Pređi na sadržaj

Srčana sinkopa

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Srčana sinkopa je kratkotrajni gubitak svesti uzrokovana srčanim poremećajima.[1] Javlja se kod jedne trećine starijih pacijena sa sinkopeom,[2][3] i karakteriše se većim morbiditetom i mortalitetom.[4][5] Kardijalnu sinkopu treba uzeti u obzir kada je površinski EKG abnormalan ili je prisutna sistolna disfunkcija leve komore.[6] Kako prevalencija srčanih bolesti, uključujući strukturne bolesti srca i aritmije, dramatično raste sa godinama tako raste i učestalost srčane sinkope[7][8][9][10]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Javlja se relativno često u svim starosnim grupama, u rasponu od 15% kod dece ispod 18 godina do 23% kod starijih pacijenata starijih od 70 godina.[11] Prevalencija i incidenca sinkope raste sa starenjem,[12] sa stopom recidiva od 30%.[13]

Kardiogena sinkopa, sa srednjom prevalencijom od 22% u opštoj populaciji,[14] je definisana kao sindrom u kojem „pokretanje nervnog refleksa dovodi do obično samoograničene epizode sistemske hipotenzije koju karakterišu i bradikardija (asistola ili relativna bradikardija) i periferna vazodilatacija.”[15]

Etiopatogeneza[uredi | uredi izvor]

Sinkopa je češća kod starijih osoba nego u bilo kojoj drugoj starosnoj grupi. Fiziološka oštećenja srčanog ritma, krvnog pritiska, barorefleksne osetljivosti i cerebralnog krvotoka povezana sa uzrastom, u kombinaciji sa većom prevalencom komorbidnih poremećaja i pratećim lekovima, uzrokuju povećanu osetljivost starijih osoba na sinkopu.[16] Kardiovaskularni faktori rizika se sve više prepoznaju kao ključni pokretači demencije, sa ogromnim potencijalom za rano otkrivanje i intervenciju. Jedan takav mogući faktor rizika je bradijaritmija. Uspešne intervencije za kardiovaskularne poremećaje koji izazivaju sinkopu kod starijih imaju šire implikacije od kontrole sinkopalnih događaja i uključuju smanjenje padova i moguće prevenciju ili modifikaciju kognitivnog oštećenja i demencije.[17]

Srčani uzroci[uredi | uredi izvor]

  • Strukturna srčana ili kardiopulmonalna bolest (aortna stenoza, mitralna stenoza, plućna stenoza, miksom leve pretkomore, disekcija aorte, akutni infarkt miokarda, tamponada srca, plućna embolija, opstruktivna kardiomiopatija)
  • Srčane aritmije (tahiaritmije, bradijaritmije)
  • Neuralno posredovan sinkopalni sindrom (uključuje neurokardiogenu ili vazovagalnu sinkopu, sinkopu karotidnog sinusa i situacionu sinkopu)
  • Ortostatska (ili posturalna) hipotenzija

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Srčanu sinkopu karakteriše malo ili nimalo prodroma, pojava u ležećem položaju ili tokom vežbanja i povezanost sa palpitacijama ili bolom u grudima.[18]

Međutim, stariji pacijent se može da ne seća ovih simptoma jer blest srca je nezavisni prediktor srčane sinkope – osetljivost 95% i specifičnost 45%.[19]

Iako je prezentacija srčane sinkope slična onoj kod drugih tipova sinkope, gubitku svesti kod pacijenata sa srčanom sinkopom mogu prethoditi prodromi kao što su mučnina, dijaforeza, vrtoglavica, zamagljen vid, glavobolja, lupanje srca, parestezija i bledilo,[20][21][22] koji se obično javljaju u uspravnom položaju (sa pomeranjem naniže 300-800 ml krvi)[23] i nestaju skoro odmah kada pacijent zauzme položaj na leđima.[20]

Pored toga, nakon oporavka, pacijenti sa neurokardiogenom sinkopom[24] mogu da se žale na osećaj „praznine“ i umora.[11][25]

Procena simptoma i stanja može dati tragove o mogućem uzroku sinkope. Sinkopa nakon kašlja, defekacije i mokrenja ukazuje na situacionu sinkopu; sinkopa povezana sa bolom u grlu ili licu (glosofaringealna ili trigeminalna neuralgija) ukazuje na neuralno posredovanu sinkopu sa neuralgijom; a sinkopa nakon bola, straha ili štetnih stimulansa sugeriše kardiogenu sinkopu.[11]

