Stevan Stevanović (pisar)

Stevan Steva Stevanović je bio srpski pisar u Prvom srpskom ustanku (1804—1813). Posle boja na Ivankovcu, koji se odigrao 17. avgusta 1805. godine, navodno je pogodio topom i ubio turskog Hafiz-pašu, koji je tada boravio u Paraćinu.

Citat iz knjige Prvi srpski ustanak

Pomenuti podvig pisara Steve sačuvan je zahvaljujući svedočenju delimičnog učesnika događaja, Petra Jokića, komandanta Karađorđeve lične garde.

Poslije boja na Ivankovcu

Posle boja na Ivankovcu Hafiz-paša se povukao u Paraćin. Karađorđe se dvoumio da li da zauzme Paraćin, jer grad je pripadao Leskovačkom pašaluku. Iznad grada je okupio vojsku i, umoran, legao kod topa. Mesec sija malo kroz oblake. Paraćin se, reko bi čovjek, upalio. Pašin konak se sav svetli... Sviraju svirale, biju bubnjevi i čini se neobično veselje. Stevan pisar se beše prilično nakitio (opio). Hoda oko topova i nešto zagleda, pa tek reče: „Čuješ, Gospodaru, da izbacim jedan top na Turke?“ „Ostavi se sprdnje, boga ti!“ uzvrati Karađorđe. „Molim te, Gospodaru, samo da pogodim u onaj konak“. „Zar da ubiješ pašu?“ nastavi Karađorđe. „Pa da ga ubijem, ja“ - prihvati Steva. „Ha, ha, ha; nemoj, bolan, ostaće mu deca sirote...“ „Baš ako će“, reče Steva; „nego mi dopusti, sreće ti.“ „Odlazi!“ odbrusi Karađorđe, dajući do znanja da mu više nije do šale. „Gospodaru“, umeša se Katić: „čovek te zakle u sreću. Podaj mu. Ako ništa ne učini, bar će Turke uznemiriti.“ „E, pa udri kad si toliko navalio!“ dozvoli Karađorđe i ustade s lafeta. Steva veseo od radosti namesti top, napuni ga i nanišani. Tobdžije su mu se podsmevale, a ostali radoznalo gledali. Top opali, đule kao svetlica polete kroz vazduh, i pade baš u onu kuću koja se najviše svetlila. Na jedan mah sve se utiša: svirke umukoše... svetla se pogasiše, vreva stiša. „Vidite li da ja ubih pašu!“ reče Steva ponosno.

Poslije smrti Hafiz-paše

Ujutro Karađorđe naredi da konjanici iz šančeva izađu u polje. Zametnula se bitka i Turci su potistnuti. Drugog dana Karađorđu iz Paraćina dođe delegacija od tri Srbina i četiri Turčina. U ime delegacije istupi Turčin sjede brade:"Beg Đorđije, vala nisi toliko junak koliko ti je dao Bog!" - "Vala neka je Bogu", odgovori Karađorđe. Starac nastavi, a Karađorđe ga pažljivo slušaše:"Kad dođe iz Niša Afis-paša s onolikom mi smo u Paraćinu mislili da nema cara koji će ga ustaviti, a kamoli siromah Milenko (Stojković). On prođe i sudari se s Milenkom. Malo postaje dok počeše donositi mrtvace i ranjenike, sve više i više. Najposlije vrati se i on s vojskom. Milenko sa šakom ljudi razbio Afiz-pašu i onaku njegovu vojsku. Uto se ču da si i ti stigao. Paša nas sve okupi na divan i stade govoriti:'Nas Milenko osramoti; ali neka, evo je došao i onaj Crni Pas, zato sutra da udarimo, i samo po jednu kuburu da izbacimo i za sablje!' Mi svi to odobrismo, kad puče onaj tvoj top, đule pade usred nas i raspršti se. Svi se mi usturismo kud koji, i povikasmo: Medet! (Upomoć!), ali kad se donese svijeća imamo šta i vidjeti: komad đuleta prebio paši nogu na dvoje. Jutros se Turci nisu ni bili, paša jauče od bola, a vojska vide da tebi Bog pomaže".
Paša je potom napustio Paraćin, a nešto kasnije je umro. Po svojoj prilici od posljedica ranjavanja.