i novac bi preneo prvobitnim vlasnicima. Ostala imovina trebalo je da bude zaplenjena i prodata ili korišćena od strane lokalnih sovjetskih zvaničnika. Ova uputstva nisu ispoštovana i ljudi su prijavljivali rasprostranjenu pljačku ostavljene imovine.
Deportacije su se nastavile, ali 16. juna prebrojano je da Sovjetima i dalje nedostaje oko 1.400 ljudi sa njihove liste. Da bi ispunili svoje kvote, sovjetski zvaničnici su 16. i 18. juna na brzinu uhapsili još 2.000 ljudi. Vozovi sa deportiranim osobama okupili su se u Naujoji Vilniji, gde su muškarci (koristeći razne izgovore da im treba dodatna inspekcija, ispitivanje ili papirologija) odvojeni od porodice i ukrcani u vozove koji su išli prema zatvorskim logorima. Ukupno je bilo 17 vozova; iselili su se 19. juna i stigli na odredišta između 30. juna i 9. jula. U zvaničnom izveštaju NKVD-a, pripremljenom 19. juna, bilo je 17.485 deportovanih, ali zvanična statistika bila je nepotpuna i zbunjujuća. Litvanski Centar za istraživanje genocida i otpora otkrio je i objavio sudbinu 16.246 deportovanih.[6]
Prve posleratne deportacije[uredi | uredi izvor]
Do 1944. godine nacistička Nemačka se povlačila duž Istočnog fronta, a sovjetske snage su stigle na teritoriju Litvanije do sredine 1944. U oktobru 1944. sovjetski zvaničnici, uključujući Sergeja Kruglova koji je imao iskustva sa deportacijom Čečena i Inguša, počeli su da šire ideje o deportaciji porodica „bandita“ - muškaraca koji su izbegavali regrutaciju u Crvenu armiju i pridružili se litvanskim partizanima. Međutim, takve mere nisu bile praktične u vreme rata. Umesto toga, izvršene su pripreme za deportaciju svih litvanskih Nemaca, njihovih porodica i daljih rođaka. Voz sa 1.000 ljudi krenuo je iz Kaunasa 3. maja, a na odredište je stigao tek u junu. Deportovani su obezbedili besplatnu radnu snagu na plantažama pamuka u dolini reke Vahš.[2] Zbog posebno loših životnih uslova, u prve dve godine umrlo je oko 580 deportovanih.[6]
Po završetku Drugog svetskog rata, Mihail Suslov, predsednik Biroa za litvanske poslove Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, odobrio je odluku o deportaciji 50–60 porodica iz svakog okruga. Lavrentij Berija je odobrio plan i poslao Bogdana Zaharoviča Kobulova i Arkadija Apolonova da pomognu.[3] Kampanja je bila usmerena na litvanske porodice „bandita“ i usklađena je sa ponudom „legalizacije“ partizanima: ako se predaju, njihove porodice neće biti povređene. Međutim, takva obećanja nisu održana, a spiskovi legalizovanih partizana korišćeni su kao osnova za spiskove deportovanih.[4] Tokom meseca i po dana deportovano je preko 6.000 ljudi. Većini tih porodica već je bila oduzeta imovina[2], pa su zvanična sovjetska uputstva da porodica može uzeti do 1.500 kilograma imovine često bila beskorisna. Pored trupa NKVD-a, za pomoćne zadatke korišćeni su i bataljoni za uništavanje.[6]
Od 1946. do početka 1948. civilne deportacije bile su relativno male. Glavni metod ugnjetavanja bila su pojedinačna hapšenja „narodnih neprijatelja“ i kasnija masovna deportacija zatvorenika. Deportacije su ciljale litvanske partizane i njihovu podršku, ali su takođe uključivale kulake (litvanski: buože) i buržoaziju.[2]