Sinkopa karotidnog sinusa može se javiti rotacijom ili okretanjem glave ili pritiskom na karotidni sinus (na primer, nakon masaže karotida, brijanjem, uskom kragnom oko vrata, ili kompresija tumora).[11]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Temeljna procena povezanih simptoma, okruženja, lekova i porodične istorije i fizički pregled često daju važne naznake uzroka i pomažu u vođenju osnovnog testiranja. Međutim, anamneza i fizički pregled nisu dijagnostički kod više od 50% pacijenata sa kardiogenom sinkopom.[26]

Strukturne bolesti srca i srčane aritmije se moraju isključiti, posebno kod starijih ljudi, koji imaju veću incidencu sinkope.[27]

Zlatni standard za dijagnozu srčane sinkope je korelacija simptoma i ritma, ili istovremeni HR i snimanje ritma tokom sinkope.[28] Praćenje srca takođe može da identifikuje dijagnostičke abnormalnosti, kao što su asistola duža od 3 sekunde i brza supraventrikularna (SVT) ili ventrikularna tahikardija (VT).[29][30][31]

Odsustvo aritmije tokom zabeleženog sinkopalnog događaja isključuje aritmiju kao uzrok osim ako nije uzrok. kod pacijenta koji ima dvostruku dijagnozu. Kod pacijenata starijih od 40 godina sa rekurentnom neobjašnjivom sinkopom koji nemaju strukturnu bolest srca ili abnormalni EKG, uzrok sinkope je bradikardija u preko 50 % slučajeva.[32][33][34][35]

Procena sinkope[uredi | uredi izvor]

Brojni faktori vezani za uzrast ometaju procenu sinkope kod starijih osoba. Primeri uključuju:

(1) više mogućih dijagnoza koje se mogu pripisati;

(2) polifarmacija;

(3) kardiovaskularni i cerebrovaskularni komorbiditet;[36]

(4) amnezija zbog gubitka svesti;

(5) nedostatak iskaza svedoka;

(6) sinkopalni događaji koji se predstavljaju kao padovi;

(7) koegzistentno kognitivno oštećenje i demencija.

Elektrofiziološka studija[uredi | uredi izvor]

Elektrofiziološka studija je indikovana kod starijih neslabih pacijenata sa sinkopom kada se sumnja na srčanu aritmiju.[13] Dijagnoza se zasniva na potvrdi inducibilne aritmije ili poremećaja provodljivosti.[37] Korist zavisi od verovatnoće pre testiranja na osnovu prisustva organske bolesti srca ili abnormalnog EKG-a.[38]

Elektrofiziološka studija ima prednost što pruža i dijagnozu i lečenje u istoj sesiji (npr. transkateterska ablacija).[13] Najefikasniji je za identifikaciju disfunkcije sinusnog čvora u prisustvu značajne sinusne bradikardije od 50 bpm ili manje; predviđanje predstojećeg atrioventrikularnog (AV) bloka visokog stepena kod pacijenata sa bifascikularnim blokom; inducibilna monomorfna VT (kod pacijenata sa prethodnim infarktom miokarda i inducibilna SVT sa hipotenzijom kod pacijenata sa palpitacijama.[13]

Diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Diferencijalna dijagnoza uključuje preosetljivost karotidnog sinusa i ortostatsku hipotenziju.

Terapija[uredi | uredi izvor]

Lečenje srčane sinkope se nudi da bi se:[39]

  • sprečio pacijentov morbiditet i produžio životni vek,
  • sprečile fizičke povrede,
  • smanjili novčani troškovi ponavljajućih sinkopalnih događaja
  • sprečila iznenadna srčana smrt.

Lečenje srčane sinkope uveliko varira i u suštini se zasniva na upravljanju specifičnim stanjem koje je izazvalo sinkopalni događaj.

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Pacijenti sa uznapredovalom srčanom insuficijencijom i sinkopom, međutim, imaju 45% jednogodišnji mortalitet.[16]

Pacijenti sa srčanom sinkopom takođe imaju veću verovatnoću da će imati ponovljene sinkopalne događaje sa procenjenom stopom recidiva od 33% u roku od 3 godine. Ponavljajuća sinkopa može pogoršati kvalitet života pacijenta, posebno ako sinkopalni događaji dovode do preloma kostiju, intrakranijalnog krvarenja ili drugih traumatskih povreda.[40]

Kardijalnu sinkopu često prvi identifikuju pružaoci primarne zdravstvene zaštite i kliničari hitne pomoći. Pošto se lečenje srčane sinkope razlikuje, važno je uputiti pacijenta na konačan pregled.