Operacije Vesna i Priboi[uredi | uredi izvor]
Dve najveće deportacije izvršene su u maju 1948. (kodno ime Vesna - proleće) i u martu 1949. (kodno ime Priboi - priobalni surf) kada je deportovano oko 70.000 ljudi. Deportacije je naredio Savet ministara Sovjetskog Saveza. Operacija Priboi izvedena je istovremeno u Litvanskoj, Letonskoj i Estonskoj SSR. Operacija Vesna pogodila je samo Litvaniju (verovatno zato što je pokret otpora bio najjači u Litvaniji). Zvanično, ovaj novi talas terora nastavio je da cilja porodice i pristalice boraca otpora. Međutim, trebalo je slomiti otpor kolektivizaciji, koja je zahtevala da seljaci svoju zemlju, stoku i poljoprivrednu opremu daju kolhozu (kolektivnoj farmi). Tada bi farmer radio za kolektivnu farmu i dobijao bi deo proizvoda i dobiti farme prema broju radnih dana. Veoma mali broj farmera se dobrovoljno pridružio procesu, jer bi to značilo napuštanje privatnog vlasništva zbog sistema koji se često upoređuje sa kmetstvom.[6]
| Godina | Kolhoz | Domaćinstva | Napredak | Plata |
|---|---|---|---|---|
| 1948. | 20 | 300 | 0,08% | 5,6 |
| 1949. | 614 | 15.200 | 3,9% | 3,9 |
| 1950. | 6.032 | 229.300 | 60,5% | 2,1 |
| 1951. | 4.471 | 326.100 | 89,1% | 1,4 |
| 1952. | 2.938 | 342.600 | 94,1% | 1,7 |
| 1953. | 2.628 | 359.600 | 98,8% | 1,1 |
Kako su ljudi bili svedoci prethodnih deportacija i znali znakove upozorenja (npr. dolazak svežih trupa i transportnih vozila), mnogi stanovnici su pokušali da se sakriju. U Litvaniji je, prema zvaničnim sovjetskim evidencijama, oko 13.700 izbeglo zarobljavanje.[6] Stoga su vlasti organizovale naknadnu deportaciju u aprilu 1949. godine. Pronađeno je oko 3.000 ljudi. Označeni su kao posebno opasni, tretirani kao zatvorenici i poslati u rudnike zlata u Bodaju.[2]
Operacija Osen i poslednje deportacije[uredi | uredi izvor]
Činilo se da su deportacije 1947–1948 postigle svoje ciljeve: 1949. godine nalet kolektivizacije i dalje slabljenje oružanog otpora. Međutim, tempo kolektivizacije u Litvaniji još uvek nije bio tako brz kao u Letoniji ili Estoniji, gde je 93% i 80% farmi kolektivizovano do kraja 1949. godine.[7] Zbog toga se u oktobru 1951. godine dogodila dodatna velika deportacija (kodno ime Osen - jesen). Posebno je ciljao kulake i one koji se nisu pridružili kolektivnim farmama.[3]
Život u egzilu[uredi | uredi izvor]
Uslovi života[uredi | uredi izvor]
Životni uslovi su se veoma razlikovali i zavisili su od geografskog položaja prisilnog naselja, lokalnih uslova i vrste posla koji su deportovani obavljali. Čak su i zvanični izveštaji priznali nedostatak odgovarajućeg smeštaja; na primer, izveštaj sa Igarke opisuje barake sa krovovima koji prokišnjavaju i bez prozora, kreveta ili posteljine. Većina deportovanih iz Litvanije bila je zaposlena u industriji seče drveta i drvne industrije.[3] Deportovani nisu mogli da napuste mesto svog naselja ili da promene posao; njihove deportacije nisu imale datum isteka i bile su doživotne. Oni koji su pokušali da pobegnu ili „izbegnu posao“ poslati su u zatvoreničke logore. Između 1945. i 1948. godine, 1722 Litvanca su pokušali da pobegnu; do 1949. uhvaćeno je 1070[3] 1948. godine stroži propisi koje je usvojio Vrhovni sovet Sovjetskog Saveza predviđali su 20 godina zatvora za one koji su pobegli i 5 godina za one koji su pomagali beguncima.[8] Deca rođena u emigraciji klasifikovana su kao deportovana i podvrgnuta su istom tretmanu kao i njihovi roditelji, uz neke izuzetke za mešovite (deportovane i nedeportovane) porodice.[6]
Zbog loših životnih uslova, zahtevnog fizičkog rada, nedostatka hrane i medicinske nege, stope smrtnosti bile su visoke, posebno među mladima i starijima. Na osnovu nepotpunih i netačnih evidencija koje su vodile MVD i MGB, Arvidas Anušauskas je procenio da je oko 16500 i 3500 Litvanaca umrlo u periodu 1945–1952 i 1953–1958;[6] ovaj broj ne uključuje 8000 smrtnih slučajeva među deportiranima 1941. Tako bi ukupan broj umrlih Litvanaca mogao biti oko 28.000. Deca su činila oko četvrtine ukupnih žrtava.[6]
-
Primer stanovanja deportovanog u arktičkim regionima Sibira. -
Litvanska kuća deportiranih na Kolimi (1958). -
Politički zatvorenici slave Uskrs na Kolimi (1955). -
Litvanski deportirani slave Božić 1957. godine. -
Košarkaški tim litvanskih političkih zatvorenika u Vorkutlagu (1954). -
Domaći oltar Justinasa Zaksasa. -
Litvanski deportirani vade smolu u blizini Irkutska (1956). -
Litvanski deportirani u Inti guraju kolica trupaca u rudnik (1956). -
Dvojica litvanskih političkih zatvorenika spremnih da uđu u jedan od rudnika uglja u Intalagu 1955. godine. -
Litvanski politički zatvorenik Onute Milušauskaite (uhapšena 1945. kao glasnik litvanskih partizana) kraj groba njene ćerke u Ust-Omčugu.
.jpg)
Oslobađanje i povratak[uredi | uredi izvor]
Staljinovu smrt 1953. godine pratili su Hruščov odmrzavanje i kampanja destaljinizacije, koja je bila postepeno oslobađanje deportovanih i zatvorenika. U julu 1954. deportovana deca mlađa od 16 godina uklonjena su sa spiska deportovanih, a kazna za bekstvo smanjena je sa 20 na 3 godine zatvora. Oslobađanje Litvanaca bilo je sporo. Kada je 1954. godine najavljena amnestija za ljude starije od 55–60 godina, osobe sa invaliditetom ili neizlečivo bolesne, posebna odredba isključila je Litvance ili članove Organizacije ukrajinskih nacionalista zbog pitanja „javne bezbednosti“. U Litvaniji, dosijei deportovanih polako su pregledavani od slučaja do slučaja od strane Vrhovnog sovjeta Litvanske SSR. Sovjetski aparatčici smatrali su deportirane pretnjom, posebno kada su želeli da zahtevaju svoju imovinu oduzetu u vreme deportacije. Litvancima su odobravali puštanje samo u ograničenim okolnostima ako su utvrdili neke nepravilnosti ili kršenja.[6]
| Godina | Deportovani 1944-1952. | Deportovani 1941. |
|---|---|---|
| 1955. | 75,185 | ? |
| 1956. | 72,777 | 4,682 |
| 1957. | 59,663 | 3,127 |
| 1958 | 35,741 | 1,878 |
| 1959 | 4,907 | 279 |