Visoka klinička sumnja i efikasna komunikacija između pružaoca hitne pomoći i primarne zdravstvene zaštite moraju osigurati da pacijent dobije adekvatnu obradu. Specijalna medicinska sestra za kardiologiju i hitne slučajeve pomaže kliničkom timu da prati srčane ritmove i odmah prijavi anomalije. Medicinska sestra takođe igra suštinsku ulogu u edukaciji pacijenta o prodromalnim simptomima i mogućim komplikacijama, tako da pacijent traži medicinsku negu kada je to potrebno. Farmaceut za srce je kritičan u optimizaciji liste lekova za pacijenta i nudi alternative timu primarne zdravstvene zaštite kada lekovi mogu da predisponiraju pacijenta na aritmije. Saradnički interprofesionalni tim može efikasno i efikasno dijagnostikovati i upravljati srčanom sinkopom, poboljšavajući negu pacijenata i smrtnost.[41]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Cardiovasc Electrophysiol, Vol. 14, pp. S74-S77, September 2003, Suppl.
  2. ^ Del Rosso A, Alboni P, Brignole M (2005). „Relation of clinical presentation of syncope to the age of patients,”. Am J Cardiol. 96 (10): 1431—5.  Nepoznati parametar |display-author= ignorisan (pomoć). [PubMed] [Google Scholar] [Ref list]
  3. ^ Parry SW, Tan MP. An approach to the evaluation and management of syncope in adults, BMJ. 2010;340:c880. [PubMed] [Google Scholar] [Ref list]
  4. ^ Soteriades, Elpidoforos S.; Evans, Jane C.; Larson, Martin G.; Chen, Ming Hui; Chen, Leway; Benjamin, Emelia J.; Levy, Daniel (2002-09-19). „Incidence and Prognosis of Syncope”. New England Journal of Medicine. 347 (12): 878—885. ISSN 0028-4793. doi:10.1056/nejmoa012407. 
  5. ^ Kapoor, Wishwa N.; Karpf, Michael; Wieand, Sam; Peterson, Jacqueline R.; Levey, Gerald S. (1983-07-28). „A Prospective Evaluation and Follow-up of Patients with Syncope”. New England Journal of Medicine. 309 (4): 197—204. ISSN 0028-4793. doi:10.1056/nejm198307283090401. 
  6. ^ Marrison VK, Fletcher A, Parry SW (2012). „The older patient with syncope: practicalities and controversies,”. Int J Cardiol. 155 (1): 9—13. .
  7. ^ Go AS, Mozaffarian D, Roger VL et al. Heart disease and stroke statistics – 2013 update: a report from the American Heart Association, Circulation. 2013;127(1):e6–e245. [PMC free article] [PubMed] [Google Scholar] [Ref list]
  8. ^ Parry SW, Tan MP. An approach to the evaluation and management of syncope in adults, BMJ. 2010;340:c880.
  9. ^ Aronow, Wilbert S.; Ahn, Chul; Kronzon, Itzhak (1995). „Echocardiographic findings associated with atrial fibrillation in 1,699 patients aged >60 years”. The American Journal of Cardiology. 76 (16): 1191—1192. ISSN 0002-9149. doi:10.1016/s0002-9149(99)80336-1. 
  10. ^ Gillum, Richard F. (1994). „Trends in acute myocardial infarction coronary heart disease death in the United States”. Journal of the American College of Cardiology. 23 (6): 1273—1277. ISSN 0735-1097. doi:10.1016/0735-1097(94)90367-0. 
  11. ^ a b v g Brignole M, Alboni P, Benditt D, Bergfeldt L, Blanc JJ, Bloch Thomsen PE, (2001). „for the Task Force on Syncope, European Society of Cardiology. Guidelines on management (diagnosis and treatment) of syncope”. European Heart Journal. 22: 1256—306.  Nepoznati parametar |display-author= ignorisan (pomoć).
  12. ^ Kenny RA (2002). „Neurally mediated syncope”. Clin Geriatr Med. 18: 191—210. . [PubMed] [Google Scholar] [Ref list]
  13. ^ a b v g Tan, Maw Pin; Kenny, Rose Anne (2006). „Cardiovascular assessment of falls in older people”. Clinical Interventions in Aging. 1 (1): 57—66. ISSN 1176-9092. doi:10.2147/ciia.2006.1.1.57. 
  14. ^ Kapoor WN (2000). „Syncope”. New England Journal of Medicine. 343: 1856—62. . [PubMed] [Google Scholar] [Ref list]
  15. ^ Benditt, David G.; Ferguson, David W.; Grubb, Blair P.; Kapoor, Wishwa N.; Kugler, John; Lerman, Bruce B.; Maloney, James D.; Ravielle, Antonio; Ross, Bertrand (1996). „Tilt table testing for assessing syncope”. Journal of the American College of Cardiology. 28 (1): 263—275. ISSN 0735-1097. doi:10.1016/0735-1097(96)00236-7. 
  16. ^ a b Arthur W, Kaye GC (decembar 2000). „The pathophysiology of common causes of syncope”. Postgrad Med J. 76 (902): 750—3. .
  17. ^ „Syncope in an Elderly, Institutionalised Population: Prevalence, Incidence, and Associated Risk”. QJM: An International Journal of Medicine. 1985. ISSN 1460-2393. doi:10.1093/oxfordjournals.qjmed.a067852. 
  18. ^ Marrison, V.K.; Fletcher, A.; Parry, S.W. (2012). „The older patient with syncope: Practicalities and controversies”. International Journal of Cardiology. 155 (1): 9—13. ISSN 0167-5273. doi:10.1016/j.ijcard.2010.10.055. 
  19. ^ Alboni, P; Brignole, M; Menozzi, B (2001). „Diagnostic value of history in patients with syncope with or without heart disease”. ACC Current Journal Review. 10 (6): 72—73. ISSN 1062-1458. doi:10.1016/s1062-1458(01)00502-5. 
  20. ^ a b Fogoros RN. Practical cardiac diagnosis: electrophysiologic testing. 3 rd ed. Malden, MA: Blackwell Publishing, 1999.
  21. ^ Zaqqa M, Massumi A (2000). „Neurally mediated syncope”. Tex Heart Institute J. 27: 268—72. .
  22. ^ Nair N, Padder FA, Kantharia BK (2003). „Pathophysiology and management of neurocardiogenic syncope”. Am J Managed Care. 9: 327—34. 
  23. ^ White CM, Tsikouris JP (2000). „A review of pathophysiology and therapy of patients with vasovagal syncope”. Pharmacotherapy. 20: 158—65. 
  24. ^ Anderson J, O'Callaghan P. „Cardiac syncope”. Epilepsia. 53 (Suppl 7): 34—41. decembar 2012. .
  25. ^ Fogoros RN. Practical cardiac diagnosis: electrophysiologic testing. 3 rd ed. Malden, MA: Blackwell Publishing, 1999.
  26. ^ Benditt DG, Ferguson DW, Grubb BP, Kapoor WN, Kugler J, Lerman BB, (1996). „ACC expert consensus document: tilt table testing for assessing syncope”. Journal of the American College of Cardiology. 28: 263—75.  Nepoznati parametar |display-author= ignorisan (pomoć).
  27. ^ Seger JJ (2005). „Syncope evaluation and management”. Tex Heart Inst J. 32 (2): 204—6. 
  28. ^ Nishijima DK, Lin AL, Weiss RE, Yagapen AN, Malveau SE, Adler DH, Bastani A, Baugh CW, Caterino JM, Clark CL, Diercks DB, Hollander JE, Nicks BA, Shah MN, Stiffler KA, Storrow AB, Wilber ST, Sun BC. ECG Predictors of Cardiac Arrhythmias in Older Adults With Syncope. Ann Emerg Med. 71  (4):  452–461.e3.
  29. ^ Krahn AD, Klein GJ, Yee R, Skanes AC (2004). „Detection of asymptomatic arrhythmias in unexplained syncope,”. Am Heart J. 148 (2): 326—32. . [PubMed] [Google Scholar]
  30. ^ Ermis C, Zhu AX, Pham S (2003). „Comparison of automatic and patient-activated arrhythmia recordings by implantable loop recorders in the evaluation of syncope,”. Am J Cardiol. 92 (7): 815—9.  Nepoznati parametar |display-author= ignorisan (pomoć).