Vrhovni sovjet Sovjetskog Saveza je 1956. i 1957. odobrio puštanje većih grupa deportovanih, uključujući Litvance. Deportirani su se počeli vraćati u velikom broju stvarajući poteškoće lokalnim komunistima - deportirani su tražili povratak oduzete imovine, uglavnom su smatrani nepouzdanim i zahtevali su poseban nadzor. Sovjetski litvanski zvaničnici, uključujući Antanasa Sniečkusa, izradili su lokalne administrativne mere kojima zabranjuju povratak deportovanih i podneli su molbu Moskvi da odobri nacionalnu politiku u tom smislu.[2] U maju 1958. Sovjetski Savez je revidirao svoju politiku u pogledu preostalih deportovanih: svi koji nisu bili povezani sa litvanskim partizanima su pušteni, ali bez prava na povratak u Litvaniju.[6] Poslednji Litvanci - partizanski rođaci i partizani - oslobođeni su tek 1960. odnosno 1963. godine.[2] Većina deportovanih puštena je u maju 1958. godine, a kasnije se nikada nisu vratili u Litvaniju.[6]
Oko 60.000 deportovanih vratilo se u Litvaniju.[2] Međutim, suočili su se sa daljim poteškoćama: stranci su im imovinu dugo pljačkali i delili, suočili su se sa diskriminacijom zbog posla i socijalnim garancijama, njihovoj deci je uskraćeno visoko obrazovanje. Bivši deportovani, pripadnici otpora i njihova deca nisu smeli da se integrišu u društvo. To je stvorilo stalnu grupu ljudi koja se protivila režimu i nastavila nenasilni otpor.[4]
Uticaj i procene[uredi | uredi izvor]
Deportacije civilnog stanovništva bez upozorenja, suđenja ili očiglednog razloga bile su jedna od najozbiljnijih pritužbi na sovjetski režim. Kada je, za vreme glasnosti koju je uveo Gorbačov, Litvancima dozvoljena veća sloboda govora, poštovanje uspomene na deportovane bio je jedan od njihovih prvih zahteva. Takvi zahtevi su postavljeni tokom prvog javnog antisovjetskog skupa koji je Litvanska liga slobode organizovala 23. avgusta 1987.
Neki Litvanci veruju da deportovanim osobama treba platiti naknadu za njihov ropski rad na sličan način kao što je Nemačka platila odštetu prisilnim radnicima u nacističkoj Nemačkoj.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Tininis, Vytautas (2003). Crimes of the Communist regime in Lithuania in 1944-1953 (na jeziku: ruski). Generolo Jono Žemaičio Lietuvos karo akademija. ISBN 978-9955-423-18-8.
- ^ a b v g d đ e ž z i Anušauskas, Arvydas (2005). Lietuva 1940-1990: okupuotos Lietuvos istorija (na jeziku: litvanski). Lietuvos Gyventojų Genocido ir Rezistencijos Tyrimo Centras. ISBN 978-9986-757-65-8.
- ^ a b v g d Bugaĭ, Nikolaĭ Fedorovich (1996). The Deportation of Peoples in the Soviet Union (na jeziku: engleski). Nova Publishers. ISBN 978-1-56072-371-4.
- ^ a b v g Lietuvos Gyventojų genocido ir rezistencijos tyrimo centras (1997). „Genocidas ir rezistencija.”. Genocidas ir rezistencija. (na jeziku: Lithuanian). ISSN 1392-3463. OCLC 39244265.
- ^ Roszkowski, Wojciech; Kofman, Jan (2016-07-08). Biographical Dictionary of Central and Eastern Europe in the Twentieth Century (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-317-47593-4.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l Anušauskas, Arvydas (1996). Lietuvių Tautos Sovietinis Naikinimas: 1940-1958 metais (na jeziku: litvanski). Mintis. ISBN 978-5-417-00713-2.
- ^ Misiunas, Romuald J. (1993). The Baltic States, years of dependence, 1940-1990. Taagepera, Rein., Misiunas, Romuald J. (Expanded and updated ed izd.). Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-08227-3. OCLC 27010674.
- ^ Pohl, J. Otto (1999). Ethnic Cleansing in the USSR, 1937-1949 (na jeziku: engleski). Greenwood Press. ISBN 978-0-313-30921-2.