  31. ^ Moya, Angel; Brignole, Michele; Sutton, Richard; Menozzi, Carlo; Garcia-Civera, Roberto; Wieling, Wouter; Andresen, Dietrich; Benditt, David G.; Garcia-Sacristán, Jesús F. (2008). „Reproducibility of Electrocardiographic Findings in Patients With Suspected Reflex Neurally-Mediated Syncope”. The American Journal of Cardiology. 102 (11): 1518—1523. ISSN 0002-9149. doi:10.1016/j.amjcard.2008.07.043. 
  32. ^ Brignole M, Sutton R, Menozzi C (2006). „Early application of an implantable loop recorder allows effective specific therapy in patients with recurrent suspected neurally mediated syncope,”. European Heart Journal. 27 (9): 1085—92.  Nepoznati parametar |display-author= ignorisan (pomoć).
  33. ^ Moya A, Brignole M, Menozzi C (2001). „Mechanism of syncope in patients with isolated syncope and in patients with tilt-positive syncope,”. Circulation. 104 (11): 1261—7.  Nepoznati parametar |display-author= ignorisan (pomoć)
  34. ^ Solano A, Menozzi C, Maggi R (2004). „Incidence, diagnostic yield and safety of the implantable loop-recorder to detect the mechanism of syncope in patients with and without structural heart disease,”. European Heart Journal. 25 (13): 1116—9.  Nepoznati parametar |display-author= ignorisan (pomoć)
  35. ^ Pezawas, T; Stix, G; Kastner, J; Schneider, B; Wolzt, M; Schmidinger, H (2007-10-04). „Implantable loop recorder in unexplained syncope: classification, mechanism, transient loss of consciousness and role of major depressive disorder in patients with and without structural heart disease”. Heart. 94 (4): e17—e17. ISSN 1355-6037. doi:10.1136/hrt.2007.116616. 
  36. ^ McIntosh, Shona J.; Lawson, Joanna; Kenny, Rose Anne (1993). „Clinical characteristics of vasodepressor, cardioinhibitory, and mixed carotid sinus syndrome in the elderly”. The American Journal of Medicine. 95 (2): 203—208. ISSN 0002-9343. doi:10.1016/0002-9343(93)90261-m. 
  37. ^ Jiagao, Lü; Zaiying, Lu (2003). „Results of invasive electrophysiologic evaluation in 268 patients with unexplained syncope”. Journal of Huazhong University of Science and Technology [Medical Sciences]. 23 (3): 278—279. ISSN 1672-0733. doi:10.1007/bf02829513. 
  38. ^ Linzer M, Yang EH, Estes NA 3rd (1997). „Diagnosing syncope. Part 2: Unexplained syncope. Clinical Efficacy Assessment Project of the American College of Physicians”. Annals of Internal Medicine. 127 (1): 76—86.  Nepoznati parametar |display-author= ignorisan (pomoć). [
  39. ^ KENNY, ROSE ANNE (2003). „Syncope in the Elderly:”. Journal of Cardiovascular Electrophysiology. 14 (s9). ISSN 1045-3873. doi:10.1046/j.1540-8167.14.s9.8.x. 
  40. ^ Moya, Angel; Sutton, Richard; Ammirati, Fabrizio; Blanc, Jean-Jacques; Brignole, Michele; Dahm, Johannes B.; Deharo, Jean-Claude; Gajek, Jacek; Gjesdal, Knut (2010-01-01). „GUIDELINES FOR THE DIAGNOSIS AND MANAGEMENT OF SYNCOPE (2009)”. Rational Pharmacotherapy in Cardiology. 6 (1): 108—116. ISSN 2225-3653. doi:10.20996/1819-6446-2010-6-1-108-116. 
  41. ^ Tracy, Cynthia M.; Epstein, Andrew E.; Darbar, Dawood; DiMarco, John P.; Dunbar, Sandra B.; Estes, N.A. Mark; Ferguson, T. Bruce; Hammill, Stephen C.; Karasik, Pamela E. (2013). „2012 ACCF/AHA/HRS Focused Update Incorporated Into the ACCF/AHA/HRS 2008 Guidelines for Device-Based Therapy of Cardiac Rhythm Abnormalities”. Journal of the American College of Cardiology. 61 (3): e6—e75. ISSN 0735-1097. doi:10.1016/j.jacc.2012.11.007. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Срчана_синкопа&oldid=27866711”